Šta nas to jede

Jedna od neočekivanih nuspojava moje privremene poluinvalidnosti jeste činjenica da većinu vremena skoro ništa ne osećam. Emotivno sam ravna kao daska, ili kao elektrokardiogram mrtvog čoveka. Na primer, totalno sam ravnodušna što je na Bliskom istoku opet rat. Grize me zbog toga savest, osećam se kao zver, osluškujem svoju unutrašnjost u nadi da ću osetiti neki pokret koji svedoči o tome da nešto ipak osećam, ali u unutrašnjosti – tajac. Da, žao mi je ljudi koji ginu ili će poginuti i volela bih da nema rata, ali u meni, efektivno, nema emocija. Ne osećam tugu (što neko u ovom trenutku ostaje bez deteta), ljutnju (što neke siledžije opet napadaju nedužne ljude), zabrinutost (da će se rat proširiti i na druge regije), zameranje (zbog prošlih besmislenih ratova), nemir (zbog neizvesnosti), olakšanje (što smo mi ovaj rat izbegli), ni strah (da sledeći možda nećemo); baš ništa od onoga što se u ovakvoj situaciji obično oseća. Da sada počnu da padaju bombe oko mene, sigurno je da bih ustala i krenula u sklonište, ali bih to učinila vrlo polako. Kao i sve ostalo što radim poslednjih šest nedelja.

Sporost je, od januara, prva i osnovna činjenica mog života. Jedino što u meni izaziva nešto slično emociji, neko blago čuđenje, iako ne i zavist (za to sam preumorna), je kad vidim nekoga kako se brzo kreće. Na primer, ljudi koji trče izgledaju mi kao neka druga vrsta, koja poreklo vodi iz udaljenih galaksija i još nepoznatih kutaka deljenog nam univerzuma. Kako su graciozni, mislim u sebi, kako sposobni za preživljavanje i opstanak! Neki tihi glas mi šapuće da ću jednom i ja opet tako trčati, kao što sam nekada trčala, ali ga uglavnom tretiram kao glas iz sna. Ja nisam iz udaljene galaksije. Moj dom je planeta Zemlja, koja je ujedno i moj zatvor, jer nemam svemirski brod, ne znam da letim, a sada, eto, ne znam čak ni da trčim.

Dok sam pre neki dan gledala film EPIC, Elvis Presley in Concert, ono što mi je najviše upadalo u oči bilo je koliko se taj čovek kretao na bini. Kao neko ko je samo 5 godina delio svet sa Elvisom, odrasla sam misleći o njemu kao o pevaču koji se sviđao generaciji mojih roditelja, dakle, praktično – Metuzalemu. Elvisovi snimci koje sam najčešće gledala bili su njegovi poslednji, iz onih nesrećnih godina kad je, debeo i zavisan od farmaceutskih droga, jedva imao energije da nešto otpeva, a kamoli da otpleše. Film se uglavnom fokusira na njegovu ranu Las Vegas fazu, u kojoj su na nastupima već počeli da mu snimaju i donji deo tela, jer se mrdanje kukovima više nije smatralo opscenim, a pre faze u kojoj se ugojio pa zatim i prestao da mrda kukovima.

Čovek, dakle, mrda kukovima, nogama, rukama i ostalim delovima tela kao divlji i izgleda podjednako vanzemaljski kao što bi mi, ovako kljakavoj, delovao i neki maratonac, da ga gledam kako, kilometar za kilometrom, prebacuje težinu s jednog kolena na drugo, s jednog gležnja na drugi, dok mu ruke ritmički lete napred-nazad, napred-nazad, napred-nazad.

Elvis je, suprotno ejdžističkoj slici koju sam veći deo života imala o njemu, bio čovek eksplozija, čovek erupcija, čovek vulkan, čovek energija. Čovek koji je na svojim koncertima publici davao sve, apsolutno sve što je imao: svoj glas, svoje noge i kukove, svoju seksualnost, svoj smisao za humor, svoju nevinost, svoju skromnost, svoju razigranost, svoj nestašluk, a usuđujem se da kažem i – svoju dušu.

Tog čoveka su, naravno, pojeli, njegov menadžer, muzička industrija, vlasnici koncertnih dvorana, impresariji, publika i opšta pohlepa koja svoje idole (naročito one koji nisu elementarno pravno pismeni) proždire u kanibalističkim ritualima celebrity kulture. Na moje iznenađenje, od 1100 koncerata, koliko je održao između 1969. i 1977. godine (u proseku po jedan koncert na svaka dva i po dana, a nekih, naročito plodnih dana – i po tri koncerta na dan), nijedan nije održan izvan Severne Amerike. Zapravo, Elvis nikada nije ni bio izvan Sjedinjenih Država, osim tokom odsluženja svog dvogodišnjeg vojnog roka u Nemačkoj (kad je takođe, na neki način, bio na teritoriji SAD – u kasarni). Osim, dakle, ovog dvogodišnjeg patriotskog izleta, Elvis Presley nikada nije bio u Evropi, Južnoj Americi, Aziji, Africi ili Australiji. Čovek, od silnih koncerata, nije imao vremena da putuje. Ili, bolje reći, energetsko-finansijski vampiri koji su tokom tih dvadesetak godina, koliko je trajala njegova karijera, držali zabodene slamčice u njegov vrat, nisu imali vremena da on putuje. Mogao bi čovek, ne daj Bože, na tim beskorisnim putešestvijama nešto da nauči, ili načuje o svojim pravima, prvenstveno o pravu da ih sve koliko ih ima otera u majčinu, da proglasi bankrot, te da nastavi svoju karijeru na neki način koji bi bio više prilagođen osnovnom ljudskom dostojanstvu i potrebama.

Ništa od toga. Mučeni Elvis, koji je u život krenuo kao potpuni čistunac, sa čvrstom namerom da se ne odaje alkoholu i drogama, čijih je opasnosti bio svestan, završio je kao pretili zavisnik koji na koncertu jedva uspeva da se priseti teksta pesama sa svog repertoara. Da postavimo stvari u perspektivu, reč je o čoveku koji je, u svojim najboljim danima, u svakom trenutku iz malog prsta mogao da izvuče tekst i melodiju bar 150 pesama, menjao redosled pesama na koncertima, improvizovao, i držao svoj bend u stanju konstantne pripravnosti. Niko na Elvisovim koncertima – ni publika, ni bend, ni prateći vokali, a najmanje sam Elvis – tih najboljih godina njegove karijere nije spavao.

Sve je, na planu emocija, naravno potpuno drugačije kad se gleda film. Nema ništa lakše nego rasplakati se nad tuđom (ili svojom) sudbinom kad gledaoca od stvarnosti štiti neprozirni filter velikog ekrana. Tu čovek može sebi bez ikakve opasnosti da dopusti da oseti i tugu, i ljutnju, i zameranje, i strah, i žaljenje, i još čitav spektar drugih emocija. Ni jedna od njih neće biti dovoljno jaka da ga ubije, da mu izbije tlo ispod nogu ni da mu učini dalji život na Zemlji nepodnošljivim i besmislenim. Što vam se, ako gledate vesti, može desiti vrlo lako. Kao čovek, u jednom trenutku mogu da se saživim samo sa patnjom jednog ljudskog bića. Patnja desetina hiljada ljudi me svojom snagom i veličinom nadilazi i gazi kao bager.

Tako sam se, uprkos tome što već više od šest nedelja nemam emocije, juče, dok sam gledala film, rasplakala. Pošto volim da putujem, konkretno saznanje koje me je doteralo do suza bilo je to da taj čovek, koji je izgledao kao da ima ceo svet, nikada nije izašao iz svoje zemlje, ali mogla je to biti i bilo koja druga stvar koju je on, u neformalnom razgovoru koji se neko genijalno setio da (krišom) snimi, rekao. Sve su to danas već opšta mesta pop kulture, ali izgovorena sa takvom iskrenom skromnošću i poniznošću, da svako ko ih je čuo više nikada ne može imati istu sliku o Kralju rokenrola.

Elvis, taj muzički i aranžerski genije i ljudski dinamo, imao je jednostavnost, razmišljanja i želje deteta od 6 godina. I da nije potekao iz bede ruralnog Misisipija, iz rasnog i ekonomskog mulja dubokog Juga, verovatno bi shvatio da mu ne treba sav taj besmisleni glamur koji ga je na kraju sahranio. Irelevantno je, pa čak i neukusno, podsmevati se Elvisu što je white trash (koliko često iz đubreta izraste katedrala?) ili se ljutiti na njega što se nije angažovao u borbi za ljudska prava šezdesetih (koliko je onih koji se jesu angažovali u toj borbi moglo svetu da pruži baš to što je on, Elvis, pružao?), ili, što je najbesmislenije, prebacivati mu kulturnu aproprijaciju (je li on izmislio rasizam? Je li on odgovoran za to što je rasistička bela Amerika postala spremna da čuje rhyhtm&blues, rock'n'roll i gospel tek kada su izašli iz njegovih usta?).

Elvis je, kako sam za sebe u jednom intervjuu kaže, bio zabavljač. Njegova misija bila je da zabavlja ljude sa bine i on je, otkad je postao svestan svog talenta, svakoga dana svog života tu misiju živeo. Da ga kapitalizam nije uhvatio u svoju drobilicu za orahe (i jaja), verovatno bi zabavljao čovečanstvo još koju deceniju, pa bih možda i ja imala prilike da ga vidim na koncertu, makar i ostarelog i polupokretnog, baš kao što sam ja ovih šest nedelja.
No kapitalizam je bio gladan, kao što je uvek gladan, i proždrao ga je, kao što već decenijama ždere Bliski istok, zbog kojeg ja u ovom trenutku nisam u stanju da osetim tugu. Ne osećam je zato što ne gledam snimke bombi koje padaju na Iran i susedne zemlje, ne gledam slike umiruće palestinske dece, ne gledam vesti o Iraku i Siriji, koji su iz riznica svetske kulturne baštine za relativno kratko vreme postali opscena zgarišta zatrpana ruševinama, nepodobna za ljudski život. Ne gledam sve to jer ne mogu ni da podnesem ni da procesujem toliku količinu patnje i užasa.

Patnju jednog čoveka, makar to bio i Elvis, naprotiv mogu vrlo dobro da zamislim. Mogu da zamislim kako je teško ući u život bez svog mrtvorođenog brata blizanca, kako je živeti u mračnoj provinciji od socijalne pomoći i biti siromašan kao crkveni miš usred najbogatije zemlje na svetu, kako je kad ti prirodna nepogoda poruši grad, kako je biti nepopularan i ismevan, kako je biti priglup i polupismen, kako je biti na milost i nemilost svojim divljim seksualnim nagonima, kako je biti prevaren, kako je biti zarobljen, kako je izgubiti majku, kako je varati ženu ili biti varan, kako je biti žrtva kapitalizma, kako je pasti pod uticaj narkotika i kako je umreti sam, bolestan i zaboravljen. Sve je to deo zajedničkog ljudskog iskustva.

Pa iako može izgledati neukusno pisati o Elvisu i Bliskom istoku u istom tekstu i povlačiti nekakvu paralelu između dve tako različite stvari, između dva tako različita nivoa tragičnosti, ja tu paralelu ipak ne mogu da ne vidim. Isti večno gladni žderač ljudskih života i sudbina koji je pojeo Elvisov život, sada jede i živote palestinske i iranske dece, a poješće i naše, ako za tim oseti potrebu. Jedino što ja mogu, dok sam živa, je da sve pojedene živote oplačem i da se za njih pomolim. Uprkos našim dobrim željama, to je često i najviše što se za drugo, geografski nedostižno, ljudsko biće može učiniti. Pa ako, u svojoj trenutnoj emocionalnoj otupelosti, treba da gledam sentimentalne filmove da bih pustila suzu, neka tako bude. Plačući za Elvisom i za njegovim uništenim životom, plakaću za svim izgubljenim, ukradenim i uništenim životima. Neka emocije poteku.