O trigerima i okidačima

Dragi čitaoče, iako verujem da je neumesno sa 54 godine i dalje biti ljut na roditelje i većinu vremena imam prijateljski odnos sa njihovim senima, ovaj poslednji DOP je, u danima koji su mu prethodili, iz mene izvukao neku duboku ljutnju, sa kojom sam izgledala morala da izađem na sunce da je provetrim, da bih mogla da nastavim da živim u miru sa sobom i svojima. Pa ako se ne bojiš mog besa, čitaj dalje.

Kad sam imala 14 godina, moj tata je jednom odbio da razgovara sa mnom jer, kako je rekao, "nisam još dovoljno obrazovana". Baš tako, tim rečima. Ovo mi, dok zapisujem, izgleda toliko apsurdno da bih se sigurno nasmejala da se ne radi o rečenici koja je u meni iskopala rupu, obložila je betonom i napunila je zapaljivom gasovitom mešavinom besa, tuge, nezdrave potrebe za takmičenjem i istovremenog uverenja da ću u svakom takmičenju sigurno izgubiti jer – šta? Nisam dovoljno obrazovana.

Ne mogu, dakle, na primer, na takmičenja tipa kvizova, jer sam neuka. Na takmičenja tipa muzičkih nastupa mogu, jer je dosta uloženo u moje muzičko obrazovanje, ali zbog uverenja da ću izgubiti, ja se nekako spetljam, unervozim, zaboravim note, prsti mi se vežu u čvor i mislim samo o tome kako ću sad, evo baš sad, da zaboravim sledeći takt, a onda će sve da stane i moraću, kao pokisla mačka, pokunjeno da se povučem sa pozornice praćena zvižducima (nema veze što me nikad nisu stvarno izviždali; to je samo zato što je publika muzičkih manifestacija kulturna i ne zviždi. Nezasluženi aplauz još je gori od zvižduka).

Sportska takmičenja nisu dolazila u obzir jer moja porodica nije verovala u to da žensku decu treba podsticati da se bave sportom. Bar sam tako godinama mislila, a danas, kad za sobom imam i iskustvo roditelja, sumnjam da je možda samo rekreativni centar bio smešten na nezgodnijem mestu u gradu od muzičke škole, pa mojim roditeljima nije bio usput, ili nisu uspevali da ga smeste u svoje prepune rokovnike društvenih i – obrazovnih – obaveza.

Kao i većina stanovnika bivše Jugoslavije, moji roditelji su radili do 3. Imali su jedna kola, kao što je tad bio običaj, koja je koristio tata. Mama se verovatno s posla vraćala autobusom, što se u to vreme iz nekog razloga smatralo normalnim i pravednim, a ko me je vodio iz škole u muzičku se ne sećam, ali mi nešto govori da je to morala biti mama, jer je tata sigurno imao važne obaveze.

Još jedna stvar koja se u bivšoj JU smatrala normalnom bila je da mama, kad ode sa posla autobusom, pokupi i dete u osnovnoj školi, odvede ga do muzičke, sačeka ga da završi, otrči sa njim do kuće, podgreje ručak koji je ustala tog jutra u 5 da skuva, umije i dotera dete koje se u školi umusavilo, na brzinu se našminka, te dočeka muža blistava, topla, radosna, okićena urednim detetom i osmehom, sa svežim ručkom koji se puši na stolu poput lovačkog trofeja. Zašto lovačkog? Pa zato što se od mame očekivalo i da se, poput mitske Artemide, pobrine da na trpezi uvek ima mesa. Šniclama koje sam u detinjstvu morala da pojedem, jer nije bilo drugog, ne zna se broja. Nema veze što ne volim meso i šta ga ni mama nije naročito volela. Muško mora da jede meso, glasila je porodična mudrost. Muško mora na vreme da dobiju nogom u guzicu, pre nego što se osili, dodala bih i ja svoje zrno mudrosti, ali moje mišljenje u to vreme niko nije ni tražio ni želeo. Nisam bila dovoljno obrazovana.

Kad bi se ovaj veličanstveni ritual proždiranja životinjskog leša završio, tata bi se povukao na zasluženi počinak, a mama oprala sudove, uradila sa mnom domaći i poslala me "da se igram". S kim da se igram? Za razliku od mnogih drugih ex-Ju porodica, u mojoj je bilo samo jedno dete. Moji roditelji su valjda procenili da im je to dovoljno obaveza, a ni sa onima koje su sebi natovarili na vrat rodivši samo jedno dete nisu mogli da izađu na kraj. Stoga sam mogla da se igram: sa samom sobom, sa imaginarnim prijateljima, sa lutkama i drugim igračkama, ili sa drugom decom, ako su u tom trenutku bila slobodna. Sećam se mnogih popodneva koja sam provela tumarajući praznom ulicom u potrazi za društvom dok su se druga deca igrala sa braćom i sestrama kod kuće. Nema veze. Pošto mi je to ostavljalo više vremena za čitanje, džinovskim koracima sam napredovala ka zadatom cilju: da postanem obrazovana.

Ipak, čovek ne može brže nego što može, a većina nas smrtnika se teško može smatrati obrazovanima pre nego što završi bar fakultet, pa sam ja, na kraju osnovne škole, ma koliko se trudila, još uvek bila daleko od tog cilja.
Inače, mama je, treba to spomenuti, bila obrazovanija od tate, te je on, u znak omaža njenom superiornom intelektu, uvek u razgovoru sa mnom isticao kako ću njegov nivo obrazovanja dostići, ali mamin sigurno neću nikad. Hvala na poverenju! Dakle, osim što sam bila neobrazovana (pa ništa od onog što sam imala da kažem nije vredelo ni pišljiva boba) nisam, izgleda, bila ni naročito pametna, pa mi se tako od najranijeg doba davalo do znanja da se od mene ne očekuju ne znam kakvi uspesi.

Sećam se jasno kao dan antiklimaktičnog trenutka koji je nastupio u jednom razgovoru sa tatom kad sam već bila prešla dvadesetu (hronologija mi se od kraja srednje škole brka). U tom razgovoru, tata mi je – gle čuda – rekao da sam sad već pametnija od njega. Umesto da osetim zadovoljstvo, bila sam razočarana: tolike godine se trudim da se obrazujem da bih postala dostojna razgovora sa svojim ocem, a on me sad obaveštava da je gluplji od mene i da, posledično, opet nemam sagovornika? Odnosno, da imam, ali da je sad on nedostojan mene?

Sad je hijerarhija pameti i obrazovanja u našoj porodici izgledala ovako: 1) mama (najpametnija i najobrazovanija, ali već mrtva); 2) ja, nešto manje pametna i manje obrazovana, ali živa, iako sa potpuno uništenim samopouzdanjem i verom u sebe – zakasnila sam! Nisam stigla dovoljno brzo da se obrazujem ni da bih mogla, sa 14 godina, da razgovaram sa tatom, ni da bih sada, sa 24, mogla da razmenim mišljenja sa mamom! 3) tata, najgluplji i najmanje obrazovan među nama, ali muško! Na trpezi u njegovom drugom domu, sa drugom ženom, i dalje je najčešće bilo mesa.

Nisam zbog ovog drugog mesta, ove teško zaslužene ali prekasno pristigle srebrne medalje, osetila nikakvo zadovoljstvo. Ja sam samo želela s nekim da razmenjujem misli i osećanja bez kvalifikacija, etiketa, titula, sentencija, predrasuda, predubeđenja, očekivanja i zadataka. Za to bi mi, kao sagovornik, bio dovoljna i čistač ulica sa završenom osnovnom školom, i pripadnik plemena iz Amazonije koji nikad nije čuo za koncept škole, a ako baš mora, i doktor nauka ili akademik. Nisam stremila ka tome da budem pametna i obrazovana, već da budem ljudsko biće, prihvaćeno, voljeno i saslušano takvo kakvo jeste. Sa 4, 14, 24 i 104 godine.

Ništa od toga. Kult obrazovanja u mojoj porodici gajio se generacijama. Ne znam kako je bilo sa prvim njenim članom koji je završio fakultet i postao akademski građanin, jer ga nisam upoznala, ali znam da se negde usput izgubio smisao obrazovanja i da je ono postalo simbol statusa, a ne želje za znanjem i širenjem vidika. Vrednosti su zamenjene, pa se na manje obrazovane počelo gledati kao na manje vredne, a kad bi pojedinom članu zafalilo osećaja lične vrednosti, on bi ga brzo zamenio kakvom titulom ili diplomom.

Šta je posledica svega ovoga? Pa, to da su stvari u porodici morale da krenu nizbrdo i da dođu do člana (mene) kojem ni jedna diploma na svetu ne može da nadomesti izgubljeno osećanje sopstvene vrednosti zbog te jedne nesrećne rečenice, i svega što ona označava: "Ne mogu ja da razgovaram sa tobom jer još uvek nisi dovoljna obrazovana."

Šta je ta rečenica u sebi nosila? Šta je sve u njoj bilo sadržano? Probaću da nabrojim.

Dosadna si mi. Nemaš ništa zanimljivo da kažeš. Nemam ništa novo od tebe da čujem. Tvoja razmišljanja me ne zanimaju. Ti me ne zanimaš. Nisi važna. Ono što imaš da kažeš nije važno. Jedino što od tebe želim da čujem su tuđa mišljenja; tvoja su nedostojna mog interesovanja i vremena. Nisi ravnopravan član ove porodice, ni ravnopravan član društva. Ne želim da provodim vreme sa tobom. Radije bih radio nešto drugo nego razgovarao sa tobom. Teret si mi. Ne poštujem te. Ne volim te. Voleću te (možda) kad postaneš dostojna moje ljubavi, a za to ćeš morati da se pomučiš. Radije bih razgovarao sa obrazovanim čovekom koji je možda i neko pokvareno đubre, nego sa tobom.

Zašto? Jel' se nadaš da će njegovo znanje nekako da se prelije u tebe, da te ispuni i da te učini boljim i srećnijim nego što jesi? U stvari, ne interesuje me odgovor na to pitanje. Jer to nije moj problem. Ja volim da razgovaram i sa neobrazovanima.

Moj problem, moj zadatak, je da sva ova negativna uverenja izbrišem i zamenim ih pozitivnim. Da sama sebi postanem najbolji sagovornik, najravnopravniji član porodice, najdraži prijatelj. To se još uvek nije desilo, ali znam da sam na putu.

I tako pre neki dan, kad mi je neko rekao "Znaš da me to ne znanima", pala sam u rupu. Bes koji se iz mene izlio nije ličio ni na šta proporcionalno težini ove naizgled bezazlene uvrede. Uvreda, međutim, nije bila bezazlena, jer je u sebi sadržala sve što i "Ne mogu ja da razgovaram sa tobom jer još uvek nisi dovoljno obrazovana." Dosadna si mi. Nemaš ništa zanimljivo da kažeš. Teme koje te zanimaju su glupe i nedostojne mog interesovanja i vremena. Ne zanimaš me. Ne volim te. Želim da se osetiš malom, jer se nadam da će meni to pomoći da se osetim većim.

Razlika je u tome što ovog puta nisam ćutala, nisam se povukla u mišju rupu podvijenog repa. Iz mene je, tog trenutka, izašlo hiljadu furija. Vređala sam, urlala, vrištala i plakala kao da dočekujem Armagedon i Zver lično. To i jeste bila moja lična Zver, moj lični Armagedon. Drago mi je što sam ih dostojno dočekala. Iako je jedan deo mene, onaj razložni, racionalni, ona dobra devojčica, zaprepašćeno gledao u sve to i pitao se šta radi ova luda žena? Why does she carry on so? Šta je izazvalo ovoliki bes, ovoliko očajanje? – ranjeni deo mene tačno je znao šta mi je, šta je izazvalo očajanje i znao je, nepogrešivo, da sam u pravu. Da treba da urlam, da otkidam glave, da prosipam utrobe, da rušim mostove. Da taj bes mora napolje, da ne bi zauvek ostao zatrpan u meni, zauvek me trovao i terao da se osećam bezvrednom, malom, nezanimljivom, neviđenom i nedostojnom viđenosti. Da moje želje i potrebe nisu važne. Da ne moraju da budu ispunjene. Da je OK da me se gazi i da me se ne uvaži.

Nije OK. Idući put ću biti odrasla i pametna i napraviću korak unazad, zahvaliću se izazivaču svog besa što me je naterao da rešim problem koji je decenijama spavao kao neaktivna bomba u meni, čekajući da meni ili nekom drugom eksplodira u lice, povući ću se u osamu, identifikovati uzrok svog besa, izudarati vreću, izvrištati se u gluvoj sobi, pa oprostiti i zaboraviti. Ovog puta, ono što je za mene bilo dobro bilo je da Zveri priredim veličanstven doček kakav zaslužuje. Dobro došla Zveri. Tu sam, živa sam, obrazovana, i čekam te.