PALERMSKA TRILOGIJA

PALERMO

Palermo po kiši izgleda kao propala olupina. Sivilo neba ističe turobno šarenilo zidova sa kojih se ljušte farba i malter, sveprisutne bare otkrivaju brojne rupe na pločnicima, koje bi promakle turisti zagledanom u fasade ukrašene cvećem i palmama čije zelenilo pravi kontrast sa plavetnilom vedrog dana, a nema ni ljudi da raznolikošću i novinom svojih fizionomija skrenu misli sa svega što je ovde potencijalno problematično.

Ja naravno ne znam šta je ovde potencijalno problematično, osim vrlo površnih informacija o mafiji, siromaštvu, masovnoj emigraciji, rasnoj nejednakosti i netrpeljivosti i raznovrsnoj istoriji pod raznim zavojevačima.

Na ovom svetu postoji malo tako skandaloznih uvreda kao što je kiša, naročito kad te dočeka na izlasku sa železničke stanice i zatekne bez kišobrana. To za sobom odmah povlači sledeće posledice: zamrzim grad koji me je tako negostoljubivo dočekao, u hotelu se posvađam sa recepcionerkom, u kafiću demonstrativno izvadim svoju vodu iz ranca i stavim je na sto, a prodavac kišobrana, koji mi ustupi veliki plastični drečavo roze kineski kišobran za samo 5 eura postane mi najbolji prijatelj i spremna sam da mu dam kćer za ženu.

Gde ćemo sad? Ulećemo u prvu otvorenu crkvu koja nam, doduše, pruža zaklon od kiše, ali je hladna i propoved je na italijanskom, koji ne razumem dovoljno da ispratim versku tematiku. U kafiću nema grejanja, ali je fotelja udobna i mogu da gledam prolaznike kroz izlog. Na ulici je malo ljudi i svi su muškarci. Čim prestane kiša, izlaze i žene, koje mahom idu u velikim grupama ili u paru sa muškarcem. Ima i nešto turista, koji se prepoznaju po tome što zveraju oko sebe i osvrću se za sobom, da nešto ne propuste. Kao da je moguće konzumirati ceo grad u jednoj šetnji.

Sicilija s neba izgleda surovo: gole planine, gradići zgurani u uske udoline između brda i mora, obala obrasla oštrim stenama i morskom penom. Pošto je 21. vek, na sve strane rastu masline, koje zajedno s turizmom sigurno predstavljaju solidan izvor prihoda. Ali sumnjam da je pre sto godina bilo mnogo razloga da se ovde ostane, ili mnogo toga da se pojede.

Vidim se na brodu, obučenu u crne vunene suknje, glave umotane u crnu maramu, koščatu i mršavu, kako sa strahopoštovanjem gledam u pučinu koja obavija brod, moju jedinu vezu sa životom u narednih nekoliko nedelja. Ne znam da plivam i dok gledam rodnu obalu kako se udaljava, potpuno sam bespomoćna. Znam da više nikada neću videti majku, oca i sestre koje ostavljam za sobom, ali se još uvek nadam da će bar njihova pisma naći put do mene. Ako se nađe neko da ih napiše, pošto sam jedino ja, najstarija od 4 ćerke, i prva u porodici, naučila da pišem. Ne plačem, jer sam tu nepotrebnu veštinu odavno zaboravila. Iako sve nade polažem u ovaj zastrašujući prelazak u novi svet, nemam nikakva očekivanja jer znam da mi, oduvek, ne pripada ništa što nisam sopstvenim rukama, u znoju lica svoga, napravila. To, i život, koji mi je dat na poklon iako sam se često, pod nemilosrdnim suncem, kopajući po golom kamenu, pitala – čemu? Ipak, nikad nisam bila nezahvalna, ni pomislila da taj poklon vratim onom ko mi je ga je, čini mi se nekad, podmetnuo kao neko bolesno mače koje niko drugi nije želeo. Radim što moram i živim kako mogu. A od sad će sve biti drugačije, iako ne mogu da zamislim na koje sve načine.

Kada za nekoliko nedelja stignem na Ellis Island, vrata Amerike, kad me smeste među hiljade izbeglica od gladi i bede nagurane u ovo čistilište novog sveta, ošišaju mi kosu i očiste je od vaški, pospu me DDT-jem i daju mi novu odeću sličnu zatvorskoj, dok budem danima čekala u prljavoj kasarni sabirnog centra sa hiljadama kreveta natrpanih ljudskim telima u različitim stadijumima prljavštine i zapuštenosti, dok mi budu postavljali pitanja na jeziku koji ne razumem i koji niko od mojih predaka nikada nije govorio, biću bliže plaču nego što sam ikada bila od dana kada sam sa pet godina dobila batine jer sam napravila rupu na takoreći novim cipelama nasleđenim od dve godine starije rođake.

Dok je sada prazan, a uz njega pristaju samo trajekti i kruzeri. Sicilijanci ostaju kod kuće, a Sicilija je postala odredište, a ne polazište. Sve je mirno na evropskom frontu.

Prva crkva nas je ostavila nedirnute, ali je zato druga, Chiesa Santa Maria degli Angeli – Gancia – pravi rođendanski poklon. U njenih 500 i kusur godina istorije stalo je sve: i beloputa punašna Madona, i oltar ukrašen božićnim zvezdama i crvenim ružama, i jaslice koje svetlucaju kao Las Vegas, i mermerne ograde nagrižene zubom vremena, i kip fratra patuljastog rasta, i smeđi Isus, pa cvetni motivi, kristalni lusteri, izrezbareni balkoni, orgulje, plastične stolice, platna u Rubensovom stilu na kojima se guraju franjevački fratri, Bogorodica sa Isusom i punašni kerubini sa peharima u rukama, šareni sarkofazi, sveprisutne iskežene lobanje koje podsećaju da danas jesi – sutra nisi, napuštene ispovedaonice, plafoni po uzoru na Sikstinsku kapelu, jevrejski trgovci, jata anđela – ili harpija? – biste gordih konkvistadora i golubovi koji izleću iz mraka kao crna slutnja. Guraju se tu i srednji vek i Renesansa i klasicizam i Mavarski motivi i Goja. Na žalost smo zakasnile na misu; kakav li bi to spektakl bio!

Palermo je, kada ga obasja sunce, sasvim drugi grad. Tek onda sine svim svojim oronulim sjajem, zablistaju palme i kaktusi, pokažu se drevna zdanja u najboljem svetlu, ljudi izađu na ulice te stoje po ćoškovima ispred svojih radnji i žučno raspravljaju, rešavajući zacelo najvažnije svetske i regionalne probleme.

Iako mrtve umorne od neprospavane noći, vredno istražujemo svaki ćošak da slučajno nešto ne propustimo. Na dva koraka od našeg hotela, Real Teatro Santa Clara nudi 2 džez koncerta na dan. Pozorište je preko dana zatvoreno i deluje napušteno i neugledno. U pola 6, pred prvi koncert, otkrivamo da je u nekoliko sati otkad samo ga poslednji put videle doživelo transformaciju koja ga je napravila neprepoznatljivim: sve roletne su podignute, velika staklena vrata širom otvorena, svetla upaljena, a elegantne hostese sa osmehom dočekuju goste.

Pošto je večerašnji koncert neočekivano otkazan, sviraće nam studenti sa konzervatorijuma, besplatno. U mraku iz kojeg svetli samo bina, uz aperol spritz, patatine i skladne zvuke džeza, opuštamo se i pripremamo za večerašnju manifestaciju. Jedanaesti je prvi i treba se podsetiti svega za šta smo zahvalne i postaviti nameru za sve što tek dolazi.
 
STARICA SA ARSENIKOM

More se povuklo, zemljina kora se nabrala i izdigla, Etna izbacila malo usijane žeravice, brda se posula retkim rastinjem, talasi izmleli kamen u pesak, i nastade Sicilija. Prođoše Grci, Kartaginjani, Rimljani, Vandali, Vizantinci, Saraceni, Normani, te razne hrišćanske vojske i civilizacije, i svaka ostavi svoj trag u kamenu, cigli, drvetu, gvožđu i majolici. Podigoše se kuće od kamena i ulice popločaše kamenim pločama, izbaci veš kroz prozore i poveša cveće po balkonima, i nastadoše gradovi i sela sicilijanska.

Hraniše se s mora, koje ih je obasipalo svojim obiljem i naplaćivalo se uzimajući danak u životima, i sa zemlje koja škrto i nejednako davaše svoje plodove, a uzimaše, zauzvrat, sve: snagu, mladost, vreme, radost, lepotu, zdravlje; začas bi čitav život promakao kao kakav lopov koji se na prednja vrata ušunjao, a na zadnja išunjao. Vreme proticaše sporo, sve dok ga više ne bi bilo i tako bi saznali da je i njihovo isteklo.

Devojke su se mlade udavale, mlade rađale, a često mlade i umirale. Koja bi preživela porođaj, brzo bi se zbabala, ostala bez zuba i bez svežine, pa je s ljutnjom i ogorčenjem gledala mlađe od sebe kako stasavaju i unapred se radovala njihovom propadanju, koje je, znala je, moralo doći – kod jednih brže, kod drugih sporije, ali kod svih izvesno i neumitno. Muškarci su rano postajali suvi i žilavi pa su im tako i raspoloženje i dobrota zajedno s telom neprimetno venuli, dok ne bi postali neveseli, kiseli, nezadovoljni, na ceo svet besni, a najviše na svoje žene, koje su svake godine nemilice rađale, sve novu i novu decu. Posle svakog je dolazila sve veća glad, nemaština, oskudica, deoba ionako mizernih parcela koje su s mukom otimali od planine i makije.

Žena koja posle rođenja ili najkasnije drugog deteta još nije bila dobila batine mogla se smatrati srećnom, a njen brak uspelim i blagoslovenim. Mnogo je više bilo onih kojima bi muž (a neretko i brat, otac, stric ili neko drugo muško u kući) razbio zub ili rebro, prebio ruku, ulubio lice ili na drugi način promeno lični opis.

Na masnice i polomljene udove reagovalo se ćutanjem i ponekim saosećajnim pogledom. Češće, pogled bi skretao u stranu ili se upirao u pod, oči se činile slabovidnim a uši gluvim na krike koji bi se bezmalo svakog dana razlegli čas iz ove, čas iz one kuće u selu.

One najmanje srećne bile su tako brutalno prebijane i unakažavane da su mnoge od njih napuštale svet pre nego što bi im došlo vreme, dok su druge ostajale da se vuku kroz svoje turobno postojanje kao prebijeni psi, sve dok u mukama ne bi zaslužile smrt, svoju jedinu nagradu u tom životu.

U takvoj jednoj kući izrasla je u XVIII veku i Anna Pantò. Gledala je od malena svaki dan kako joj otac majku pretvara u prah, a sestre zatvara u kuću i skriva od pogleda mladića, da venu u mraku, bedi i prljavštini, čekajući da ih anđeo smrti oslobodi zle kobi. Ona sama bila je, nesrećnica, tako kržljava, bolešljiva i neugledna, da niko na nju nije spuštao ruku čak ni da je kazni. Život joj je prolazio u samoći i ćutanju, najpre jer se krila od nepravednog besa svog zloćudnog oca, a potom jer je (posle kratkotrajnog bračnog iskustva) izabrala da ga živi sama. Tom izboru pogodovala je i njena ružnoća: nisko, spušteno čelo, veliki kukast nos koji se pri kraju povijao baš kao kod veštice i susretao sa izbočenom, prkosnom bradom, po jedna bradavica sa desne strane brade i na desnom obrazu, klempave uši. Rano je ostala i bez zuba, pa su iz njenog bezubog osmeha virila samo dva očnjaka. Ceo život ćutanja svoje istine doveo je, kao što to biva, do raka štitne žlezde, pa je na sredini grla nosila guku veličine jajeta, koja se udobno smestila u naborima njene opuštene, nagužvane kože.

Anna se, za sve neočekivano, rano udala za Vincenza Bonanna, suštu suprotnost Anninog oca, mirnog i bezopasnog čoveka koji je dane provodio uglavnom smucajući se po ulicama Palerma i nudeći svoje usluge kotlokrpe. Anna, koja nije volela da radi opredelila se za karijeru profesionalne prosjakinje koju je praktikovala na gradskim trgovima ispred crkava. To je ne bi učinilo poznatom, da, pored prošnje, nije imala i jednu neobičnu strast, koja je razlikovala od drugih žena njenog položaja: arsenik. Od najmlađih dana mućkala je napitke od sastojaka koje je mogla da nađe u ostavi roditeljske kuće, a čim je malo poodrasla, sprijateljila se s lokalnim apotekarom, koji ju je, u zamenu za određene usluge (lažnog svedočenja, podvođenja i pregovora sa mušterijama u potrazi za nedozvoljenim supstancama), snabdevao arsenikom.

Arsenik je otrovna supstanca bez ukusa, mirisa i boje, koja se lako umeša u hranu i piće. Smrt, koja nije lišena patnje, obično nastupa posle 8 do 15 dana. Posle velikog broja eksperimenata sa raznoraznim sastojcima, Anna je pronašla svoju zlatnu formulu: belo vino, sirće i arsenik. Bila je to mešavina kojoj u to vreme obdukcijom nije moglo da se uđe u trag.

Prva Annina žrtva bio je njen muž Vincenzo, kojeg je, dosta neoprezno, eliminisala eksperimenta radi, da vidi da li smrtonosni eliksir deluje. Prve noći Vincenzu je pozlilo, druge je po hitnom postupku prebačen u bolnicu, a treće i poslednje, u mrtvačnicu.

Konačno slobodna, Anna je mogla da započne svoju dugogodišnju karijeru trovačice i, u mnogim slučajevima, spasiteljke potlačenih i zlostavljanih žena Palerma. Zahvaljujući preduzmljivom apotekaru, ubrzo se pročulo da postoji žena koja će vas, u zamenu za ne tako skromnu svotu, rešiti nasilnika koji vam zagorčava život. Anna, koju život nije štedeo, a nije više imala drugih prosaca, pa stoga ni razloga da se podmlađuje i ulepšava, brzo je ostarila, pa je zbog svog hobija u Palermskom visokom društvu postala poznata pod nadimkom la vecchia dell'aceto, starica sa octom.

Nije greška ova uputnica na visoko društvo; jer dok su na počeku kod Anne dolazile siromašne nesrećnice čiji su muževi svojoj nemoći i svom besu davali oduška kod kuće među svojim bespomoćnim ženama i decom, s vremenom, kako su Annina slava i njene cene uporedo rasle, počele su da joj se javljaju i bogate građanke, trgovačke žene, da bi se, na vrhuncu Annine karijere, na njenoj listi klijentkinja našle dve vikontese, jedna baronica, četiri grofice i jedna rusku kneginja koja je, neznano kako, stigla čak iz Petrograda da potraži leka svojoj muci.

Patnje ovih građanki i plemkinja nisu bile iste sorte kao one koje je Anna preživela u detinjstvu svedočeći obogaljivanju svoje majke i koje su je, možemo pretpostaviti, nagnale u svet zločina. Ove gospođe uglavnom su patile od ljubavnih jada i Annine usluge bile su im potrebne da se oslobode  muža, bez razlike kakvog dosadnog starkelje, da bi mogle u miru da nastave pustolovinu sa mlađim, lepšim i potentnijim ljubavnikom.

Bogovi arsenika i osvete, koji su na početku čvrsto stajali uz Annu u njenim pravednim nastojanjima da oslobodi svet od nasilnika, gledajući kako se njena plemenita umetnost pretvara u lakrdiju, na kraju su odluči da joj uskrate svoju podršku. Posle jednog odveć smelog i neopreznog trovanja, na Annina vrata zakucali su predstavnici zakona.

Jedan pogled kriomice bačen na lice mladog policajca rekao je Anni sve što je trebalo da zna: svaki otpor bio je uzaludan, svako poricanje besmisleno. Igra je bila gotova.

Anna je obešena na Piazza degli Ottangoli u Palermu, iste godine kada su svoj život pod sečivom giljotine ostavili Luj XVI i njegova zlosrećna i razmažena žena Marija Antoaneta. U tom veku, u kojem se sujeverni strah od veštica još uvek rve s prosvetiteljstvom, retko koja zločinka ima tu privilegiju da joj smrt bude brza i bezbolna. Iako je svoju krivicu priznala na samom početku istrage, Annu, za svaki slučaj, pre vešanja i muče.

Pogubljenju, osim uobičajenih radoznalaca, ne prisustvuje niko značajan, a pogotovo ne njene klijentkinje. Iako je svaka od njih sopstvenom damskom rukom u čipkastoj rukavici lično mužu usula otrov u čašu, ako su uopšte i završile pred sudom, uglavnom su se izvukle sa blažom zatvorskom kaznom. Većina njih, pak, nije snosila ni najmanje zakonske posledice svog dela. Svu težinu kolektivnog greha palermskih žena ponela je Anna na svojim nejakim, pogrbljenim plećima.

Možemo se pitati da li je, dok joj je dželat namicao omču oko vrata, zbog ičega žalila? Ne možda toliko zbog toga što je svojim napitkom pomogla da toliki muževi budu poslati sa ovog na onaj svet, već, biće, zbog toga što se nije držala svog prvobitnog, uskog puta koji joj je sudbina tako jasno zacrtala, i što je, zavedena pohlepom i slavom, skrenula na onaj širok i lagodan koji, kao što svako zna, vodi u pakao?

Da je nastavila da bude instrumentom eliminacije samo onih koji su to svojim nasilničkim ponašanjem donekle zasluživali, da li bi Anna ušla u legendu kao nešto drugo do trovačica, veštica, zločinka i moralna nakaza? Da li bi je, bar potajno i ilegalno, slavili kao spasiteljku, dobrotvorku, zaštitnicu potlačenih, heroinu, pa čak i feministkinju?

Sve to nikada nećemo saznati, jer je Anna Bonanno, te letnje večeri, napustila ovaj svet bez ijedne reči. Sve tajne svoje skvrčene duše i svoje kompromitovane savesti ponela je sa sobom u grob. Za njom je ostalo par nejasnih legendi, jedna gravura i nekolicina portreta i skulptura inspirisanih pričom o njoj.

Ono neuhvatljivo što je Anna za sobom sasvim sigurno ostavila bila je mala, ali jasno ocrtana senka straha koja se na neko vreme nastanila u srcima palermskih muževa. Tokom tih nekoliko decenija, koliko je Anna po trgovima Palerma praktikovala svoju nečastivu magiju, niko nije bio siguran. Glave kako siromašnih tako i uglednih porodica s nepoverenjem su iz prikrajka gledale svoje žene pitajući se šta li misle iza svojih zagonetnih, trepavicama zaklonjenih pogleda. S pritajenim strahom su se mašali za čašu vode koju bi svako veče pred spavanje ostavili na noćnom stočiću, pa je zatim, glumeći hrabrost koju nisu osećali, naiskap ispijali, jer od straha i žeđi se, uprkos svemu, ne može živeti. Sa svakim zalogajem koji su stavljali u usta, javljalo im se, hteli-ne hteli, pitanje – da li im je poslednji?

Nije ovo dugo potrajalo. Uspomena na Annu i njena nepočinstva poživela je tek neku godinu duže od nje same, a stvari su se vrlo brzo vratile u svoje stare, ustaljene tokove. Strah je vrlo brzo napustio lica muževa i vratio se na lica njihovih supruga. Sve se nastavilo po starom. Žene su rintale, muškarci ih mlatili, deca bežala iz kuće na ulicu da sve to ne gledaju. Veštice su vešane, utapane i spaljivane, sve dok dugo očekivano doba razuma konačno nije ušlo na velika vrata i proteralo svaku uspomenu na ovaj varvarski ritual.

Od tada, godine se smenjuju, zatim decenije, pa vekovi. Vreme sa sobom donosi mnoge promene, neke dubinske, a mnoge i površinske. Sve to gleda Annin duh, dok u letnjim večerima umivenim povetarcem, baš kao što je bilo veče njenog pogubljenja, nevidljiv klizi iznad balkona iz kojih se po uskim ulicama prosipa sveže opran veš. Gleda i pita se – je li vreme da se vratim? Je li svet spreman za mene? Može li se sada, konačno, normalno živeti? Još malo se osvrće oko sebe, zaviri u poneku kuhinju i spavaću sobu, nadleti i osmotri nekad poznata mesta na kojima se Anna za života zadržavala, pa gotovo neprimetno odmahuje glavom i nestaje bez traga, dok sablasni noćobdija, jedno za drugim, pali ulična svetla po mračnim pjacetama Palerma.

 
AGRIGENTO

Dolina hramova, la Valle dei Templi, je remek delo građevinarstva, prirode i duha kakvo u Evropi još nisam videla. Za razliku od poznatijeg Akropolja, ruševine grčkih hramova ovde su smeštene u pravi zeleni Mediteranski raj pun badema u cvatu, maslina, palmi, borova, čempresa, kaktusa, limuna, pomorandži, ruzmarina, vinove loze i raznobojnog cveća kojem ne znam imena. Tu je i prirodni habitat autohtone sicilijanske koze, Girgentane, poznate po svojim velikim spiralno uvijenim rogovima. Poreklo vrste je donekle misteriozno, ali smatra se da je nastala ukrštanjem sa centralnoazijskom vijorogom kozom. Dužina mužjakovih rogova dostiže preko metar i po. Videli smo nekoliko ženki kako pasu na livadi, dok je mužjak ležao i jeo u štali. Pitam se da li uopšte može da hoda sa tolikim teretom na glavi.

Dolina hramova poznata je i u kontekstu borbe protiv mafije, pošto je papa Jovan Pavle II  1993. godine održao govor među njenim ruševinama, u kojem poziva članove mafije da se pokaju i preobrate, a građane da joj se suprotstave. Mafija odgovara dva meseca kasnije postavljanjem bombe u automobil ispred bazilike San Giovanni in Laterano u Rimu. Građani, pak, odgovaraju pojačanom borbom protiv mafije, koja za sobom ostavlja popriličan broj žrtava. Nekima od njih, koje su se istakle u borbi, podignut je spomen memorijal, Giardino dei Giusti del Mondo, usred ovog raja koji čuva ostatke grčke civilizacije iz šestog veka p.n.e.

Agrigento (Akragas) je deo Magna Graeciae, dela Italije u kojem se, od 8. veka p.n.e, grade samostalni grčki polisi i govori grčki. Arheološko nalazište, koje je od 1997. na UNESCO listi svetske kulturne baštine, prostire se na 1300 hektara i sadrži ostatke hramova Zevsa, Here, Asklepija, Herakla, Hefesta, Kastora i Poluksa i Konkordije.

Nemam dovoljno mašte da zamislim život u grčkom polisu, možda zato što sam na časovima grčke istorije u školi uvek dremala. Nešto me, u tom segmentu istorije, nije pozivalo. Ono što bih volela je da sam mogla da vidim ove hramove u njihovim prvobitnim bojama – plavoj, žutoj, crvenoj i zlatnoj. U međuvremenu, isprane hiljadama kiša, ruševine su poprimile jednoličnu peščanu boju, u tonu sa modernim Agrigentom, koji, zajedno sa zelenim brežuljcima koji ga od Doline dele, čini njihovu spektakularnu pozadinu.

Poput poznatijih karijatida, konstrukciju Zevsovog hrama podupiru kolosalni telamoni, muške figure visoke 8 metara. Ove figure slične Atlasu raspale su se u komade pre mnogo vekova. Iako sva današnja saznanja olako uzimamo zdravo za gotovo, kao nešto što nam je uvek bilo na raspolaganju, prvi telamon rekonstruisan je tek u dvadesetim godinama devetnaestog veka. To znači da, pre samo dvesta godina, niko nije imao pojma kako je uopšte izgledao ovaj hram, niti koliki je bio.

S druge strane, izvori na internetu tvrde da je hram uništen u četrnaestom veku kao posledica zemljotresa. Ono što nije učinio zemljotres, dovršila je krađa kamena radi izgradnje dokova u obližnjem Porto Empedocle. Pokušavam da zamislim čoveka koji dolazi u podnožje srušenog, 20 vekova starog hrama, i krade kamenje iz njega. Ne ide mi ništa bolje nego zamišljanje života u grčkom polisu.

Matematika nam kaže da je bilo dovoljno oko 400 godina da ovakva kolosalna građevina, koja je pre toga odolevala zubu vremena skoro dva milenijuma, padne u potpuni zaborav. Ako za prosek ljudskog veka uzmemo oko 80 godina, postavlja se nekoliko očiglednih pitanja: Koliko je realno da nas, posle smrti, neko pamti duže od par godina? Šta čovek treba da učini da bi bio zapamćen duže od toga? Vredi li se zbog ovoga, ili bilo čega, nervirati? Kad odemo, šta nosimo sa sobom, a šta ostavljamo raznima lopovima? I konačno: Koliko je sve ovo, u kosmičkom smislu, važno?