Katedrala

U potrazi za duhovnošću u materijalistički orijentisanom Njujorku, izlazim iz kuće u 6:15 da stignem na jutarnju misu u katedrali svetog Patrika, čudu neogotske arhitekture uglavljenom između staklenih nebodera na Petoj aveniji, nadomak Central parka. Moja prva ideja bila je da stignem na izlazak sunca iznad katedrale, ali me je ChatGPT obavestio da sunce, na žalost, ne izlazi (a i ne zalazi) iznad sv. Patrika, jer ga sa svih strana zaklanjaju soliteri. Žao nam je, ta usluga nije dostupna, mogu li da vam pomognem da pronađete neku drugu crkvu u Njujorku, iznad koje sunce izlazi?

Na ulici smo, u 6:15: ja; beskućnici; kuriri na biciklima i radnici u dostavi; poneki zakasneli clubber i noćobdija i niko više. Opravdavamo reputaciju Njujorka kao grada koji nikad ne spava.  Stanica metroa je prazna i tiha, ako se izuzme glasno hrkanje beskućnika na suprotnoj platformi. Još jedan spava i na klupi pored mene, obučen u zimsku jaknu, šareni šal, crne rukavice i debele termo čarape, dobro umotan u tamno plavo fleece ćebe. I on povremeno zahrče, tek da javi da je tu. Sa moje desne strane sedi stariji čovek od glave do pete obučen u crveno: crvene Nike patike, crvena Adidas trenerka i crvena perjana jakna. Kao da sam upala na set Tanenbaumovih, ili u ludnicu.

Kako mi se nozdrve polako odleđuju, a čulo mirisa reaktivira, postajem svesna vonja njujorškog metroa: masnih betonskih podova, pospanih štakora, prljavih pločica na zidovima i, najoštrijeg od svih, beskućnika do mene, koji se meškolji i pućka u snu. Voz, ulazeći u stanicu, donosi i smrdljivi vetar iz tunela.

Oko mene u vagonu sedi uglavnom radnička klasa. Pošto ne mogu ljudima da zurim u lica, jer na to ovde postoji neizrečena zabrana, gledam u njihovu obuću: mnogo pari ofucanih patika, jedne patike za hodanje, jedne ortopedske papuče, nekoliko pari radničkih cipela, jedne duboke žute građevinske i jedne Uggsice. Zajedno sa mojim poludubokim čizmama na šniranje  koje ponosno guraju već svoju četvrtu zimu, skup obuće kakvu imućniji Njujorčanin ne bi ni mrtav stavio na noge. Ništa zato! Jesmo ustali rano, ali ćemo zato prisustvovati nevidljivom izlasku sunca, koji će razmaženi bogatuni propustiti!

Iako ne smem putnicima da gledam direktno u lica, ne postoji konvencija koja bi mi branila da ih gledam u prozorskom staklu. Tako ne mogu da ne primetim da žena pored mene ima kapu u obliku magareće glave, sa sve očima, dugačkim ušima, nozdrvama i velikim nasmejanim zubima.

Izlazim iz podzemlja na 47. ulici; dočekuju me tragovi snega, drveće okićeno lampicama i izlozi puni božićnih ukrasa. Njujork se proteže i budi. Ispred Carnegie Dinera već se napravio red.

47. ulica između 5. i 6. avenije, čuveni Diamond District, vrvi od natpisa i reklama za prodaju zlata i dijamanata. Distrikt je nastao u tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka, kada je veliki broj jevrejskih trgovaca dijamantima prebegao iz Amsterdama i Antverpena u Njujork te tamo zasnovao centar za trgovinu dijamantima i izradu nakita. I ta ulica je još uvek prazna, a iznad nje unezvereno leti zalutali galeb.

Stižem na Petu aveniju, gledam levo i vidim šiljate vrhove katedrale. Kao i svaki put kad je ugledam, kroz telo mi prolaze trnci, a na oči naviru suze. Slikam je iz svih uglova, izbliza i izdaleka, kroz krošnje drveća, iza američke zastave, vodoravno i uspravno.

Pažnju mi načas odvlači jelka ispred Rockefeller centra, pa stajem da i nju slikam. Jelka se šljašti, a dva reda anđela ispred nje duvaju u trube najavljujući dobru vest. Turisti stoje u redu da se slikaju. Mašu, bekelje se, takmiče se u izmišljanju glupih poza. Stajem i ja u red, da uhvatim dobar frontalni kadar. Sad kad sam to obavila, mogu da posvetim punu pažnju svom pravom zadatku.

Direktno preko puta ovog hrama novca i ljudske pohlepe, dižu se graciozne kule katedrale sv. Patrika, koje, u najboljoj neogotskoj tradiciji, streme ka sivom zimskom nebu. Portal katedrale diskretno je okićen svetlima, borovim grančicama i crvenim mašnama. Prilazim centralnom ulazu, na kojem stoje zatvorena automatska klizna vrata. Zamišljam da će se vrata sad, evo baš sad, otvoriti da me kao kraljicu propuste u veličanstvenu unutrašnjost.

Kao da čuju moju sumnju u sopstvenu vrednost, vrata se NE otvaraju. Ulazim, kao i svi, na sporedni ulaz. Unutra me dočekuje zvuk orgulja i harfe. Prvo što vidim je sto sa staklenim čašicama za sveće, ispred kojeg piše da se prilozi prihvataju sa zahvalnošću. Čašice su prazne, a sve sveće stoje u velikoj posudi s leve strane stola. Kao da mi je pročitao misli, prilazi redar sa upaljačem za plin, pali jednu sveću i stavlja je u čašicu u samom centru stola. Ostavljam prilog u kutiju, palim svoju sveću na njegovu i mislim na mamu, sa osećanjem neizmerne zahvalnosti. Iako se ponekad neopravdano ljutim na nju, ono što u ovom trenutku znam svim svojim bićem je da bez nje, njene ljubavi i njene žrtve, sada ne bih stajala ovde i gledala ovaj zanosni prizor.

Malo dalje, čeka me Nativity Scene, Božićne jaslice. Sve je tu: Josip i Marija, krevetac, anđeo iznad njih, pastiri s leve strane – prinose na dar voće, janjad i belu golubicu; tri kralja sa desne strane, sa svojim kamilama, zlatom izvezenim plaštovima i srebrnim peharima. Nedostaje jedino beba Isus, čije se rođenje još uvek čeka. Ispred jaslica se nalazi klecalo, koje me tiho zove. Pošto u pravoslavnim crkvama nema ni klupa ni prostora za klečanje, ovo će biti prvi put da se spuštam na kolena pred onim što je veće od mene.

Dodir kolena sa ne previše mekanom podlogom deluje umirujuće. Gledam se oči u oči sa kamilom i više se ništa ne pitam, jer znam da sam tačno tamo gde treba da budem u odnosu na ovu misteriju bezgrešnog rođenja.

Sa druge strane oltarskog prostora nailazim na majku Terezu. Sitna je, mračna i skvrčena; kao i uvek kada pokušam da fotografišem neku njenu skulpturu, nešto drugo u njenoj blizini blješti i odvlači svu svetlost sa nje, dok majka ostaje skrivena u senci, nevidljivih crta lica i jedva vidnih obrisa tela. Mora da je takva i bila: malena, povučena, potamnela, samozatajna.

Nešto dalje čeka me Isusov portret u prirodnoj veličini. Desna ruka mu je podignuta u znak mira, lice blago i uokvireno oreolom. Iz srca, na kojem drži drugu (levu) ruku, izviru dva blistava zraka svetlosti, beli i ružičasti. Cela sam okupana tom svetlošću i toplinom.

Skulptura malo dalje od Isusa predstavlja omaž sv. Josephini Bakhiti, časnoj sestri rodom iz Sudana, koja je, kako kaže natpis pored nje, nekada i sama robinja, posvetila život borbi protiv trgovine belim robljem. Sveta Josephina jednom rukom diže metaforički poklopac podzemlja, a drugom pokazuje put armiji porobljenih koja se diže ispod zemlje poput mrtvih pred strašni sud.

Vreme je za misu, pa ulazim u kapelu gde vernici već sede u klupama. Sedam i zatvaram oči, da lakše pređem iz privida u stvarnost. Gospođa pored mene mi čas kasnije dodaje St. Michael's Hymnal, molitvenik u kojem je do detalja opisan redosled radnji tokom obreda, sa tekstovima molitvi, notama i scenskim uputstvima.

U kapelu uskoro ulaze dve žene i jedan muškarac. Muškarac je očigledno sveštenik (sacerdos, kako me obaveštava dvojezični, englesko-latinski molitvenik); prva žena, odevena u zelenu odoru prekrivenu belim plaštom mora da je đakonisa (diaconissa), a druga, elegantno obučena u civilno delo, ne može biti drugo do other minister (minister idoneus). Đakonisa je, izgleda i operska pevačica, jer peva kao anđeo. Odustajem od čitanja uputstava i ponovo zatvaram oči, dopuštajući njenom čarobnom glasu da me prenese u drugu dimenziju. Glasovi vernika, koji svi kao jedan izgovaraju delove molitve, bruje kao nebeski hor.

Sveštenik, na žalost, nije naročito nadahnut ni talentovan; zvuči nekako unjkavo i sasvim prozaično. Sam obred je, u ovoj crkvi, toliko kompleksan da razbija svaku koncentraciju i pokušaj meditacije – ustani, sedi, ustani, klekni, moli se, sedi, pevaj, klekni – svi oko mene izgledaju uigrano, ali ja tiltujem u pokušaju da ih pratim.

Sveštenik nas upućuje da u ovoj sezoni poklona i darivanja uvek mislimo na to kako je Isus taj koji nam daje sve, te da sebe uvek vidimo kao instrumente kroz koje On deluje. Zatim nam nalaže da jedni drugim poželimo mir. Pogledi uzdržanih Njujorčana se stidljivo dižu, lica osvetljavaju osmesi i okupljeni vernici, gledajući se ravno u oči, jedni drugima izgovaraju reči  druge poslanice Korinćanima: Peace be with you. And with your spirit. Bakica koja je tokom čitave službe sedela ispred mene pognute glave, sada se okreće i stidljivo maše svima oko sebe. Samo za ovaj trenutak iskrenog eye contacta u otuđenoj džungli vredelo je doći ovde.

Potom izlazi uniformisani redar, koji vernicima daje znak da stanu u red za euharstiju. Moja prva pričest u katoličkoj crkvi! Nadam se da neću nešto da zabrljam da svi vide da nisam odavde! Vidim da se nude dve opcije: da ti svećenik dâ hostiju u ruke, ili da ti je svojom rukom stavi u usta. Nema šanse! Pružam ruke i za trenutak mi se čini da me svećenik gleda s neodobravanjem, pa čak i sa blagim prekorom. Sad je već kasno! Bežim sa hostijom u rukama. Prekrižim se, stavim je u usta, a bezbožni deo mene misli kako bi mogla da bude i ukusnija.
Svećenik nas obaveštava da je misa gotova i podseća nas da odatle izlazimo kao instrumenti Božje volje (Grant me strength, as I go out from here, to do your bidding). Izlazim na bočna vrata I vidim da su vernici formirali red u centralnom delu kapele između dva reda klupa, te da izlaze jedan za drugim na srednja vrata i rukuju se sa svećenikom koji ih tamo čeka. Ovo je za mene već previše eye contacta, a i bojim se da ne bih izdržala još jedan prekoran pogled. Introvert u meni istrošio je kapacitet za ljudski kontakt, pa stoji i gleda rukovanje, a zatim zaobilaznim putem hita prema izlazu.

Tačno ispred izlaza, dočekuju me dva prizora koja svojom savremenošću odudaraju od drevnog rituala kojem sam upravo prisustvovala. Prvi je serija murala, koji prikazuju (uvek, prigodno, ispod anđela oko čijih se krila širi nebeska svetlost): 1) grupu doseljenika koja silazi sa broda; 2) manju grupicu vatrogasaca i policajaca (New York's Bravest i New York's Finest); 3) etničke manjine (Afro-Amerikance i Američke starosedeoce, koje smo nekad zvali Indijancima) i one koji su ih preveli u hrišćanstvo te time, pretpostavljam, posredovali na njihovom putu u Božje okrilje; i 4) šaroliku grupu savremenih Amerikanaca svih boja i modnih stilova, usred koje sedi, sasvim neočekivano, časna sestra, koja poput svetice isijava nadzemaljsku svetlost. Kao i uvek, Njujork uspeva savršeno da integriše elemente Amerikane, sopstvene urbane ikonografije i tradicije, u neobičnu ali skladnu celinu.

Drugi prizor je osvetljena oglasna tabla koja reklamira sadržaje koje crkva nudi: koncert tenora Metropolitan Opere; suvenirnicu preko puta ulice (zašto da čekate u redu kad možete opušteno da kupujete u mnogo većoj radnji?); razgovor sa kreatorom Božićnih jaslica; dnevni raspored misa; te pretplatu na crkvenu plejlistu, sa tri meseca besplatne muzike (Find Peace. Find God.)

Izlazim na 5. aveniju, na kojoj me sa fasade zgrade preko puta crkve pozdravljaju američke zastave, simboli slobodnog Zapada.