Vežba iz zahvalnosti

Na mom stolu gore dve adventske sveće, jedna za ljubav, druga za radost, obe zapaljene danas, jer sam tek danas saznala za običaj paljenja adventskih sveća. Moje Puležanke su sve zapalile svoje sveće u svojim toplim puležanskim domovima, koje dele sa svojim puležanskim muževima pod plavim puležanskim nebom na obalama tamno-modrog puležanskog mora. O, kako je lako biti Puležanka, a kako teško biti ja! Ne znam da li je to istina, ali mi ponekad, kad me obuzme nezahvalnost, tako izgleda.

S druge strane, meni je ovde u Beogradu danas baš lepo: Imam decu, Mirku, Al-Anon, Milči i teta Vericu, topli dom, Branislava, radijatore, a imaću, uskoro čak i Caneta. Koji će mirisati na psa i biti lep, dobar i glup, penjaće se na krevet i na kauč, prositi hranu kad jedemo, neće slušati u parku, seksualno će uznemiravati druge pse i gledaće nas onim divnim blagotelećim pogledom svojih smeđih psećih okica. Naš Cane.

Imam i svoje pisanje, svoje prevođenje, svoje učenje, a možda čak i svoj budući posao na … (ne otkrivam ništa unapred). Imam svoj Njujork i svoj veliki krevet i svoje slike na zidovima i svoje uspomene sa putovanja. Svoje žute čarape i svoj džemper od baby alpake iz Perua. Svoje bendžamine i drvo novca i aloe veru. Svoju pitu sa pireom i kiselim kupusom. Kad ovako nabrajam šta sve imam, čini m se da je ovo najsrećniji 21. decembar koji sam ikada doživela.

Imam i svoje popodnevno spavanje u pidžami i sa ugašenim svetlom, svoju veš mašinu, zvučnik i božićnu muziku. Svoje naočare i sve ono što sa njima mogu da vidim. Imam patike i opremu za trčanje i Kalemegdan da na njemu trčim. Imam svoj blog i svoj dnevnik, kao i svojih 6 dana nedeljno i svoj kompjuter na kojem ih čuvam. Svoj perjani jastuk i posteljinu sa crvenim i plavim zvezdicama. Svoja dva starinska noćna stočića, svoje knjige o zdravoj ishrani i životu, svoje veliko pakovanje papirnih maramica da mogu da plačem kad mi se prohte.

Imam, poput doktora Kinga, san o tome kako će svet jednom biti pravedan.

Imala sam i tetku koja me je mnogo volela, ali je sada više nemam, barem ne ovde među živima. Imam i mamu na groblju, ali i to je bolje nego da je nemam uopšte ili da ne znam ko je i odakle je bila. Imam uspomene na nju i slike kad je bila mala i kad sam ja bila mala i kad smo bili srećna ili tužna porodica. Na nekim slikama su i drugi ljudi – bake, tetke, nono i nona, sestrične, teče, bratići i tete: Ljiljana, Mila, Mira, Nada, Zina, Vesna, Bibi i Anka, čike: Zoran, Vasa, Bagi, Cevta i Dule, barbe: Mile, Muharem, Rajko i Ive. Imam i prabake: Zorku, Valeriju, Gizelu i Desanku. Prabaku Desanku nikad nisam videla ni na slici. Ona je bila siromašna i muž ju je tukao, pa možda nije imala vremena da se slika, ali čula sam da je bila dobra žena.

Imam drugarice iz osnovne i srednje škole sa kojima sam se nekada družila a sad se više ne družim, ali to ne znači da ih nemam.

Imam prozore kroz koje vidim drveće sa žutim i smeđim lišćem, ulične svetiljke i žice sa strujom na koje se kači trola od tramvaja. Kad se trola otkači od žica, vozač mora da izađe iz tramvaja i da je namesti. Onda nastane zastoj u saobraćaju. To je bilo nekad, pre nego što su počeli protesti i blokade i pre nego što je počela svaki dan da se pravi gužva u saobraćaju.

Imam dedinu violinu, koju sam mislila da hoću da prodam, ali sam onda shvatila da neću. Hteo je da je kupi profesor muzike iz Albanije i da je odnese svojim đacima u muzičku školu u Albaniji. Ali kad sam ga čula kako priča peko telefona (ljutio se i pomalo vikao), ja sam pomislila kako on nije nikakav profesor muzike, nego preprodavac violina. Naljutila sam se i ja, i iz prkosa pomislila kako on možda u slobodno vreme preprodaje i druge stvari, kao što su ljudski bubrezi, ali to verovatno nije bila istina. Verovatno sam samo tražila izgovor da ne prodam violinu, jer nisam želela da otuđim taj deo svog dede, pa sam našla ovaj, malo dramatičan. Sad me je sramota što sam se tako lako predala svojim predrasudama.

Dedina violina stoji u ćošku i čeka da dođe neko da zasvira u nju. Deda je napisao i note za nju, ukoričio ih je i ostavio u nasledstvo svojim ćerkama, ali ni jedna od njih nije naučila da svira violinu. U našoj porodici žive već tri generacije koje ne znaju da sviraju dedinu violinu, tako da će ona morati još malo da sačeka u ćošku. Ali nećemo je dati nikakvim trgovcima, ni violinama ni bubrezima.

Nemam ove godine nikakve želje za deda Mraza i nisam mu napisala pismo, ali ako bi trebalo da poželim jednu stvar, poželela bih da se u našem životu pojavi neko ko će ispraviti tu porodičnu nepravdu sa violinama.

Imam sliku Beograda u zlatnim bojama uramljenu zlatnim ramom. Beograd je na njoj mala skupina šiljatih kula grupisanih na vrhu gole stene okružene Dunavom i Savom, plus malo veća skupina kuća u podnožju gole stene opasana zidinama. Grad je, navodno, tako izgledao 1684. godine. Ja lično mislim da Beograd nije nikada tako izgledao, ali ko sam ja? U onoj skupini kuća u podnožju ima mnogo višespratnica i crkvenih tornjeva. Čovek se pita, gde su tu one zdepaste jednospratnice orijentalnog izgleda, kakvih je očuvano još par po Dorćolu? Gde su minareti? Beograd je 1521. osvojio sultan Sulejman Veličanstveni i on je krajem sedamnaestog veka morao ličiti na tursku kasabu, a ne na nekakvu austrougarsku utvrdu. Osim toga, stekao je s vremenom preko sto džamija, a na mojoj slici nema ni jedne.

Istorija i slikar me, međutim, opovrgavaju. Ako je Beograd ovako izgledao 1684, meni je gotovo žao što u njemu nisam živela tada, a ne sada. Kad su stvari počele da idu nizbrdo, Turci nadvladali Austrougare, a kasaba zamenila uredni srednjoevropski grad – ne znam, ali osećam se prevareno. Mislila sam da su poslovično zli Turci pogazili sve pred sobom, a kad ono u Kalemegdansku tvrđavu izgleda nisu uspeli ni da prismrde, barem ne odmah. Obuzima me sumnja da možda uopšte nisu bili zli, nego ih samo mi tako predstavljamo, da se opravdamo što smo dozvolili da lepi austrougarski grad propadne i da od njega ne ostane ni kamen na kamenu.

Da se vratim bolje onom što imam, umesto da kopnim za gradom kojeg više nemam. Odmah pored slike zlatnog Beograda iz zlatnog doba je slika Venecije. Veneciju još uvek imam ako je baš naročito poželim, mada, ruku na srce, ona nikada nije bila sasvim moja. Delim je sa milionima turista i stotinama hiljada Venecijanaca. Srećom pa u njenim senovitim zakucima uvek ima neki kamen, ili kanal, ili most na koji su svi zaboravili pa mogu bar privremeno da ga prisvojim. Ako sam ga dobro izabrala – ako je dovoljno skriven od pogleda i udaljen od glavnih puteva – bude i po 20, 30 minuta samo moj! Zato mogu da kažem da, na relativan način, imam i Veneciju.

Pored Venecije su Saigon, Seattle, Rio de Janeiro, New York, Havana i Angkor Wat. Svi su oni pomalo moji i pomalo ih imam. Iako deluje da od njih nemam baš mnogo – tek poneku uspomenu, sliku ili magnet, ne bih tih par tričarija menjala ni za sve blago Sierra Madre.

Dalje, imam bicikl, i to električni, i nov novcati lanac za njega, malu kućnu biblioteku, jednog Ganeša, 2 piramide, jednu ljubičastu sovu, jednu crveno-zlatnu školjku i jednu pločicu na kojoj Haninim rukopisom piše: "Život je divan, samo treba verovati u to".

Imam, što je još važnije, Hanu, koja za stolom u kuhinji jede sendviče sa medom i ruskom salatom.

Imam televizor koji se zove ekran jer ne može da emituje program, tegove za noge, drvenu kutiju za fotografije, narandžastu maramu sa belim cvetićima i mnoštvo fascikli.

Imam toliko toga da sam se umorila od nabrajanja i idem da vidim da li nekom mogu nešto da poklonim jer nije u redu da jedna osoba tolika blaga zadrži samo za sebe. Božić je vreme za darivanje, a ne za sebičnost.