NA FREKVENCIJI BOGA

U poslednje vreme, dok radim, slušam na YouTubeu audio koji se zove Frequency of God. Osim što se nikad ne pitam šta tačno taj naziv znači, veoma sam zahvalna što imam svoju frekvenciju Boga da mi smiri misli, isključi spoljne zvukove i poboljša koncentraciju. Kad slušam Frequency of God, osećam se kao kosmonaut u svemirskom brodu koji je napustio Zemljinu orbitu i sad, slobodan i nevezan, pluta dubokim svemirom u potrazi za – nekim nebeskim telom? Apsolutom? Crnom rupom? Nečim što još niko nije video?

U stvari, uvek kad mislim na kosmonaute pitam se šta li ih to tera u tako potpunu usamljenost, izvan krajnjih granica majke Zemlje, gde ne živi ništa što je nama, ljudima, poznato? Ja bih lično radije otišla u ratnu zonu nego u svemir. Rat jeste jeziv, ali čini mi se da je, statistički gledano, ipak veća mogućnost da se ostane živ u ratu nego plutajući u svemiru. Osim toga, ako već treba da umrem, radije bih umrla kod kuće, među svojima. (U međuvremenu sam malo pogledala slike iz Južnog Sudana, da vidim da li će me naterati da revidiram mišljenje. Nisu me naterale. Na njima su muškarci (često sa puškama), žene (sa bebama u rukama), palme, bojleri, crkva sa velikim krstom, planine, žirafe, impale. Sve same poznate stvari. Kuća.)

Ipak, kad želim da osetim mir i da nađem fokus, nema ničega što radije slušam od Frekvencije Boga, baš zato što mi daje iluziju potpune samoće i tišine. Volim da zamišljam da sam u kapsuli usred svemira dok sedim na svom kauču, valjda zato što znam da je mala verovatnoća da će kauč ispod mene propasti, zidovi se oko mene dezintegrisati, svet izvan moje kuće nestati, a ja se odjednom naći usred Ničega.

S druge tačke gledišta posmatramo, postaje očigledno da je to Ništa – Sve. Moja Frekvencija Boga je tako smirujuća jer simulira (ili neurološki kreira) bivanje u božanskom sve-miru. Kada na ovaj način gledam na svoju ljubav prema Zemlji, postajem svesna svoje prirode (hiper)aktivnog mrava koji s komadićem slame trči po livadi oko svog mravinjaka, kao da mu je to poslednje. Zacelo bi i taj mrav pre izabrao da svoj teret nosi po minskom polju nego da odjednom postane ništa, okruženo ničim. Sa ničim o čemu bi mogao da razmišlja, ničim čime bi mogao da se bavi, ničim što bi moglo da krene po zlu.

I shvatam (bravo!) da je moj strah od svemira u stvari strah od smrti, strah od boravka daleko od poznatog – makar to poznato bila vrlo nekomforna ratna zona – strah od bivanja sa samom sobom.

Srećom, moja duša zna bolje, pa sluša Frekvenciju Boga kad god spoljni haos zapreti da preuzme čula i stvori oko nje kakofoniju. Toliko o tome.

U poslednje vreme muči me jedna stvar: postoji grupa u kojoj jednom nedeljno provodim nekoliko sati u razgovoru i druženju. U poslednjih nekoliko meseci je u toj grupi došlo do razdora, i to, da čovek ne poveruje, oko knjige koju sam prevela.

Okolnosti su ove: grupa nema izvor sredstava osim sopstvenih donacija, većinu kojih daje za zakup prostora. Vlasnica prostora redovno povećava cenu zakupa, iako za to nema nikakvog vidnog opravdanja osim svoje pohlepe. Kako me je njeno ponašanje istrigerovalo, rešila sam da nađem drugi prostor i počela da se raspitujem. Ispalo je tako da sam odmah našla četiri moguća prostora (sva četiri besplatna) i predložila ih grupi. Grupa se manje više složila oko jednog od njih i izglasala da se u njega preselimo. Novac koji ćemo uštedeti na kiriji moći ćemo da upotrebimo za štampanje knjige koju sam prevela, za koje inače ne bismo imali sredstava. Knjiga će biti prva štampana publikacija te vrste na srpskom i, kako je reč o temi koja je, često, pitanje života i smrti, mnogima će pomoći, a nekima možda i spasiti život. Prevedena je besplatno i ja od njenog štampanja i prodaje neću imati nikakve materijalne koristi, jer svi prihodi od prodaje idu grupi i udruženju za koje je prevedena i koriste se, opet kao donacija, za njihove potrebe. Jedina vidljiva korist za mene lično je to što će moj prevod biti štampan, iako na njemu čak neće stajati ni moje ime. Ovo je činjenično stanje.

Zaplet: Uprkos tome što je preseljenje izglasano ubedljivom većinom, bilo je i onih koji se sa tim nisu složili, pa se u grupi oko toga poveo čitav jedan mali rat. Jedni su za, drugi protiv, treći miniraju i lobiraju, četvrti pucaju pod pritiskom i predomišljaju se, a ja sedim usred tog tornada uzburkanih osećanja i pitam se gde sam pogrešila.
Pošto je priroda moje bolesti takva da se osećam odgovornom za sve od Hristovog raspeća pa do trećeg svetskog rata, već tri meseca preispitujem svoje motive i tražim u njima nešto sporno, pokvareno, manipulativno, samozainteresovno, takmičarsko, samovoljno ili na drugi način upitno. Svakodnevno se rešetam ispitivačkim pogledima, posmatram pod lupom iz svih uglova, prepadam sebe iznenadnim pitanjima iz zasede, ali i pored najbolje volje ne nalazim ništa. Odnosno, nalazim: užasavanje na pomisao da se grupa razdvoji; strah da se novi prostor pokaže kao neadekvatan; odgovornost zbog toga što sam uzburkala strasti i pokrenula sled događaja nad kojim nemam nikakvu kontrolu. A sve to zato što me je nečije ponašanje istrigerovalo. Ako postoji odgovornost za nešto s moje strane, to je što sam dozvolila da nečiji bezobrazluk u meni izazove reakciju i što sam u skladu sa tom reakcijom delovala.

Time sam se ogrešila o staru narodnu mudrost, koja nalaže da se u status quo ne dira čak i ako to znači da zbog njegovog održanja pristaješ da živiš pod fašističkom čizmom i trpiš najrazličitije vrste zlostavljanja. Zatalasala sam. Nije isključeno da ću zbog toga zauvek biti prokleta i da će o meni ostati trag u nekoj epskoj poemi o izdaji koja se tek sprema da nastane. Ja sam, možda, u životu moje grupe, neki novi Vuk Branković [za neupućene: čovek kojeg je srpska epska fantazija optužila za izdaju u Kosovskoj bici. Međutim, istorijske činjenice nam govore da V.B. nije izdao i da je njegov greh bio sasvim druge prirode: on i njegovo krilo vojske su preživeli. Drugim rečima, povukli su se iz bitke kad su videli da je izgubljena, umesto da ostanu i izginu zajedno sa svojim manje srećnim kolegama. Ova naša nacionalna potreba za samouništenjem, štaviše – obaveza samouništenja – biće tema nekog drugog posta].

Sad bih ovde mogla da povučem paralelu sa našim nacionalnim trpljenjem koje traje već 13 (prema konzervativnoj proceni) ili 30 godina, a koje nalaže da je bolje trpeti fašizam, pa čak i postati fašista, nego izazvati razdor i bratoubijanje. Malo sutra. Nije bolje. Možda će ovo u nekima izazvati revolt, ali reći ću otvoreno: bolje je ubiti jednog brata nego 200.000 manje-više nedužnih ljudi. Čak i ako nas je rodila ista majka, a nije. Zatvorena zagrada. (Disclaimer: nemam brata. Da imam, nije isključeno da bih razmišljala drugačije. Želim da verujem da ne bih.)

Ishod naše grupne drame: nepoznat. Svi scenariji su mogući, a posledice nisu u mojim rukama. Ono što je izvesno jeste da su one već na putu, jer se točak zavrteo, a mini-cunami događaja podigao.

Kad sam se jutros u 4 sata, takoreći gluvo doba noći, trgla iz noćne more u kojoj se novi prostor pretvorio u vir i sve nas zajedno progutao, jako sam želela da uhvatim uzde u svoje ruke i povedem nas sve zajedno do sigurne obale. Ništa od toga. Ne znam kakva me je to mudrost posetila, kakva Božanska ruka dodirnula, no ja sam posle pet minuta paničnog lutanja između mogućnosti, zaspala kao novorođenče. Probudila sam se kao nova, sa potpunom spoznajom da posledice, iako nisu u mojim, jesu u najboljim mogućim rukama i da ja samo treba da sedim i da čekam da se one pokažu.

Šta su, u svetlu te neoborive činjenice – da, ako postoji uzrok koji je stavio mehanizam događaja u pokret, posledice, neumitno, dolaze – moja strepnja, osećaj odgovornosti, nesigurnost i krivica? Magla, oblak kosmičke prašine.

Sedim u kapsuli svog svemirskog broda i slušam Frekvenciju Boga. Kroz srce mi se širi mir. Nemam nikakvu kontrolu nad komandama broda, koji plovi sam, bez upravljanja, bez nadzora, u nepoznato. Ja plovim sa njim, jer sam, kada sam sela u svoje sedište i pristala da me za njega vežu, prihvatila i da delim njegovu sudbinu. Brod i ja smo sada jedno, i ja bez njega, u fizičkom obličju, ne postojim. Ono što ostaje posle transformacije broda (jer o uništenju ne može biti reči), takođe sam ja. Stoga ne strepim ni od transformacije.

Svemirska tela lete oko nas kao jata podivljalih ptica i samo je pitanje vremena kad će neko od njih naleteti na nas. Pošto je taj sudar neminovnost, ne bavim se njime. Umesto toga, uživam u lepoti ovog putovanja: plavoj liniji Zemljine atmosfere, oštrini zvezda, mlečnom putu, potpunom, mrklom mraku, kraterima Meseca, svetlim tačkama planeta Sunčevog sistema, meteorima, nebulama i galaksijama, apsolutnoj tišini i nepomičnosti prostora.

Telom mi se šire trnci blaženstva, a svaka misao na nemir i burna osećanja samo je daleka uspomena. Znam tačno gde idem, jer znam da, suštinski, nigde ne idem. Tamo sam gde sam oduvek bila i gde ću uvek biti: u okrilju beskonačnog. To je Frekvencija Boga.