Sretan rođendan našem Centru svijesti

Na "Posljednji sud" sam otišla bez očekivanja. Dugo pre toga nisam bila na Ivanovoj radionici i osećala sam da ispadam iz koloseka, ali pošto sam se osećala relativno dobro, mislila sam da mi i ne treba popravljanje. Kao da bi, u tom trenutku, traženje pomoći bilo neka vrsta bahatosti.

Svaki put kad idem kod Ivana pitam se šta bi još mogao da mi donese. Odlazim kod njega već godinama i već mi je toliko dao: brojne uvide, oslobođenja od emocija u kojima sam se ponekad utapala, susrete i prijateljstva sa divnim ljudima sa kojima razgovaram uvek samo srcem, putovanja na dva kontinenta, odmore na rajskim Jadranskim otocima, trenutke potpunog spokoja i stapanja sa božanskim izvorom, fontanu mudrosti koja neprestano izvire i, pre svega, svoje divno, duboko, umirujuće prisustvo.

Pred tolikim primljenim blagodatima ponekad se osećam sebično: šta ja još uopšte hoću? Kad planiram da počnem da dajem, a ne samo da primam i uzimam iz tog nepresušnog izvora radosti? Često sebe tako grdim poslednjih godina, ali srećom me to nikad ne spreči da odem na retreat.

Tako me nije me sprečilo ni ovog puta. Ivan i Ines, čarobni dvojac, hijerofant i veštica, bili su kao i uvek na visini zadatka. Zadatak je, ovog puta, bio da onima među nama koji su do sada pipali po mraku osvetle put do njihove svrhe i pomognu im da sa njom zaplešu.

Nedostatak svrhe već godinama je moja tema. Zbog njega padam u depresije, zbog njega se mnogim jutrima pitam ima li smisla ustajati, zbog njega radim stvari koje ne volim i puštam svoju dušu da kleči u ćošku i moli za zrak svetlosti. Moja duša, naravno, zna šta joj treba, ali joj nejaka ličnost, krhki i sujetni ego, ne dâ do tog blaga.
Ines, koja nikada ne okoliša i uvek pogađa pravo u sridu, ne čeka ni trenutka da mene i meni slične obavesti da je upravo to najveći mogući greh: znati šta ti duša traži – a ne dati joj to – zločin je za koji nema oprosta.

Dok pišem odgovore na pitanja na koja smo dobili zadatak da odgovorimo, nemam mnogo vere da će nešto posebno da se desi. Sve do poslednjeg pitanja, koje glasi: "Šta te sprečava da živiš svoju svrhu?" Iako mi još uvek nije jasno koja je tačno moja svrha, odgovaram kao iz topa: Strah od javnog nastupa. Dok to pišem, imam jasnu viziju šta treba da uradim: da uzmem mikrofon, izađem na sredinu prostorije i polako i odlučno, kružeći pogledom po prostoriji kako bih sve prisutne pogledala direktno u oči, kažem šta me već toliko godina muči: strah od javnog nastupa.

Neću govoriti brzo da bih što pre završila i sklonila se od tuđih pogleda, neću ljudima gledati u cipele niti izabrati neodređenu tačku na podu da u njoj sakrijem svoju nesigurnost i napravim se da oko mene nema nikoga, neću istrčati na pozornicu niti sa nje, i ne, neću prećutati ni jednu jedinu stvar koja mi padne na pamet. Ako to znači da će 50 ljudi tog dana pomisliti da sam budala koja govori gluposti, neka tako bude. Preživeću tu sramotu, jer ne mora uvek da mi bude prijatno. Odrasla sam osoba i mogu da istrpim malu količinu neprijatnosti.

Dok se u meni formira ta odluka, istovremeno mi se pred očima odvija film mogućih svrha koje bi mogle biti moje. Isceliteljka? Psihoterapeutkinja? Prevoditeljka literature o samopomoći i duhovnosti? Spisateljica? Svima njima zajedničko je jedno: reči.

Ja živim ovako: radim od kuće, sama, i u toku najvećeg broja dana ne pričam ni sa kim osim sa svojom porodicom. Prevodim pravne dokumente, koje u najboljem slučaju pročita par advokata i poneki sudija ili arbitar. Pišem otkad znam za sebe, a poslednjih 20 godina ono što pišem nije dnevnik. Ipak, iako često vidim da je to što sam napisala dobro, nikada nikom ne dajem da pročita. Učim i tečno govorim nekoliko stranih jezika, ali kad se nađem u situaciji da neki od njih upotrebim, ja se pravim da baš taj jezik ne znam. Jednom mi se desilo da sam otputovala sama u Rim i da pet dana ni sa kim nisam progovorila ni reč. Zamalo da poludim od usamljenosti! Od tad više ne putujem sama, ali izgleda da je to jedino što sam naučila iz tog iskustva.

Ukratko, sama sam sebe zazidala u zatvor ćutanja i nemosti. Zašto? Zato što svaki put pre nego što progovorim, onaj dosadni glas iz moje glave, koji ne znam čiji je i kako se tu naselio, počne da me rešeta: Ajde ćuti, nikog ne zanima. A ti kao imaš nešto da kažeš? Kakav si ti pisac, nisi napisala ni jedan roman, ne znaš da izmisliš ni priču! Pa ti uopšte nemaš mašte! A i ovo što si prevela ti ništa ne valja. Ko će to uopšte da čita? Ne moraš uvek ti da vodiš glavnu reč! Kome će to da pomogne? Drugi ljudi su odavno prevazišli taj problem, samo ti se još boriš s takvim glupostima. Svi će da vide koliko si jadna! I tako u nedogled.

S godinama, glasu treba sve manje da me ućutka: ponekad je dovoljno da me popreko pogleda, i ja potonem u tišinu i očajanje. Jer ćutanje je za mene jednako očajanju.

Moja svrha su reči: isceljenje kroz reči. Nije to nešto što mi se već bilo iskristalisalo u mislima u trenutku kad sam izašla na sredinu sobe i počela da govorim. Kad sam stala pred tih 50 dobrih ljudi, imala sam u glavi neki okvirni scenario onoga što treba da kažem, ali posledice sam, u potpunosti, prepustila Bogu. Znala sam da ću ili izaći iz tišine, ili umreti; isto tako sam bila odlučila da, ako treba da umrem, to bude na pozornici. Ako neko treba da me spali, neka to budu tuđi pogledi, a ne moj sopstveni.

Ono što se posle toga desilo prevazišlo je sva moja očekivanja od nekog zamišljenog happy enda. Ljubav, osmesi, podrška, razumevanje i prepoznavanje sijali su iz svakog pogleda. Istina je da sam za ovaj izlazak iz anonimnosti izabrala najbolje moguće mesto: mali krug velikih, osvešćenih ljudi.

Ivan i Ines su me zatim poslali napolje da smisle plan, a smislili su ovo: tri puta sam izašla i ponovo ušla u prostoriju, a svaki put me dočekala druga reakcija: prvi put aplauz i klicanje, drugi put zviždanje i neodobravanje, a treći put ćutanje i ravnodušnost. Iako mi je moj dosadni unutrašnji glas razlagao da se od aplauza moram osećati neprijatno jer ga ne zaslužujem i ne znam kako da se pred njim ponašam; da mi zviždanje doduše ne prija, ali nije ništa neočekivano, a da sam na ravnodušnost već navikla, prava istina je da sam se u srcu pred svakom od ovih reakcija osećala isto. Ja sam svoju istinu rekla; svet je mogao slobodno da se sruši, ili da se izgradi, ili da nestane, ili da se umnoži, ili da eksplodira, ili da mi ravnodušno okrene leđa: to više nije bila moja stvar. Ja sam svoju nelagodu, svoj stid, svoju neljubav prema sebi već bila predala vrtlogu. Bila sam slobodna.

Prvo što sam uradila kad sam se vratila na svoje mesto bilo je da kažem Janji, našoj koordinatorici projekata, da bih volela da pišem blog za Centar svijesti. "Pa počni", odgovorila je Janja. Taj projekat je u meni sedeo ni manje ni više nego četiri godine. Malo je reći da je do danas već potpuno sazreo.

Od tog dana svaki dan pišem. Tekstovi doslovno ispadaju iz mene. Nekada sam se bojala da će mi nestati inspiracije, doživljavala ili mislila da doživljavam writer's block, počinjala pisanje sa neznamštadapišemneznamštadapišemneznamštadapišem i svakog jutra strepela da će baš tog dana izvor konačno presušiti. Kakva zabluda! Izvor je, kao što je Ivan do sada valjda već uspeo da nas nauči, nepresušan. A izvor reči koje iz mene izlaze nisam ja.

Ali ono što pravi pravu razliku nije to što pišem; to radim otkad znam za sebe. Ono što mi je promenilo život je to što me neko čita i, najveće iznenađenje: što moje pisanje nekom menja život. Količina ljubavi, pohvala i podrške koju dobijam od mojih najdražih Puležanki, mog Energetskog kruga, velika je kao što su velika i njihova divna i čista srca; no to je samo deo lepote onoga što mi se dešava.

Najveći poklon koji sam ovim otvaranjem dobila i najveće iznenađenje za mene, nevernog Tomu, jeste to da moje pisanje ima moć da nekom promeni život, da mu donese uvide, da mu olakša muke i ublaži patnju, da mu pomogne da prođe kroz težak dan, pa čak i da zaboravi da je dan težak; da mu pomogne da reši problem koji ga je dugo mučio, da se seti Boga na kojeg je bio privremeno zaboravio, da se seti da smo svi isto, jedno; da putuje sa mnom i da vidi mojim očima, da mu duša zatreperi, ili makar samo (samo?) da se naježi od lepote.

Evo komentara jedne moje čitateljke, meni najdražeg od svih, iako su mi svi dragi, dragoceni i bliski srcu:

"Draga moja dušo♥️
Beskrajno sam ti zahvala na tvojim tekstovima. Često nešto čitam pa kao ne razumijem i onda sama sebi objašnjavam. Ali tvoji tekstovi tako su jednostavni, razumljivi, bliski i jasni duši. Od kad sam pročitala ovaj zadnji (nisam baš sa vremenom na istom kolosjeku) ”Gospel” u glavi mi juri samo jedna misao: ”Bog je sada i tu”
Luduje mi u glavi i ne prestaje. Grlim te do neba i drugi put gledat ću te dugo u oči. Neće me biti strah 😍
P.S. ovo o Samsonu me malo osvjestilo u mojem služenju V., možda moje svrha je samo čisto služenje bez velikih rješenja njenih problema, možda sam se umislila da sam nešto više, (oholosti moja doktorska!) i kako ne uspijevam ništa riješiti tonem, gubim se i ne vidim osnovno - ljubav i Boga
Hvala ti još jednom sto nam donosiš Boga🙏😇"

Ako zbog ovoga ne vredi ujutro ustati i živeti, ja ne znam zbog čega vredi.

I evo, sledeći put ću konačno moći da odem kod Ivana bez griže savesti: sad znam da i ja nekom nešto dajem. Hvala Ivane, hvala Ines. I pre svega, Bogu hvala 🙏