Jubavi moja, ili o teškoćama meditacije

Za vreme pandemije i zloglasnih lockdowna, Ivan je više meseci svako jutro držao online meditaciju u nečemu što smo zvali Majstorski krug. Seli bismo, svako pored svog kompjutera, zatvorili oči i zamislili sebe na kružnici zlatne svetlosti, iz koje smo odašiljali zrake po čitavoj Zemlji. Meditacija je trajala oko 20 minuta, tokom kojih je svako, kako je znao i umeo, nastojao da odagna misli i fokusira se samo na slanje, multipliciranje i primanje ljubavi. O tome s koliko smo uspeha to radili svedoči Ivanov protest posle jedne od meditacija: "Vaše su misli nepodnošljive!", zavapio je u očajanju.

Saosećala sam sa njim jer sam tačno znala o čemu priča. Moje su zaista bile užasne, a sad sam saznala da ni drugi nisu bolji. Iako mi je zbog toga bilo malo lakše, verujem da je Ivanu bilo teže.

Pošto mi u meditaciji ponekad pomaže da imam neku reč ili misao koja mi vraća fokus kad odlutam, prvo što uradim kad sednem i prekrstim noge jeste da izaberem svoju reč za taj dan. Prošle nedelje pored mora, došle su mi reči "Jubavi moja". Baš tako, sa J, po dalmatinski. More je, na kraju krajeva, bilo pored Splita.

Sela sam, dakle, na rub rive, uverila se da je more dovoljno duboko da mi se ne smoče cipele, duboko udahnula i izdahnula, zagledala se u pučinu i rekla u sebi: "Jubavi moja".

Pošto ne mogu tačno da se setim onoga što je usledilo, jer su misli svojom voljom dolazile i odlazile ne ostavljajući traga za sobom, odlučila sam da napravim mali eksperiment i ponovim meditaciju pored mora (ovog puta imaginarnog) sa ključnim rečima "Jubavi moja", da vidim šta će ispasti.

Ono što sledi je bizarna kombinacija meditacije i pisanja. Ako je neko nov u meditaciji, ovo je živi primer kako to NE TREBA raditi.

- Jubavi moja.
(Da li sad da napišem "Tišina", da se vidi da mi je uspelo da se fokusiram na par sekundi, ili da samo pređem na prvu misao koja mi je došla?)
Tišina.

- Jubavi moja.
(Uf, kako je daleko sad more. Hoću li uspeti da ga zamisli kad kažem "Jubavi moja"?)

- Jubavi moja.
(Auh al sam anksiozna. Gle kako mi lupa srce. Možda nije trebalo da popijem kafu pre meditacije?)

- Jubavi moja.
Tišina.
(Evo je opet tišina. Dobro je.) (E sad stvarno dosta.)

- Jubavi moja.
Tišina.
(Ajde skloni taj kompjuter, kako ćeš meditirati s kompjuterom u krilu?) (Čekaj, moram prvo u WC.) (Čekaj, dobila sam mail, možda je nešto važno.) (Dobro je, od Davorke je, čekaj da joj odgovorim).

- Jubavi moja.

Prim. aut: od ovog mesta uključuje se i drugi unutrašnji glas, tako da je smetnja na vezi sada u vidu dijaloga između G(lasa)1 i G(glasa)2.

(G1: Ovo nisam dobro napisala, samo da popravim. G2: E nećeš! G1: Ali molim te, zaboraviću posle. G2: Grrrrrr.) (G1: OK, fibonacci. Tako mi je uvek lakše.) (G1: Hladno je, moram nešto da obučem.) (G1: Baš dobro, beli duks, meditiraću u belom. G2: A šta ako ti se uprlja? G1: Pa neću da jedem. G2: Nema veze, možda ti posive ivice rukava. G1: Pa dobro ne mogu sad da ne nosim nikad duks da se ne bi uprljao!) (G1: E sad dosta pisanja, malo ću da meditiram. G2: Ajde baš da vidim i to čudo.)

- Jubavi moja.
(G1: Čekaj, palo mi je na pamet nešto, ovo MORAM da zapišem! G2: Znala sam. G1: Ajde ćuti.) (G1: OK, sad stvarno, ko pisne – govno stisne. Sad. G2: Ala će da smrdi! G1: E stvarno si pokvarena. G2: Lol.) (G1: Dobro, odgovorila sam na sve poruke na Viberu, sad mogu konačno da počnem. G2: No comment. G1: Grrrrrrr. G2: Evo drhtim od straha. G1: Neću te više udostojiti ni reči. G2: Hahahhaha. G1: Prava si veštica. G2: Misliš, vešta žena? Čarobnica? G1: Ne, mislim rospija. G2: To na turskom znači prostitutka. G1: Ajde nemoj sad da se praviš pametna. G2: Ja jesam pametna. G1: Da si pametna, ti bi sad zaćutala. (Tajac.))

- Jubavi moja.
(G1: Šta misliš, hoću stići bar do treće čakre pre nego što mi dođe neka misao? G2: Mislim da nećeš stići ni do prve čakre. G1: E hvala na poverenju! Kad dobijem Andrićevu nagradu prvo ću tebe da spomenem. G2: Hahahaha, Andrićevu nagradu, dobra fora! G1: Jel' ti to sumnjaš u mene? G2: Ajde bolje ćuti i meditiraj. G1: I hoću. S tobom ne vredi razgovarati. G2: Jel' te neko pozvao na razgovor? G1: Aaaaaggghh, poludeću ako izgovoriš još jednu reč. G2: Reč.)

- Jubavi moja.
(G1: Mislim nesporno, ja više volim da pišem nego da meditiram. G2: To je dobro, pošto ti pisanje i ide mnogo bolje. G1: Bezobraznice. Sad sam toliko uzbuđena da ne vidim kako ću da se smirim i da se vratim sebi. G2: Ovo jesi ti. G1: Ne znam da li mi sad laskaš ili me zezaš. G2: I jedno i drugo? G1: Znala sam da tvoje pohvale neće biti iskrene. G2: Ali jesu, i to. G1: Dobro, dosta si se pravila pametna, jel možeš molim te sad da ćutiš 15 minuta? G2: Opa, 15 minuta, ambiciozno. Šta, imaš 15 godina? G1: Mora negde da se počne, a ja kako sam danas počela dobro će biti ako izdržim i 15. G2: Konačno si priznala.)

- Jubavi moja, lepo si i plavo i šljaštiš na suncu, presijava se tvoja zlatno-plava površina, volim te više od svega, ali ovo ne ide. Da vidim šta sam napisala, jer dok ne završim ovaj post neću imati mira, pa da gasim kompjuter, odnesem ga što dalje od sebe, zaboravim na svoju tek pronađenu svrhu i potražim ono što je tu i kad ne pišem, i kad ne mislim, i kad se ne svađam, i kad nisam pametna.

Tišina.