Sinagoga

Dok sam danas putovala prema Sinagogi, bila sam nekako uverena da me uopšte neće pustiti da uđem. Radi se, naime, o tome da u vezi sa judaizmom generalno osećam jaku grižu savesti. Sinagoga je, pod jedan, jedna od retkih vrsta sakralnog objekta u koji nikada nisam ušla. Bila sam u svim vrstama crkava – pravoslavnim, katoličkim, protestantskim svih denominacija, u budističkim i hinduističkim hramovima, a nedavno i u našoj beogradskoj džamiji, a jedino u sinagogu me nikada nije naveo put?!

Nije ovo jedini razlog moje griže savesti. Drugi, mnogo jači, koji je ujedno i uzrok ovog prvog, jeste činjenica da se često osećam kao da sam izdala svoje jevrejsko nasleđe. Moj deda po mami, Oto Fridman, bio je, naime, Jevrejin. Pošto su mama i njene sestre rođene na teritoriji NDH, jevrejska tradicija, prirodno, od početka njihovih ratom obeleženih života nije bila nešto što se otvoreno, pa i uopšte, gajilo i spominjalo.

Moj deda Oto umro je 1944. godine od tifusa. Ne može se za njega reći da je bio direktna žrtva holokausta, jer ga niko nije eksplicitno ubio, no indirektna je svakako bio, pošto je kao jedini lekar u gradu koji je bio Jevrejin – pa time i expendable – bez njega se moglo – poslat u tifusarski kamp da spasava što se spasti dalo. Ispostavilo se – ne mnogo, pošto je ubrzo i sam podlegao ovoj bolesti, a malo je falilo da za sobom u smrt povuče i moju mamu i baku.

Ponekad zamišljam kako se moj deda Oto osećao dok je umirao: ostavljao je za sobom tri ćerke koje jedva da je stigao da upozna i ženu koja će, sa nepunih 29 godina, ostati udovica sa troje dece. Znao je da su sve četiri kompromitovane srodstvom sa njim, da posle njegove smrti više neće biti nikakvog razloga da ih se štedi, da će njegove ćerke, ako uopšte odrastu, odrasti u siromaštvu i bez oca, da ih verovatno čekaju zbegovi, a možda i logori. U svom kratkom životu, doživeo je da od uglednog građanina i oca porodice postane parija. Jednog brata su mu – pričalo se iako nikada nije zvanično potvrđeno – Ustaše ubile tako što su ga živog zakopale, zbog čega mu je majka skoro sišla s uma. Jedina sestra mu se, s druge strane, udala za Ustašu; ako je ovo porodici i pružalo bar neki privid sigurnosti, uverena sam da je taj brak sa sobom nosio čitav niz onespokojavajućih implikacija. Sad je prabaku Gizelu čekalo da izgubi još jednog sina, kažu, majčinog ljubimca. Deda je, umirući, znao i to. Sigurno je da ovaj svet nije napustio u miru.

Kada se rat završio, baka je prekinula odnose sa dedinom porodicom, preselila se sa ćerkama u Beograd i zauvek zakopala tajnu o njihovom jevrejskom poreklu. Nije da se to baš krilo, ali se nikada nije ni spominjalo. Do te mere, da sam ja tek u srednjoj školi saznala da mi je majka polu-Jevrejka. Bila sam toliko šokirana, da sam nastavila da se ponašam kao da i dalje ne znam. Odatle moja krivica.

Služba se u sinagogi održava petkom uveče; utorkom od 10 do 11.30 je vreme za posete, dok ostatak vremena ulazak u hram nije moguć.

Sinagoga, Temple Emanu-El (čije ime znači "Bog je sa nama"), smeštena je na uglu 5. avenije i 65. ulice, preko puta Central parka. Prišla sam joj sa severne strane, preko 66. ulice, i naletela pravo na Jevrejski kulturni centar i versku školu – "Epicentar jevrejske kulture" – kako je pisalo na zastavici koja je lepršala iznad masivnih gvozdenih vrata. Vrata je krasilo 12 gravura sa crtežima i imenima koja mi nisu značila ništa.

Imena su, ispostavilo se posle naknadne pretrage, nazivi 12 plemena Izraela. Pitagorejska škola je, kako tokom pretrage takođe saznajem, smatrala broj 12 savršenim zbog njegovih matematičkih osobina, a kako su Pitagorejci verovali da svet funkcioniše prema numeričkoj harmoniji, taj broj se smatrao i brojem kosmičkog reda. Odatle, pored 12 plemena Izraela, i: 12 olimpskih bogova, 12 Herkulovih zadataka, 12 meseci u godini, 12 znakova Zodijaka, 12 apostola, 12 imama itd.

Svako od imena sinova Jakobovih praćeno je odgovarajućim simbolom: Issachar (magarac), Zebulun (brod); Dan (zmija); Naphtali (jelen); Benjamin (vuk); Manasseh (bik)/Ephraim (jednorog); Asher (drvo masline); Gad (vojni logor); Reuben (mandragora); Simeon (tvrđava); Levi (štit); Judah (lav).

Zvuk ovih imena, poznat a ipak stran i dalek, evocira slike i vrelinu pustinje i plemenskih sukoba. Simboli dolaze iz Jakobovih blagoslova iz Knjige postanja, u kojima otac, na samrti, blagosilja sinove, izriče svoju poslednju volju i navešćuje šta će sa svakim od njih biti, svakom prema njegovom karakteru.

Ulaz u sam hram nalazi se zapadne strane, prema parku. Na ulazu me dočekuje čuvar, koji mi nalaže da ostavim ranac na stolu i dozvoljava da zadržim fotoaparat. Jedino pravilo, obaveštava me, jeste da ne idem dalje od konopca kojim je pregrađen put prema aron ha'kodešu, svetom kovčegu u kojem se čuvaju svici Tore i ispred kojeg gori večna svetlost.

Srećna sam što sam za svoju prvu posetu sinagogi izabrala baš ovu. Temple Emanu-El je glavni hram reformnog judaizma u Njujorku, mesto gde se, za šabat i o praznicima, sliva sav jevrejski svet iz Njujorka i okoline. Danas u njoj nema nikoga osim mene. Ceo ovaj veličanstveni prostor, okupan plavom svetlošću vitraža i zlatnim sjajem aron ha'kodeša, biće, ovih sat i po vremena, samo moj.

Judaizam brani klanjanje idolima jer smatra da između čoveka i Boga ne treba da stoje materijalni posrednici: "Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodama pod zemljom. Ne klanjaj im se niti im služi. Jer ja, Jahve, Bog tvoj, Bog sam ljubomoran.“ Stoga u sinagogi nema predstava ljudskih likova. Nema ispošćenih, patničkih lica sa bradama i dugim kosama, upalih obraza i strogih pogleda, nema razapetog Isusa i uplakane Marije, nema izgubljenih apostola koji se pitaju kako će dalje, bez učitelja. Samo savršenstvo geometrije i beskrajno ponavljajućih obrazaca.

Da sam živela u vreme ikonoklastičkog pokreta u staroj Vizantiji, sigurno je da bih svim srcem prigrlila ikonoklastičke ideale. Evropski infantilni antropocentrizam nikada mi nije bio blizak. Ako uopšte treba da zamislim fizičku pojavu Boga (iako ne razumem zašto bi trebalo da je zamišljam), izvesno je da ga ne bih zamislila kao čoveka. Kakvog čoveka? Je li taj čovek muškarac ili žena, beo ili crn, debeo ili mršav, ima li dugu ili kratku kosu, mali ili veliki nos? Jasno je da ovakva vrsta zamišljanja može da dovede samo do nepotrebnih komplikacija.

Ako treba da zamislim Boga, biram da ga vidim u šarama ružičastog i žutog mermera, pozlati lukova, geometrijskim oblicima koji se međusobno prepliću i ponavljaju unedogled, do same večnosti, drvenom svodu ofarbanom crvenom, plavom i zlatnom bojom, buketima sveže ubranog cveća, floralnim dezenima kapitela, savršeno pravim uglovima drvenih prozorskih okana, vizantijsko plavim šarama vitraža, laticama rozete, cevima orgulja, prekinutim lukovima koji se prikazuju pogledu u neprekinutom nizu – sve manji i manji kako udaljenost raste, savršeno ravnomernom razmaku između tananih raznobojnih mermernih stubova (sivog, narandžastog, žutog, maslinasto zelenog), pravilnosti polukružnih prozorskih svodova, plafonu od polihromatskih pločica. Sve to je ovde, oko mene.

Oprosti mi, bože progonjenih Jevreja, što sam tako dugo zaboravljala na tebe! Oprosti što te nisam slavila i pominjala na svakom koraku, kao što te slavi ovaj veličanstveni hram!

Sa jedne strane oltara, okruženog dvema menorama, stoji izraelska, a sa druge američka zastava. Neću ulaziti u političke debate. Reći ću samo da sam primetila da, zbog eskalacije nasilja i masakara u Gazi, mnogi antisemiti, koji su donedavno mudro ćutali, sada na svakom koraku koriste priliku da izliju svoju mržnju prema Jevrejima. Vidim vas! Nemojte to raditi. Istorija i patnja ovog naroda mnogo je duža i kompleksnija od 60 godina Izraelske države, a zločini koji su nad njim počinjavani u svim zemljama Evrope još uvek za sobom ostavljaju svoj krvavi trag. Kao što nema opravdanja za zločine nad Palestincima, tako ga nema ni za antisemitizam. Mržnja se ne leči mržnjom.

Na izlasku iz sinagoge, Njujork, čiju sam lepotu do maločas slavila, sada mi izgleda profano. Odmah posle ove misli, pogled mi pada na natpis uklesan na zidu zgrade preko puta hrama: Walk humbly with thy God (Hodi smerno s Bogom svojim).

Odlazim, u smernosti. Moj Bog je uvek sa mnom.