Kako sam bila agresor

1981. godine preselila sam se iz Rijeke u Beograd. Bilo bi preciznije reći da su me preselili, kao vreću krompira, pošto me niko nije pitao za mišljenje o tome gde želim da živim.

U Rijeci sam učila isto što i sva riječka deca: da je moja šira domovina SFR Jugoslavija, moja uža domovina R Hrvatska, a moja najuža domovina – Kvarner. Hrvatsku zastavu sam učila da crtam zajedno sa jugoslovenskom, a Lijepa naša domovino pevala paralelno sa Hej Sloveni.

Moj tata (po narodnosti Srbin) je često citirao Jezuite, koji su navodno govorili da im je dovoljno da im se dete poveri na čuvanje do sedme godine; sve što se posle toga sa njim radi više nije važno – dete je zauvek njihovo. Ja sam, sa devet godina, već bila debelo u sigurnim rukama Jezuita. Kasnije sam se često pitala da li je video paralelu.

U osamdesetim su ljudi iz Beograda u Rijeku putovali samo leti, na more, a međugradski pozivi su valjda bili besprizorno skupi, pa niko nije ni pomišljao da telefonira. Kad sam jednom otišla iz Rijeke, nje jednostavno više nije bilo. Selidba u inostranstvo (Beograd), koja je generalno uvek jednaka emocionalnom samoubistvu (u mom slučaju ubistvu), desila se kao brz hirurški rez. Kad sam se probudila iz narkoze, govorila sam srpski, jela pogačice sa čvarcima i davala sve od sebe da se asimiliram. Jedine vidljive anomalije u mom izgledu i ponašanju bile su deset kilograma viška i odbijanje da se približim moru, koje je trajalo više od decenije.

O razlikama između hrvatskog i srpskog mentaliteta mogle bi se napisati strane i strane (i to ću sigurno nekad i uraditi, da olakšam dušu), ali to nije predmet ovog posta. Spomenuću samo jednu, sa kojom sam u Beogradu doživela vatreno krštenje. Hrvati, naime, ne kažu uvek sve što im je na umu, pa mi tako za svih osam godina u Rijeci nikada nije upućen ni jedan nacionalistički komentar. Srbi bi, avaj, pukli da odmah ne izgovore baš sve što im padne na pamet, pa sam tako svoj prvi nacionalistički komentar u Srbiji dobila u prvih pet minuta. Kad sam se nekoj bakinoj prijateljici požalila kako mi nedostaje Rijeka, odgovorila je kao iz topa: "Šta ćeš tamo? Tamo su Hrvati." To je ujedno bila i naša poslednja konverzacija, jer nikada više nisam sa njom progovorila ni reč.

1991. godine počeo je rat. Da bih napisala ovu rečenicu, morala sam da pitam ChatGPT za datum, jer nikad nisam sigurna koja je tačno od onih košmarnih godina (1989? 1990? 1991?) bila godina u kojoj se prolomilo nebo. Te 1991. godine, dok su na ona dva postojeća kanala u Beogradu besneli Miloševićevi govori u Hitlerovom stilu, a ulicama Beograda se kotrljali tenkovi na putu za Hrvatsku, zauvek sam ugasila televizor (ni danas ga nemam). To mi je sačuvalo zdrav razum, ali mi je zato uskratilo neka esencijalna istorijska saznanja i učinilo me, kako je tvrdila moja pokojna tetka, političkim idiotom.

Na televiziji, iz moje perspektive, nije imalo šta da se čuje, jer su vredne glave naših domaćih Goebbelsa marljivo spinovale. Tako u Hrvatskoj (a ni u Sloveniji, pa zacelo ni u ostalim bivšim republikama – iako o tome nemam dovoljno informacija) većina ljudi nikada nije saznala da je Milošević 9. marta 1991. godine poslao tenkove na sopstvene građane zbog građanskog neposluha i odbijanja da ga priznaju za svog zakonski izabranog predsednika i vođu. S druge strane, većina Srba je i danas uverena da su se ratna dejstva tzv. JNA zaustavila negde kod Vukovara, te da su drugi delovi Hrvatske ostali neoštećeni ratom (kojeg u stvari nikada nije ni bilo). Glava našeg Goebbelsa i dalje spinuje. Ja sam, pak, sa debelim zakašnjenjem saznala da je moj tetak Karel, po nacionalnosti Hrvat a po opredeljenju Jugosloven i pacifista, protiv svoje volje mobilisan i poslat na front u Slavoniju. Nikada se od toga nisu oporavili ni on ni njegova obitelj.

Ja sam od 1981. naučila da vešto krijem svoj identitet. U tome mi je pomogao urođeni talent za jezike. Posle šest meseci u Beogradu, više niko nije znao da nisam odatle. Kada sam, pak, 1998, ponovo počela da dolazim u Hrvatsku, govorila sam hrvatski tako uverljivo da niko nije znao da sam iz Srbije. Taj trend se u narednim godinama nastavio i u drugim državama: glumila sam Amerikanku u Francuskoj i Sloveniji, Francuskinju – u Americi, Slovenku – u Hrvatskoj i tako dalje. Pošto sam, učeći sve ove jezike, spoznala i dušu naroda koji ih govore, nije bilo šanse da me prepoznaju ni po mojim pogrešnim stavovima. Ja u svakoj kulturi imam ispravan stav, jer istinski vidim svačiju perspektivu. Jednom rečju, ljudski kameleon. U svoju odbranu mogu da kažem to da je svaka moja transformacija potpuno iskrena. Ja istinski jesam sve to: i Hrvatica, i Srpkinja, i Amerikanka, i Slovenka, a pomalo čak i Francuskinja. Ako naučim još neki jezik (što planiram), postaću i to.

Ipak, jedna je majka, a jedna i domovina, a moja je bila SFR Jugoslavija. Otkad je nema, ja sam, više od svega drugog, a stateless person, osoba bez državljanstva (premda ih imam dva, a zamalo da dobijem i treće). Jer iako mogu da se identifikujem sa mnogim narodima, ne mogu ni sa jednom trenutno postojećom državom.

Zašto baš sad o svemu ovom pišem? Na retreatu u Splitu smo imali i jedan konstelacijski rad na temu simboličnog umiranja i ponovnog rađanja. Za precizan opis okolnosti dovoljna su dva elementa: kod majke i ćerke postoji veoma jaka anksioznost razdvajanja. Ćerka je rođena 1990. godine.

Informaciju o ćerkinoj godini rođenja osetila sam kao ubod nožem. Kao i uvek kad pomislim na rat (a na šta drugo da pomislim, 1990?), obuzeo me jak osećaj kolektivne krivice i još jači osećaj gubitka – izgubljenih života, domovine, decenije, rodbine, prijatelja, života koji sam mogla imati, nestalog smisla, ugašenih i zaboravljenih ambicija.

Ko je uopšte rađao decu u devedesetima? Izvesno je da su neka deca rođena. Nemam komparativne statističke podatke o stopi nataliteta u bivšim jugoslovenskim republikama u toj,  u odnosu na prethodnu i narednu deceniju (možda će se time pozabaviti neko kome je draga statistika). Ono što znam je da među prijateljicama Beograđankama iz moje generacije nemam ni jednu koja je rodila dete u devedesetima. To znači da smo sve mi (koje smo blagoslovene roditeljstvom) postale majke u srednjim ili kasnim tridesetim godinama. Kao nepokorena dubrovačka vlastela, bile smo odlučile da izumremo. Koliko je to nerođene dece? Koliko izgubljenog vremena?

Na jednom putovanju, u Vijetnamu, čula sam ovu neverovatnu priču o nacionalnoj rezilijenciji: Kada je počeo Vijetnamski rat, država je imala oko 27 miliona stanovnika. Na kraju rata, koji je trajao čitavih 20 godina, bilo ih je 47 (o užasima tog rata i tome kako se u to vreme tamo živelo, takođe u nekom drugom postu). Danas, Vijetnam ima preko 100 miliona stanovnika. Evo nacije rešene da opstane.

Bojim se da je ovde u Evropi pomalo oslabio taj instinkt preživljavanja, te da nam je rešenost da se plodimo i množimo ponešto opala. I baš zato, skidam kapu svim ženama koje su u tom mračnom razdoblju imale hrabrosti, snage i volje da donesu dete na svet. Kraljice ste i ratnice, roditeljice sveta i vidarice. Nikada ne sumnjajte da, ako ste to uspele, možete sve.