O sezonskoj depresiji

Stigli su nam Božićni praznici, doba godine kojeg se bojim isto kao, ako ne i više od, Uskršnjih. Već danima u očekivanju katastrofe podižem barikade i zatvaram se u kuću i u sebe kao prestravljeni armadilo. Šta se to tako strašno dešava tog dana, osim što Hristos kasni dve nedelje za Kristom sa rođenjem?

Ustajem u ranu zoru i izlazim iz sobe, na čijim me vratima dočekuje bakicino ozareno lice: Hristos se rodi! - Vaistinu se rodi, odgovaram mrzovoljno. Ne volim okoštale strukture. Zašto ne samo – srećan Božić? Ne kažem ništa, jer me niko ništa ne pita o tome.

Kao i svakog Božića, dolaze nam gosti: baka Vojna i tetke Ida i Vesna. U tom sastavu proslavićemo u krugu porodice ovaj praznik koji se slavi u krugu porodice. Šta je porodica? Za neke je to vesela i razbarušena družina odraslih, staraca i dece, koja donosi poklone i svoje nepomirljive karaktere, ali i veselje, ljutnju, dugogodišnja zameranja i (polu)prijateljske čarke. Za mene: sveže posvađani mama i tata, dve bake koje jedna drugoj bacaju lažne osmehe i skrivene bodeže, dve neudate tetke koje su međusobno toliko različite i nezainteresovane jedna za drugu da ne mogu čak ni da se posvađaju, ali jedna o drugoj misle sve najgore, i ja.

Ja sam mala, jer sam dete, ali osećam se još manje, jer me niko ne vidi. Niko ne vidi da iskačem iz svoje kože od neprijatnosti i tonem u parket dok mama i tata započinju svoju tradicionalnu Božićnu svađu na dobro razrađene teme: da li da se iznese posrebreni escajg (koji se, neiskreno, zove srebrni) i stolnjak za posebne prilike? Mama, kao i uvek, podseća tatu da je odrasla kao princeza i da neće za Božić jesti na običnom stolnjaku. Istina je da je odrasla u podrumu u Cvijićevoj ulici gde su se u jednoj memljivoj sobi gurale ona, njene dve sestre, njihove majka i tetka, i klavir, preživela relikvija iz prethodnog života koja je doseljena iz Brčkog prvo u Novi Sad, a zatim u Beograd. Čak i ako je nekada postojao taj bajkoviti život u kojem su devojčice odgajane kao princeze, to sigurno nije bio njen. Mama je rođena 1940, kad je rat, koji se neko vreme kolebao na granicama Jugoslavije, već bio počeo i zaustavio sve bajke u koraku i snu (hvala Đorđe).

Sada mamac grabi već iznervirani tata, koji se kao i svake godine pita zašto uopšte moramo da pozivamo goste za Božić. Zašto, prebacuje mami koja počinje da peni, mora da provodi Božić sa ljudima koji ga ne interesuju, umesto u krugu porodice? Možda bi ovaj argument naišao na više razumevanja da "ljudi koji ga ne interesuju" nisu tetka Vesna i baka Vojna, mamina rođena sestra i majka.

Mama već stoji, raskrečena kao samuraj, sa isukanim mačem: ona, naime, ne samo da mora da slavi Božić sa ljudima sa kojima ne želi, nego i da živi sa njima! Od skora živimo u stanu sa tatinom mamom, bakom Darom, gde smo se doselili iz Rijeke pre nego što je tata dočekao da dobije stan od firme, koji smo mogli da zamenimo za drugi u Beogradu i da se preselimo kao normalni ljudi, u svoj stan.

Džaba; tata nije mogao da izdrži tih par meseci ili godina, jer ga je u nekom trenutku bio obuzeo neizdrž: mora da ide odmah! Istog dana! Ne može da izdrži više ni trenutka u tom užasnom stanu/gradu/državi/poslu/odnosu/životu! Isti takav neizdrž hvatao bi ga posle nekoliko godina u svakom gradu u kojem je živeo, zbog njega je ostavljao poslove, prekidao dugogodišnja prijateljstva i rodbinske odnose, selio se, udarao u nevidljive zidove oko sebe kao dezorijentisani šišmiš i na kraju dobrovoljno odlučio da napusti planetu.

Ja sve ovo (još uvek) ne znam. Znam da mi je beskrajno dosadno jer na Božiću kod nas nema ni jednog drugog deteta, tako da nemam šta drugo da radim nego da slušam odrasle kako se svađaju. Niko od njih niti zna da razgovara sa maloletnim licem, niti ga interesuje da se potrudi. Previše su investirani u svoje sitničave svađe, podbadanje, trovke i hvalisanje, u evociranje uspomena na veličanstvene Božiće iz svog detinjstva, neiskreno hvaljenje domaćice (moje baka Dare) i njenog, uvek istog – i što se mene tiče – nejestivog Božićnog menija, u jelo i piće, u prazno kokodakanje. Ne daj Bože da bi neko predložio da se igra neka društvena igra – zanimljive geografije, ili čoveče ne ljuti se, ili karte. Ili – Bože me sakloni ideje – žmurke! Dete ovde služi samo kao ornament, pokazatelj da je porodica još živa i zdrava i razmnožena.

Najgori je ipak Božić posle mamine smrti. Sedimo pretežno u crnini, kao na sahrani, i sečemo masnu prasetinu i pihtije. Svima je neprijatno, ali kako u građanskim porodicama nije običaj da se priča o osećanjima, niko ne izgovara ništa relevantno, da ne prekrši bonton. Nema ni bake Vojne, koja leži na samrti u nekakvoj banji gde su je poslali na rehabilitaciju; nisu je obavestili da joj je ćerka umrla, da je ne potresu i ne pogoršaju joj već slabo zdravlje. Je li neko stvarno mislio da ona ne zna? Prvi puca tata, koji nikad nije imao strah od neukusa: - Evo, opet smo tu, ali u potpuno drugačijem sastavu. Kao odgovor dobija samo glasne uzdahe i skrenute poglede; svi za stolom počinju glasnije da žvaću i prilježnije da zveckaju escajgom. Ja ustajem od stola, izlazim iz sobe i zaklinjem se da više nikad neću proslaviti ni jedan Božić.

Tako lišena svih prijatnih prazničnih uspomena, počela sam kasnije da gledam Božićne filmove i da zamišljam svoje Božiće kakve bih volela da imam i kakvima bih mogla da se radujem: dvospratne drvene kuće sa tremovima okićene svetiljkama, ulične borove čije se grane savijaju pod težinom ukrasa i sveže napadalog snega, šarene kutije sa mašnama pored velikih kamina od cigle u kojima gori vesela Božićna vatra, deda Mraza kako silazi kroz dimnjak, onako podebeo i svečano obučen u crveno, dok ga irvasi čekaju na nebu nervozno topćući kopitima, sanke koje jure kroz zavejane šume i na njima ljude zamotane u krzna sveže odranih životinja, raštimovane klavire oko kojih stoje doterana deca svih uzrasta i pevaju Božićne pesme, dok njihovi ujaci i stričevi iza njih krišom flertuju sa udatim ženama čiji su muževi previše popili pa zadremali ispod kaputa u nekoj od mnogobrojnih suvišnih soba, Božićne ćurke garnirane filom od kestena, sosom od brusnica i slatkim krompirom, raskošne pite sa borovnicama i jabukama.

Sanjala sam, ukratko, holivudski film. Na stranu što je taj film napravljen po nečijem životu; svačiji život ima probleme, koje njegovi protagonisti doživljavaju kao manje ili više jezive.

Ja sam kao dete stvari doživljavala prilično dramatično i tu sklonost dramatizaciji sam vrlo dugo zadržala. Treba reći da za Božić, koliko god da je meni pakleno delovao, nismo jedni na druge bacali noževe, bili gladni ili promrzli ispod mosta. Sve je bilo relativno regularno i uobičajeno, kao u milionima drugih hrišćanskih porodica koje se unervoze oko praznika. Dakle, nije razlog za psihijatriju, nego samo za lakši oblik praznične depresije koji uglavnom može da se pregura i bez lekova.

Ono što me najviše rastužuje je, naravno, to što nikog od mojih porodičnih mučitelja više nema. Nikom od njih više ne mogu da poželim dobro jutro, da napravim doručak ili iscedim pomorandžu. Ne mogu sa njima da porazgovaram o lepim trenucima koje smo zajedno doživeli, da izanaliziram ružne, da se zagrlim, posvađam, pogledam film ili zajedno isplačem. Bar ne u ovom životu, a u sledećem se niko od nas svega ovoga neće sećati.

Jer bez obzira na napete Božiće, u ostalim, neprazničnim delovima godine, imali smo i lepe i srećne trenutke, značili jedni drugima sve na svetu, jedni drugima bili podrška i društvo, pa čak ponekad igrali i društvene igre. Njihovo dugogodišnje odsustvo me i dalje boli, možda najviše upravo za praznike, jer ih se baš tad posebno živo sećam. Lakše je ljutiti se na nekog što ti je upropastio Božić, nego tugovati što ga više nikad nećeš zagrliti.

Zašto sam danas izabrala da budem sama? Mogla sam juče da otputujem sa Hanom u Sloveniju i da Božić provedem sa ćerkom, svekrom i svekrvom, koji se ne svađaju, ne dobacuju otrovne primedbe i što je najvažnije, nije im danas Božić, pošto su katolici. Umesto toga, pustila sam Hanu da otputuje sama autobusom za Sežanu, u suzama jer se rastaje i od mame i od tate i putuje sama. Možda toga nije bila svesna, a ako jeste nije ništa rekla, ali i ona je ostavljena kao siroče da Božićno jutro provede sa nepoznatim ljudima u autobusu.

Istina je da jednostavno nisam mogla. Već danima nemam ni trunke energije. Budim se kao da mi je telo od olova, ustanem i uradim pranajamu i tibetanske vežbe, popijem kafu, pa mi sve to dâ dovoljno snage za neodložne kućne poslove poput pranja nagomilanog veša ili sudova. Iznutra mi nije tako loše: osećam zahvalnost za to što imam kuću i u njoj krevet, što su mi deca srećna i zdrava, što mi je toplo i što (bar ovde kod nas) nije rat. Ali telo, ono sarađuje samo koliko mora. Svaka pomisao na pakovanje, nošenje i podizanje kofera – niz stepenice uz stepenice, u kola iz kola, na vožnju po zaleđenima putevima, izlazak iz kuće na klizave ulice pokrivene ostacima snega i rastopljene soli, prelazak granice, manevre na benzinskim pumpama, nervozne vozače koji ablendujući krče svoj put kroz levu traku, sve to daleko prevazilazi moje trenutne fizičke kapacitete.

Najviše što u ovom stanju mogu je da budem nežna prema sebi i da negujem sebe kao što bih negovala nekog drugog ko pati od sezonske depresije. Jer nema ko drugi i jer zaslužujem da se neko pobrine o meni i da mi skuva čaj. Jer volim sebe bar toliko koliko bih volela neku drugu dragu osobu u nevolji.

Prvo što treba da uradim da bih preživela ovaj Božić jeste da otpustim svoja očekivanja, ovako nekako:

Danas se neće desiti ništa.
Danas nemam nikom ništa da dam, osim sebi, a i to samo u minimalnoj meri.
Hrana danas neće biti ukusna.

Ne, ovo ne valja. Predviđam budućnost, koja ne postoji, na osnovu prošlosti, koja takođe ne postoji. Možda ovako:

Danas ništa ne moram.
Danas je dovoljno da se brinem o sebi.
Danas želim da se osećam dobro sa onim što imam.
Hoću stvarno da vidim i da čujem ono što je oko mene.
Dopuštam srcu da boli. Ako mi se plače, plakaću i neću sebi braniti ni jedno osećanje (pa ni radost, ako dođe).
Biću prisutna, i biću sa sobom.
Proslaviću rođenje Hristove svesti.
Poželeću nam svima sreće i uspeha na Njegovom putu.
Evociraću uspomene na divno Badnje veče koje sam juče provela sa svojom drugaricom Saškom.
Zaliću cveće, da bude srećno, jer ono nikad ne traži mnogo; sedi i ćuti u saksiji, zauzeto fotosintezom, i ne smišlja nikakve opačine.
Radiću ceo dan samo ono što volim, da se osnažim za sutrašnji dan, kad ću pored onoga što volim morati da radim i ono što moram.

Tek što sam otpustila očekivanja i postavila namere, već mi je bolje. Boje oko mene su oživele, energija u srcu se zavrtela. Vrlo polako i oprezno, započeću novi dan.