Noć kada su ćaci svetleli u mraku

1. novembra 2024. godine u 11.52 urušila se 48 metara dugačka betonska nadstrešnica iznad glavnog ulaza Železničke stanice u Novom Sadu. Ispod nadstrešnice su se nalazile klupe na kojima su sedeli putnici i čekali svoje vozove. Na licu mesta poginulo je 14 ljudi, ubrzo posle događaja od posledica povreda umrlo je još dvoje, a jedna mlada žena, studentkinja medicine i majka dvogodišnje devojčice, ostala je doduše živa, ali bez obe noge i karlice.

Vlada Srbije je, u okviru projekta revitalizacije i modernizacije železnica, uložila 65 miliona evra u rekonstrukciju železničke stanice, a 16 miliona evra u samu zgradu čija je nadstrešnica pala. Ugovor o radovima rekonstrukcije, zaključen sa kompanijama China Railway International i China Communications Construction Company, nikada nije objavljen, navodno po želji kineskih partnera.
Veštačenjem je utvrđeno da se nadstrešnica urušila jer je tokom rekonstrukcije na nju dodata masovna čelična konstrukcija sa teškim staklima. Utvrđeno je i da je 40% vešaljki već pre toga bilo zahvaćeno korozijom (od skupljanja vode na krovu zbog zapušenih slivnika), a nosivost nadstrešnice smanjena za isti procenat, što znači da bi ona neminovno pala i da nije bilo nadogradnje. Onih 16 miliona evra valjda nije bilo dovoljno da pokrije zamenu delova zahvaćenih korozijom, a jedan od angažovanih veštaka tvrdi i da korozija nije bila vidljiva golom oku, te da stoga inženjeri nisu mogli da je uoče. Granica između inženjera i laika tako je, zgodno, izbrisana – kako čovek da vidi kad se ne vidi? – a odgovornost skinuta sa odgovornih.
Vlada Srbije izjavila je saučešće porodicama, platila stradalima sahrane, proglasila dan žalosti, a ministar infrastrukture Goran Vesić dao je ostavku, ističući da to čini "iz moralnih razloga", ali i da za nesreću nije odgovoran. Pojeo vuk magarca. Ili, pojela korupcija još 16 života, a sedamnaesti nagrizla do neprepoznatljivosti. Za ovu tragediju još uvek niko nije odgovarao, a uhapšenih nema.
Ovaj događaj doveo je do najmasovnijih protesta u istoriji Srbije, zemlje koja inače voli da protestuje. Protesti u ovom trenutku traju već godinu i po dana, a na najvećem od njih, održanom 15. marta 2025. godine u Beogradu, okupilo se, prema proceni Arhiva javnih skupova, oko 300.000 ljudi. Dok se ovaj skup odvijao na ulicama glavnog grada, na državnoj televiziji RTS prikazivala se repriza muzičkog programa.
U Srbiji se od devedesetih na ovamo izmenilo nekoliko garnitura ciničnih i korumpiranih vlasti, ali ovo što se sada dešava nema paralelu u istoriji moje napaćene zemlje. Vlasti, tako, dopuštaju, plaćaju, podstiču i same organizuju sve vrste nasilja nad svojim građanima: od ozlojeđenih pojedinaca koji se kolima zaleću u okupljene protestante, preko batina i nanošenja teških telesnih povreda studentima, do institucionalnih oblika nasilja kao što su hapšenje i držanje u pritvoru na osnovu lažnih optužbi, te policijskog "prevaspitavanja".
Istovremeno, nenadležna osoba koja se naziva predsednikom države, a protiv koje bi za tili čas bilo prikupljeno dovoljno dokaza za nekoliko doživotnih robija, priprema teren za to da zauvek ostane na vlasti, jer je to jedini način da ostane izvan zatvora, a i zato što ta loša imitacija čoveka očigledno voli vlast i sve mogućnosti koje mu ona pruža da bez posledica ispoljava simptome svoje mentalne bolesti.
Teško je opisati mržnju režima prema svojim neposlušnim građanima. Dok je poslednjih 14 godina njihovo iživljavanje bilo čisto utilitarne prirode – da se što više ukrade, da se utvrdi moć, da se zatre slobodno mišljenje, da se uguši otpor – sad u njemu ima nečeg ličnog, namernog i beskrajno zlobnog.
Reč Ćaci, koja je ušla u srpski jezik početkom protesta, raširila se brzinom šumskog požara i postala deo svakodnevnog rečnika. Malo je onih koji do sada već ne znaju kako je nastala: nulti ćaci, neka nepismena a plaćena vucibatina, ljubitelj ali i nepoznavalac ćirilice, koji je osetio navodno spontani poriv da izrazi negodovanje povodom studentskih i đačkih protesta, napisao je na zidu Jovine gimnazije u Novom Sadu sada već besmrtni grafit: Ćaci u školu (na ćirilici: ћаци у школу). Nevolja je u tome što na ćirilici ć i đ (ћ i ђ) liče, pa ih je ovaj znanja željni ali brzopleti građanin nehotice pobrkao. Ko će da pamti čak 30 slova?
Reč je od tada, pored glavnog – nepismena pristalica vladajuće stranke – poprimila i mnoga suptilnija značenja, a opisuje sasvim poseban sociološki fenomen tipičan za Srbiju od 2012 naovamo: primitivac bez znanja, obrazovanja, posla, svrhe i smisla, koji za male pare (+ sendvič) prodaje svoj glas, ali i dušu. Obavlja prljave poslove za vlasti prema potrebama – od pisanja grafita, preko dežuranja ispred Skupštine i figuriranja na skupovima sličnim kontramitinzima iz devedesetih – kada vlast kao odgovor na spontani protest građana uposli sve prevoznike u zemlji, iznajmi njihove autobuse, te u glavni (ili neki drugi) grad dovede horde prljavih, glupih i pokvarenih ljudi da glume njene pristalice – pa sve do zastrašivanja, premlaćivanja i sakaćenja onih koji se vlasti suprotstavljaju.
Pored toga što je neobrazovan, nezaposlen, glup, potkupljiv i agresivan, prosečan ćaci je po opredeljenju desničar, pun proklamovane ljubavi prema Kosovu (iako tamo nikada nije bio), ćirilici (iako je ne zna), pravoslavlju (sa kojim ga vezuje jedino to što se tri puta prekrsti dok autobusom prolazi pored crkve) i Srbiji (koju svojim postupcima svakodnevno blati). Ima tu i mentalno bolesnih (dovedenih na skupove direktno iz duševnih bolnica), kriminalaca (sveže puštenih iz zatvora) te mnoštvo onih koji nikada ne bi udahnuli prečisti beogradski vazduh da ih nisu izvukli ispod nekog kamena i za dnevnicu dovukli da besplatno jedu, piju, skandiraju predsedniku i upućuju skaredne gestove građanima. Ukratko, ćaci jednako naci.
Posledično, građanska Srbija, koja još od 5. oktobra 2000. (dana svrgavanja prethodnog diktatora) letargično drema i povremeno se trgne iz sna da progunđa kako i dalje ništa ne valja, konačno se razbesnela. I ja sam se razbesnela. Nikada u životu nisam bila ovoliko besna, čak ni u odurnim devedesetim. Već godinu dana provodim deo svog slobodnog vremena maštajući o tome kako jurim predstavnike vlasti sa vilama u ruci i razbijam glave maljevima, a vilice ivičnjacima. Mržnja rađa mržnju.
Nije to energija u kojoj želim da živim. Ja nisam osoba koja se interesuje za politiku ili želi da učestvuje u političkom procesu više nego što je to neophodno. Do nedavno se sve moje angažovanje svodilo na izlazak na izbore (a ponekad sam, sad me je sramota da kažem, i to propuštala); u poslednjih nekoliko godina počela sam da učestvujem kao kontrolor na izborima, a u poslednjih godinu i po – da izlazim na ulicu svaki dan, trubim i pištim kao mahnita, ometam saobraćaj, preturam kontejnere i razbacujem vreće sa građevinskim šutom po ulici. Ukratko, za ludačku košulju.
Ima ta situacija i svojih dobrih strana. Na primer, zavolela sam svoj narod i prestala da ga se stidim. Sve ove decenije od devedesetih na ovamo, gledam oko sebe i pitam se da li nas je stvarno tako malo, nas koji Ovo ne želimo. Do studentskih protesta, čak i kad smo izlazili na ulicu, retko kad se tu osećao neki stvarni žar, optimizam, sloga, vera u mogućnost promene i bolje budućnosti. Preovlađujuća osećanja bila su nezadovoljstvo, mrzovolja i beznađe. Nije to vibracija koja u sebi ima moć da pokrene pozitivne promene.
Ali sad je odjednom sve drugačije. Na ulicu ponovo izlaze nasmejana, ljubazna lica. Kad te neko slučajno u gužvi gurne, pogleda te s osmehom i izvini ti se. Ljudi nose pištaljke po džepovima kao da idu na rejv parti, a njihove jakne, kaputi, rančevi i torbe okićeni su bedževima sa porukama koje greju srce: Pumpaj! Dinstam, dakle postojim. FCK SNS. Studenti pobeđuju. Ruke su vam krvave. Studentska lista. Ne damo Jadar. Vidimo se na Vidovdan. Hoćemo izbore. Svi u blokade. Kad ako ne sad? Buka je u modi. Niko nije umoran (RTS je blokiran). Pada vlada! I najdraža, koja mi uvek natera suze radosnice na oči: Mašinci protiv mašinerije.
Ako generacija studenata koja je izrasla iz našeg smrću pođubrenog tla ima svoj pandan (a sigurna sam da svaka stvar na svetu ima svoj pandan, jer baš ništa novo nema pod kapom nebeskom), ja za njega ne znam jer me istorija nikad nije interesovala. Učiteljici života, koju, kako je poznato, pišu pobednici, nikad nisam verovala i uvek sam imala utisak da mi u školi prodaju muda za bubrege. Sama, pak, nisam bila dovoljno motivisana da preduzmem neko samostalno istraživanje koje bi mi otkrilo zašto smo, kako i kada kao narod, a i kao vrsta, ovako strašno zalutali.
U poslednjih godinu i po dana, srpski studenti pretrčali su 1.900 kilometara do Brisela i prevezli biciklom 1.300 kilometara do Strazbura, uzalud tražeći podršku od Evropskog parlamenta i Evropskog suda za ljudska prava; peške su više puta prešpartali čitavu Srbiju uzduž i popreko, od Novog Pazara do Subotice, od Zaječara do Loznice; spavali, na tom putu, često i na ulici, kad bi im gradske vlasti kakvog ćacigrada uskratile gostoprimstvo u fiskulturnoj sali škole ili zgradi mesne zajednice; protestovali, dežurali na blokiranim fakultetima, nosili transparente, pisali pisma i dopise, dobijali batine, bili hapšeni i proganjani, proglašavani izdajnicima i stranim plaćenicima. Sve to činili su, odnosno podnosili, s radošću, mirom, osmehom i istrajnošću sveca, pa su na tom svom hodočašću do svakog zaseoka Lijepe naše silovane u srcima zaboravljenih i zlovoljnih probudili pravu buktinju ljubavi i dobre volje.
Više ne idem ulicom sumnjičava i mrgodna, gunđajući u sebi kako živim okružena pokvarenjacima, konformistima i kukavicama. Sad idem ponosno uzdignutog čela i tražim znakove raspoznavanja na licima oko sebe. Ne moram mnogo da se trudim, jer više niko ne ćuti i više niko ne krije šta misli. Na sve strane cvetaju otpor, bunt, kritika, radost buđenja iz zimskog sna i ono najvažnije: vera (u bolje sutra), nada (u promene) i ljubav (prema sebi i prema domovini).
Promenilo se još nešto: moje viđenje državnih simbola – himne i zastave. Otkad znam za sebe, pogled na srpsku zastavu u meni izaziva osećanje stida i gnušanja, a himna mi je bila toliko mrska da nisam nikad naučila ni njene reči ni njenu melodiju. Ja sam možda i jedina osoba u civilizovanom svetu koja ne zna himnu svoje države; kad me obuzme svečano i domoljubno raspoloženje, ja u sebi pevušim Hej, Sloveni, a ne Bože pravde.
No, sad je i to drugačije. Prošle godine na Sretenje, dan državnosti Srbije, na putu na jedan od prvih velikih protesta organizovanih izvan Beograda, desilo mi se nešto ravno čudu. Dok smo se vozili u bespreglednoj koloni automobila koja je čekala na ulazu u Kragujevac, a ja telefonom slikala kolonu da je postavim na društvene mreže i okuražim istomišljenike, primetila sam da hvatam samo kadrove sa zastavama. I ostale putnice u mojim kolima, inače takođe nepatriotski orijentisane osobe, potvrdile su da rade to isto. Kolona bez zastava bila je samo gužva na putu, a kolona sa zastavama bili smo Mi. Mi koji ne želimo Ovo. Mi koji nećemo Njih. Mi koji ćemo Im doći glave.
I videla sam: mnogo nas je, verujemo, i spremni smo da svojoj silovanoj državi vratimo dostojanstvo i čast. Zastave koje se vijore iz svakog drugog vozila na putu Naše su, a ne Njihove. Himna koja se čuje iz zvučnika na skupovima Naša je, a ne Njihova. Kolo koje se igra na trgovima svakog grada u Srbiji – Naše je, a ne Njihovo. Sve što predstavlja našu državu je, od samog njenog nastanka, zarobljeno, oteto, uzurpirano i uprljano. I sad je, konačno, vraćeno narodu. Kad danas vidim čoveka kako maše zastavom, ne pomislim da je to neko ko je spreman da krene u osvajački pohod ili okupira susednu teritoriju, nego neko žedan slobode, poštenja i pravde. Neko moj.
Otkad narod jasno i odlučno pokazuje svoju volju, vlast, konačno, otvoreno pokazuje svoje pravo lice. To lice je iskrivljeno od mržnje i mentalne bolesti: ponor nevoljenog i neisceljenog. U retkim trenucima kad me obuzme samilost, razmišljam o tome kako li je kad znaš da te 300.000 ljudi mrzi i svom snagom ti želi zlo. Neke od tih ljudi nije mrzelo da satima autobusima, biciklima, pa čak i peške putuju iz najudaljenijih krajeva zemlje da bi ti to otvoreno rekli. Svako od tih 300.000 želi samo jedno: da nestaneš. Niko za tobom neće žaliti. Kad umreš, niko te neće oplakati. Ako te se, posle smrti, budu setili, biće to s kletvom na usnama i gorčinom u srcu.
Ponekad se, usred protesta, setim da je ovde potrebna vibracija saosećanja, pa ćutim kad narod počne da dobacuje uvrede policiji. Mislim o tome kako i oni imaju decu, kako moraju od nečega da žive, kako im je posao u poslednje vreme grozno težak, kako su i oni ljudi, kako i njima treba ljubavi. Prisetim se da nisu svi isti i da među njima ima i onih koji ne tuku nego samo figuriraju. Neki imaju decu studente, koja su ljuta na njih i stide ih se. Neke je ostavila žena jer rade za okupatora. Nekima se ne diže, od osećanja krivice. Neki piju da smire savest. Svaki od njih, u dubini duše, zna da čini zlo i da će kad-tad njegovi gresi doći na naplatu. Da se poslužim rečima nepoznatog ali talentovanog protestnog plakatopisca, Kakve štitite, takvi vam se rađali.
U još ređim prilikama, uspem i one ćacije utaborene ispred Skupštine da vidim sa samilošću. Pogledam im ona reptilska lica, one sitne, tupe oči pune nerazumevanja, ono držanje krapinskog čoveka, pantalone koje vise na dupetu i kolenima, cipele iskrivljene na unutra, masne i loše ošišane kose, pa probam da zamislim gde ti nevoljnici žive: u nekim prljavim udžericama, ruševnim, decenijama neokrečenim i neočišćenim seoskim kućicama, zapuštenim stanovima po zabitima gde je Bog rekao laku noć. Bez svetla, bez kanalizacije i vodovoda, bez nade, bez prijatelja. Dovedu ih autobusom iz tih nedođija, tutnu im sendvič i 20 evra u ruku, pa ih na odredištu zatvore žičanim ogradama u obor, odakle im nema bežanja dok ne čuju svaku uštvu koja je tog dana programom predviđena da im se obrati. One odvažnije i slobodnijeg duha među njima, koji probaju da beže, batinama i pretnjama uteruju nazad. Peku im loše ali besplatne pljeskavice, puštaju glasnu i agresivnu muziku i besplatno dele vodu, sokove i pivo.
Zamišljam kako im je dok stoje s one strane policijskog kordona i gledaju u desetine hiljada ljudi koji, kao jedan, skaču i pevaju Ko ne skače, taj je ćaci. Slagali su ih da su ti ljudi strani plaćenici i državni neprijatelji, ali sigurna sam da svako od njih u dubini svoje besmrtne duše zna da smo Mi, koji nismo Oni, ovde došli svojom voljom. I da skačemo iz ljubavi, a ne za sendvič.
U drugim trenucima obuzme me bes pa žalim što nemam kakvo oružje za masovno uništenje da izbrišem Skupštinu, Pionirski park i prostor između njih sa lica zemlje. Bio jednom jedan Ćacilend. Sad na njegovom mestu raste cveće i pevaju ptice, a velelepni memorijal podseća nas na vreme kad smo bili neslobodni i nesrećni, da nikad ne zaboravimo, da se ne ponovi.
Znam da je ispravno biti saosećajan, ali nemam uvek snage i volje za to. No, ko je pozvaniji da voli i one-koje-je-nemoguće-voleti nego ja, a ko da me na to podseti, nego naš Ivan?
I tako, meditacija u kojoj zamišljaš kako neprijatelj svetli u mraku. Veliki, ali ne i nepremostiv, izazov za meditantkinju i ljubiteljicu-svega-što-postoji-i-deo-je-Boga. Svetleli su, te noći, kolektivno (i pojedinačno) ćaci raznih sorti, svetleli Trump, Putin, Zelenski, Siegmund i Netanyahu, pokojni Staljin i pokojni Hitler, razni mali i veliki diktatori, zlotvori, zločinci, zločinitelji i zlobnici. Svetleli su poput svitaca u noći, uhvaćeni u zlatnu mrežu naše kolektivne ljubavne energije, a njihove hologramske projekcije ocrtavale su se iznad nas na noćnom nebu Svete Gore. Nikad nisu bili lepši, sjajniji i voljeniji nego te noći.
Teško je, međutim, održati tu čeličnu ljubavnu disciplinu i kad čovek izađe iz meditacije, napusti Svetu Goru i vrati se u svoju stvarnost, gde ekspresno dobije odgovor na pitanje zašto je, pobogu, uopšte prema nekom imao negativna osećanja?! Kad je tako jasno da su ljudi zli jer su oboleli, a oni najzliji su najbolesniji od svih, pa baš prema njima treba imati najviše samilosti? Borba u meni začela se već na granici, gde su nas nepotrebno držali sat i po da bi nam, po stoti put, kao kriminalcima uzeli otiske prstiju i slikali nas za dosije kod pogranične policije. Oni hologrami počeli su u mojoj mašti da poprimaju oblik lomače, pa nebom više nisu lebdele svetlucave mreže nego velike, užarene buktinje.
Borba, ona unutrašnja, protiv vlastitog besa, teška je u najmanju ruku koliko i ona spoljna, protiv tuđeg. No, ako sam nešto naučila u ovih godinu i po dana otkad protestujem, a i u deset godina koliko meditiram: ni u toj bici, kao ni u jednoj drugoj, nisam sama. Niko nije sam. Pa tako, baš dok sedim i razmišljam o tome kako da sve ovo sročim i uobličim u nešto podobno za čitanje, stiže Ivanov mail sledeće sadržine:
… Prava snaga nije u tome da ne reagiraš iz emocije, nego da djeluješ bez mržnje. Da zaustaviš ono što nije ispravno, ali bez da izgubiš suosjećanje.
Tu biraš svijet u kojem želiš živjeti.
I tako shvatam da je prošlo vreme kad sam sebi mogla da dopustim, pod izgovorom neznanja, da zaboravljam na ovu istinu. Da izlazim na ulicu naoružana besom, mržnjom i frustracijom. I donosim čvrstu odluku da od sada, osim pištaljke, na proteste nosim osmeh, ljubav i radost zbog rezultata koji, iako nije moj, sigurno jeste najbolji mogući za mene, i za sve.