Nova godina: šta je to i čemu služi?

Kraj ove godine za mene je mnogo veseliji od kraja svih prethodnih, iako za Novu godinu ostajem u Beogradu. Moja radost, možda prvi put u životu, dolazi iznutra, a ne spolja.

Prošle godine u ovo vreme već sam bila u Indiji, gde su svi Indijci Varkale, a možda i sveta, bili Hani za petama kao lovački psi. Naš dobri Naresh bio nas je upozorio da novogodišnje veče možda nije najbolje vreme za šetnju Varkalom jer se te noći ljudske strasti razbuktaju poput vatrometa, ali nas dve samostalne Evropljanke ga, jasno, nismo ozbiljno shvatile.

Nisam očekivala da ću morati da budem Hanin bodigard pa nisam bila ponela oružje. Bila sam naoružana samo svojom strogošću i tobožnjim majčinskim autoritetom, pa je tako Hana provela novogodišnje veče zamotana kao bula, ali pošto su čak i iz one crne marame koju je omotala oko glave virili njeno anđeosko lice, plave oči i pramenovi plave kose, veče je prošlo u besomučnom bežanju i skrivanju od pomahnitalih udvarača.

Rez i skok u prvi januar. Hana i ja plašljivo izlazimo na spektakularnu šetnicu na litici iznad okeana, u nadi da većina muškaraca u Varkali još uvek spava. Veći deo dana provodimo napolju i tek poslepodne postajemo svesne da niko ne gleda, ne prati, ne pipa i ne pokušava, krišom ili otvoreno, da slika Hanu. Počinjemo, vrlo polako, da se opuštamo i da se nadamo da će ovo možda ipak biti odmor, a ne celodnevno izbegavanje silovanja. Uveče su na šetnici samo porodice sa decom i cela scena izgleda potpuno respektabilno.

Sedmog dana našeg boravka u Varkali, stiže Aron, kojeg smo pre Nove godine vrlo željno iščekivale. Od njegovog prisustva očekujemo mnogo: Aron je visok metar devedeset, za južnu Indiju pravi džin, i iako je po karakteru jagnje Božje, živi u Beogradu, što znači da je u svrhe preživljavanja u urbanoj džungli naučio da se pretvara da je opasan. Ali ovog, petog dana posle Nove godine, njegovo prisustvo je gotovo izlišno. Koristimo ga samo za banalne poslove, kao što je bacanje pretećih pogleda na drznike koji malo smelije pogledaju Hanu, i za nošenje kofera.

Mogla bih sada ovako da se prisetim svih egzotičnih Novih godina pod palmama koje sam u poslednjih deset godina provela daleko od kuće, ali radije bih se fokusirala na ono što mi je svaka od njih donela: osećaj odvezanosti, slobode i neodgovornosti za sopstveni život i izbore. Odvezivanje je moja lekcija u ovom životu, a sloboda – conditio sine qua non odgovornosti. A ja sam ove godine prvi put u životu odvezana i slobodna – prvenstveno ali ne i jedino – od svoje želje za bežanjem. Zato ću Novu godinu provesti kod kuće.

Nove godine su vreme velikih očekivanja, a za mnoge i anksioznosti, depresije, napetosti i porodičnih svađa. To je vreme svođenja bilansa, kad hteli – ne hteli bivamo saterani u ćošak i prinuđeni da sagledamo šta smo u poslednjoj godini, a i do sada uopšte, postigli. Da li smo tamo gde smo hteli da budemo? S kim smo? Šta radimo? Jesmo li sebi priuštili sve što smo u životu želeli? Jesmo li srećni? Jesmo li, barem, zadovoljni? Ređe, jesmo li zahvalni za to što imamo?

U vreme kad sam Nove godine još uvek provodila u Beogradu, uvek sam se nalazila pred istom dilemom: s kim ću? Imala sam svake godine jasnu ideju o tome s kim bih volela, ali hoće li taj hteti sa mnom? Hoće li se neko drugi uvrediti ako i njega ne pozovem? Hoće li taj s kojim hoću hteti sa još nekim, s kim ja neću? Gde ćemo? Kod mene, kod njega, ili kod nekog trećeg? Ili u klub? Treba li nam rezervacija? Ima li još igde mesta s obzirom da smo se ovako kasno setili? A da se samo prošetamo i pogledamo neki koncert na ulici? Ubiće nas petarde! Prošle godine zamalo da nam osakate psa i ogluve dete. Šta ako svi kafići budu prepuni pa nemamo gde da sednemo da se ugrejemo? Napolju je opet minus deset!

S godinama su se stvari oko nas promenile, pa ni problemi više nisu isti. Petarde su i dalje tu, pas se i dalje panično plaši grmljavine, detetu je nekako zacelila ona naprsla bubna opna, ali se zato globalno zagrevanje pobrinulo da se za Novu godinu više ne smrzavamo. Ako psa ostavimo kod kuće, a detetu stavimo čepiće u uši i antifon slušalice na glavu, možda i možemo u šetnju? Avaj, koncerata više nema; sad po beogradskim trgovima urlaju nekakve plaćene narikače od kojih pošten svet (onaj koji je rešen da ne slavi Novu godinu) ne može da spava, a šetači žele da propadnu u zemlju od sramote što se njihov grad pretvorio u TO. I klubovi su se nešto poseljačili, granica između repa i narodnjaka izgubila, pa sad sa svakog drugog splava bubnji srpska verzija tzv. trepa (ko zna – zna, a ko ne zna, bolje da ne pita). Dakle, izlazak – mrka kapa! Što se tiče kućnih žurki, moji prijatelji, ono malo što ih je ostalo, već su navikli da nisam tu za Novu godinu pa imaju svoje aranžmane, koji mene ne uključuju.

Šta ću, dakle, za Novu godinu? Ništa posebno. Ceo dan ću se ponašati kao da je bilo koji najobičniji dan, neću praviti novogodišnju gozbu, neću frenetično okretati telefone da se dogovaram u poslednjem trenutku, neću treperiti od uzbuđenja, neću obrijati noge i neću se našminkati. Neću se ni obući za izlazak, neću proveriti kolika će biti temperatura u gradu, da li ima koncerata, da li su konačno zabranili petarde i koje prodavnice rade prvog januara. Neću se bojati gladi za vreme praznika. Neću puniti frižider ni zamrzivač, neću praviti rezervacije u noćnom klubu ili restoranu i neću stavljati šljokice na kosu. Neću biti ni namćor koji mrzi Novu godinu i namerno leže u krevet u devet, spušta roletne, gasi svetla i u mraku prevrće po glavi crne misli o tome kako ga niko ne voli i kako mu je život usran. Neću propustiti da okitim jelku zato što se prenemažem da ne verujem u Deda Mraza. Ja verujem u Deda Mraza i on me svake godine nagradi sankama punim poklona koje ostavi ispod moje (okićene) jelke za mene i moje najdraže. I nikad mi nije ispod jelke ostavio poruku na kojoj piše: "A kako ste vi proveli Novu godinu?" Baš ga briga za moj provod! Njegova misija je da daruje sve nas koji smo bili dobri te godine, a moje je da se radujem njegovim darovima.

Evo šta ću raditi i kako ću provesti Novu godinu: sešću pored svoje jelke, pustiti džez verziju novogodišnje muzike i zagrliti svog dragog, koji je topliji (i mnogo mekši!) od radijatora. On će nešto pričati jer voli da priča, ali ja ga neću baš pažljivo slušati, nego ću puštati da mi njegov glas ulazi na jedno a izlazi na drugo uvo. Razmišljaću o duhovima prošlih Novih godina, ali to neće biti duhovi kojih se plašim kao u horor filmu i od kojih želim da pobegnem među petarde, nego procesija svih dragih ljudi koji su ikada ušli u moj život, uradili nešto dobro u njemu, ostavili mi deo svog srca ili uzeli deo mog i onda otišli, bilo tiho, kradom, ili uz fanfare i dramu, već zavisno od svog karaktera i navika. Razmišljaću i o onima koji su i dalje tu, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, prate moj rast, učestvuju u mom životu, dele moje radosti i žalosti i drže kod kuće jastuče samo za mene, da me ne nažulja njihovo rame kad na njemu plačem. Razmišljaću o onima koji su prešli na drugu stranu i probaću da zamislim njihove nove živote, u svetlosti ili u tami, daleko od mene, ili možda sasvim blizu. Razmišljaću o svemu što sam od njih naučila, svemu što su bili, i svemu što sam ja danas zahvaljujući baš njima. Razmišljaću o svojim greškama i o tome zašto sam danas zbog njih bolji čovek, ali i o svojim uspesima i o tome koliko zahvalnosti dugujem svom stvoritelju zbog njih. O onom što me tek čeka: svim putovanjima, ljudima, prijateljstvima, rečima, igrama, pesmama, godinama, ljubavima, radostima, otkrićima, školama, morima, šumama, gradovima i kućama, kaminima i cveću, crvenim božićnim mašnama i uskršnjim zekama, zlatu i dijamantima, ali ne onima iz Sierra Leone! Mislim na zlato zlatnog srca, i dijamante koji bljesnu iz oka prijatelja kad te pogleda pa mu oči zasijaju od ljubavi.

Kad se o svemu ovom dobro narazmišljam, smestiću se na krevet pored svog dragog i naći neki novogodišnji film. Zaspaćemo jedno pored drugog, obrazom uz obraz, nosom uz nos, baš dok poslednja svećica u prozoru junakinje iz naše romantične komedije bude dogorevala. Ne znam da li će to biti pre ili posle ponoći. Ako je čitav život san, zar je važno da li smo ponoć dočekali u takozvanom budnom stanju, ili takozvanom snu?

Ujutro ćemo zajedno popiti kafu i limunadu, a moj dragi će se hvalisati kako je uspeo da izdrži budan do ponoći (iako nije, i glava mu je više puta klonula na moje rame, ali svaki put kad je posle toga otvorio oči ja nisam imala srca da mu kažem da je zadremao, a kad se film završio, ugasila sam svetlo i pokrila ga najtiše što sam mogla, da bi mogao sutra da se hvališe kako je ostao budan).

Kad se deca probude, otvorićemo Deda Mrazove poklone i mnogo ćemo se iznenaditi, iako uglavnom svi već znamo šta smo dobili. Jer Deda Mraz voli iznenađena, radosna lica i ne treba ga ljutiti, da ne bi sledeće godine doneo kakvu mrtvu žabu, ili trulu bananu!

Kad sve bude gotovo, pokloni podeljeni, novi debeli džemperi sa plišanim medama obučeni, ručak pojeden i svetiljke pogašene, sešću u miru i napisaću Deda Mrazu zahvalnicu što nam svake godine verno služi, donosi poklone tačno na vreme, što se brine o irvasima da ne nazebu i o nama da ne zalutamo na stranputicu, što nas hrani, oblači, mazi, pazi i voli, što nam nikad ničega ne fali, što smo srećni, zdravi, bogati i voljeni. Jer na šta bi ličilo da sve ovo, svake Nove godine, ne primetimo, da ga se ne setimo, da se ponašamo kao da se svi ovi blagoslovi podrazumevaju?

Eto, tome služi ova Nova godina. A za sledeću ćemo videti.