Gospel

Lako je otići na misu, zlobno je zanovetao moj unutrašnji kritičar, ajde sad otiđi na gospel, da te vidim!

Drugarica mi je otkazala dogovor jer je njen sin tog jutra izrazio želju da ide u pravoslavnu crkvu na službu (kakva poplava pobožnosti kod nas, dojučerašnjih agnostika!) tako da je bilo izvesno da ću otići sama.

Moj najveći strah bio je ovaj: šta ako sam rasista? Da li činjenica da je jedan usamljeni crnac vekovima bio nerado viđen gost na većini događaja namenjenih belcima znači da isto važi i u obrnutom smeru? Da jedna usamljena belkinja neće biti rado viđen gost na gospelu u baptističkoj crkvi punoj Afroamerikanaca? S kojim pravom čitavoj kongregaciji baptističke crkve pripisujem obrnuti rasizam? Zar ne znači to da sam rasista u stvari ja?

Nisam još stigla da dam nikakav smislen odgovor na ovo pitanje, a ekspresni voz A već me izbacio na 125. ulici, žili kucavici Harlema. Harlem je u 9 ujutro izgledao prilično žalosno – đubre na sve strane, beskućnici i umobolni takođe, svi izlozi zatvoreni metalnim roletnama, muškarci i žene vuku ili guraju u metalnim kolicima bezoblične vreće pune ko zna čega, ili stoje u ulazima i nerazgovetno mrmljaju sebi u bradu. Istovremeno, kroz ovu postapokaliptičnu scenu protrčava neverovatan broj rekreativnih sportista na jutarnjem džogingu, koji kao da su tu zalutali sasvim slučajno.

Izabrala sam First Corinthians Baptist Church iz nekoliko manje ili više klimavih razloga: prvo, zato što ima lepo ime. Drugo, zato što je Corinthians ime glavnog lika u romanu Song of Solomon moje omiljene književnice, Tony Morisson. Treće, zato što sam u jednoj pripoveci Alice Munro (druge književnice kojom sam opsednuta) pročitala da je baptistička crkva u svom okrilju tradicionalno okupljala najsiromašnije, najskromnije, najpregaženije slojeve – the downtrodden. Takva crkva imala je, nadala sam se, najviše izgleda da ostane blizu prvobitne hrišćanske skromnosti i čistoće. Četvrto, zato što sam verovala da će svi u crkvi biti Afroamerikanci. Nisam htela nikakvo internacionalno, mešano iskustvo; htela sam original! Peto, zato što se nalazi u Harlemu, domu gospel muzike.

Posle desetak blokova šetnje kroz Adam Clayton Powell Boulevard (nazvan po čuvenom afro-američkom pastoru, poreklom iz Harlema), ugledala sam natpis u obliku krsta: First Corinthian Baptist Church. Ispod natpisa, dočekalo me iznenađenje: International Guests Welcome, ponosno je tvrdila tabla na ulazu, iza koje se već bio formirao red, pogađate, belaca (da stvar bude još gora, mahom Evropljana). Redar mi je dao kovertu za priloge i zamolio me da popunim sve podatke na njoj, da crkva ima uvid u poreklo i protok priloga. Kada sam, još uvek spuštene glave (zadubljena u čitanje podataka na koverti) ušla kroz vrata, prenuo me aplauz i glasan uzvik: Welcome!!! Desetak muškaraca i žena (hvala Bogu – crnaca) stajalo je u polukrugu i pozdravljalo svakog ko uđe. Toliko sam se zbunila da su mi i koverta i prilog ispali iz ruku.

Usmerili su me ka sali, preciznije trećoj galeriji sale, koja je viša ličila na brodvejsko pozorište nego na ono što sam u svom neznanju zamislila kao baptističku crkvu. Cela treća galerija bila je namenjena međunarodnim posetiocima. Kako je prokleti ChatGPT propustio da me obavesti o ovoj okolnosti?! Pa ti veruj tehnici!

Crkva je imala dobro uigran tim zaposlenih, koji su nosili majice sa natpisom Live, Love, Serve (Živi, voli, služi). Redari su najpre ispitali članove publike iz kojih zemalja dolaze (Francuska, Italija, Švajcarska, Poljska), pa ih zatim uputili na muški i ženski WC, dali instrukcije o ponašanju tokom službe (koja se emituje uživo) i podelili šifre za Wifi. Snimanje kamerama je dozvoljeno, obavestili su nas.

Turisti su delovali oduševljeno. Osetila sam da ne delim njihov entuzijazam pa sam podsetila sebe da nije lepo gunđati. Biće prilike da doživim gospel i u daščari sa zemljanim podom i poljskim WC-om, okružena cvetom afroameričke rase, tešila sam se. Samo ne danas, i ne u Njujorku.

Na prvoj galeriji bilo je vrlo malo ljudi, a druga je bila potpuno prazna. Parter se nije video od brojnih galerija, ali nadala sam se da je barem on ispunjen pravim vernicima. Bina se nazirala negde u velikoj dubini, a cela sala bila je okružena ekranima, kao na rok koncertu.

Istina je da je glavna pevačica u horu, kad je zapevala, zvučala kao Mary J Blige. Čak je slično i izgledala. Ali to nije ništa pomoglo, jer dok su vernici par galerija niže plesali u ekstazi, moje su kolege turisti mlitavo sedeli i gledali s nerazumevanjem. Kad ih je redarka poterala da ustanu, laknulo mi je jer sam konačno mogla malo da zaplešem, a da ne izgledam čudno. To nažalost nije dugo trajalo, pošto su turisti, koji su samo svi zajedno tapšali u ritmu, ali ne i plesali, uskoro ponovo posedali. Onda su krenule razne gluposti – dve đakonise koje viču u mikrofon, hor koji malo peva a malo se sklanja da propusti đakonise, reklama za mjuzikl "Hell's Kitchen" koji je napisala Alicia Keys, nastup jedne od zvezda iz mjuzikla, pa opet blok reklama. U međuvremenu, ustani – sedi, ustani – sedi (slično kao na jučerašnjoj misi); osećala sam se kao živčana marioneta kojoj neko vrlo nevešto povlači konce. Ozvučenje je bilo loše, mikrofoni preglasni, a učesnici spektakla su se tako drali da se sve orilo.

Nisam zapamtila baš sve što su rekli, ali u glavi mi je ostalo nekoliko, puno puta ponovljenih, rečenica:
It's not over til it's good. And the best is yet to come. (Nije gotovo sve dok ne postane dobro. A najbolje tek dolazi.)
You are more than able. God is not done with you yet. (Više si nego sposobna. Bog još nije završio s tobom.)

Ove i druge izgovorene rečenice samo su okrznule moju svest, u kojoj je u tom trenutku već vladao mrkli mrak boje olujnih oblaka.

Odjednom mi je kroz glavu proletela đavolska misao: pa ovo jeste obrnuti rasizam! Stavili su nas ovde na najgora mesta, gledamo celu predstavu na ekranima jer smo predaleko od bine da bilo šta vidimo, napravili su specijalno za nas mini turistički geto na vrhu gledališta. Kako da se opustim pod takvim uslovima? Kako da doživim duhovno iskustvo? Tenzija je u meni narasla do nivoa ekspres lonca. Utom je došlo i vreme da se okrenemo prema osobi pored sebe i zagrlimo je. Turisti su se oko mene poslušno grlili sa svojim parovima ili prijateljima s kojima su došli. Ispostavilo se da jedino ja nemam s kim da se zagrlim. Zaobilazili su me čak i redari, koji su išli okolo i uplakanima po gledalištu delili papirne maramice.

Sve ovo je za mene bilo previše, pa sam sela i rasplakala se. Šta hoćeš od mene, pitala sam. Evo, tu sam, predajem se, slušam te. Slomio si me, govori sad!

Tek što sam u sebi izgovorila te reči, već mi je postalo lakše. Suzu po suzu, potpuno mi se razdanilo: video je i čuo moju aroganciju, moju netrpeljivost, moje predrasude, moj nedostatak vere, moj otpor, i zgazio me kao bubu, sasvim po zaslugama. Hoćeš da gledaš gospel kao predstavu, bezbožnice, grmeo je. Gospel se ne gleda; gospel se živi. Htela bi da se osećaš jednako sa onima koji su ga stvorili u znoju i krvi, a ne možeš da istrpiš ni najmanju neprijatnost? Osećaš se kao u getu, u luksuznoj crkvi načičkanoj ekranima, sa WC-om opremljenim sredstvima za čišćenje i tamponima, na udobnoj stolici, okružena turistima iz zemalja prvog sveta? Još jednom se požali pa ćeš u sledećem životu u pravi geto! Dobro je što nisam dobila jači šamar; ako je ona samoća u trenutku kad su se svi grlili bila moja jedina kazna, odlično sam prošla.

Odjednom me obuzeo strašan umor. Više mi nije bilo neprijatno, bilo mi je svejedno ko sedi oko mene, šta se dešava na bini, o čemu pričaju reklame, da li mi nude maramice i šta viče đakonisa. Htela sam samo da spavam. Sve je na meni bilo olovno. Zagrlila sam jaknu i zatvorila oči.

U međuvremenu su, međutim, turisti, umorni od EPP-a, počeli da se razilaze, a treća galerija da se prazni. Kako su vernici i dalje navirali u salu, niže galerije su se napunile, pa su počeli da se prelivaju i u našu. Odnos snaga je počeo da se menja, a moja galerija je polako prestajala da liči na evropski geto. Sa zahvalnošću sam odahnula i još čvršće zagrlila jaknu.

No pravi poklon došao je u vidu pastorove propovedi, kad sam već potpuno prestala da mu se nadam. Pošto je moja mašta očigledno oblikovana holivudskim filmovima, u kojima večito gledamo nekakve nadahnute propovednike kako grme na skrušenu pastvu, ja ceo život čekam da jednog takvog sretnem i u stvarnosti. Sada mogu sa zadovoljstvom da kažem da se taj san konačno ostvario u First Corinthians Baptist Church u Harlemu.

Prvo što je pastora izdvojilo od svih ostalih osoba na toj pozornici bio je tih i nedramatičan govor. Uši su mi se do njegove pojave već bile navikle na ogroman broj decibela, pa me je ova neočekivana promena trgnula iz polusna. Neko konačno govori umesto da se dere, proletelo mi je kroz glavu u magnovenju. Na početku ga nisam najbolje razumela, ali onda su uši konačno počele da mi se otvaraju.

Pastor je svoju propoved zasnovao na priči o Samsonu i Dalili. Priča, kao što znamo, glasi otprilike ovako: Dalila je više puta pokušavala da izvuče iz Samsona tajnu njegove snage, pribegavajući svim vrstama emocionalnih ucena. To je radila ne iz ženske radoznalosti, već iz čiste zloće; namera joj je bila da ga preda Filistejcima, neprijateljima Izraela. Samson se dugo opirao, ali je na kraju, kao svaki zaljubljeni magarac, popustio i odao joj da njegova snaga leži u njegovoj kosi. Glava mu je ubrzo obrijana, a on pao u ruke Filistejcima, koji su mu, preventivno, iskopali i oči.

Samson je, tvrdio je pastor, simbol čoveka koji je rob i žrtva ljubavi prema pogrešnoj osobi. Svi smo, sigurno, nekada u životu bili u toj ulozi. Ali, važnije od toga, on je simbol čoveka koji je, nadmen zbog svojih mnogobrojnih darova, u svojoj oholosti zaboravio na darovatelja. Uzoholio se, drugim rečima, zbog svoje snage, pa je zaboravio na njen pravi izvor. Umesto da bude svestan da je poreklo svih njegovih blagodati Božja milost, počeo je da se ponaša kao da je on taj koji je za nešto zaslužan. Stoga ga je Bog, u svojoj mudrosti, tiho napustio. Samson je, na žalost, bio toliko obuzet sobom, da to uopšte nije primetio. I tako je ostao bez očiju, što je metafora za njegovu duhovnu slepost.

No kako je Božja milost velika, i neprekidno raste i postaje sve veća, Samsonu je ponovo počela da raste kosa. Bog je, u svojoj bezgraničnoj samilosti, video njegove patnje i ponovo mu se našao.

Tu je pastor napravio pauzu i uputio nas da se okrenemo ka svom susedu i kažemo mu: "Neighbor, grace is still growing." (Susetko, milost je stalno sve veća.) Sa moje leve strane sedela je žena obrijane glave, punih usana i dugačkih trepavica. Stidljivo sam se okrenula prema njoj i rekla joj "Neighbor, grace is still growing!" I ona je uradila isto. Nasmešile smo se jedna drugoj. Sad sam i ja imala nekog kome je stalo do mene. Osetila sam se kao Samson kojem ponovo raste kosa.

Samsonu se, kao što znamo, sa kosom vratila i snaga (a ono što mu se stvarno vratilo jeste Božje prisustvo) i on je srušio zidove hrama. Pastor, međutim nije stao na tome. Nastavio je da priča o Božjoj milosti i da upozorava na zamke koje nam postavlja naša oholost. Mnogi od nas, uprkos tome što su iznutra šuplji, postignu u životu veliki uspeh, govorio je. Kada se to desi, pomisle da su dobro i da ne moraju da se bave semenom raspada koje osećaju kako klija u njima. Jer da nisu dobro, da ne mogu i bez Boga, zar bi postigli toliki uspeh u svetu? I tako nastavljaju da žive, sve dok ne dođe neminovni pad, jer život bez Božjeg prisustva je samo igra senki na zidu.

Kako je dublje zalazio u temu, tako je njegov zanos počinjao da dostiže epske razmere. Više nije govorio tiho; glas mu je odjekivao dvoranom, a poruke rezale do kosti. Žene oko mene dizale su ruke u ekstazi, pevale i plakale. Muzika je grmela, ali ne više kao biće koje se otelo kontroli i steklo sopstveni život, već kao pratnja pastorovim rečima koje su imale snagu istine i moć da stvore svemir. Bila sam potresena do srži.

Pred kraj propovedi, galerija oko mene se crnela; većina turista već je odavno otišla kući. Konačno sam zaslužila mesto među vernicima. Kada je ponovo došlo vreme da se obratimo susedu sa uvidom o milosti, dobila sam ne samo osmeh i reč, već i dva zagrljaja od dve predivne, moćne žene. Obe su me, kao i ja njih, na gotovo neprimetan sekund, pogledale stidljivo, ispitivački, skoro sa strahom. No oba zagrljaja koja su tom pogledu usledila bila su topla, čvrsta i puna ljubavi i poverenja.

Ako nekada osetite (a osetićete) strah od Drugog, setite se ovoga. Pre nego što povučete obarač, pogledajte ga u oči i setite se da se i on boji vas isto koliko i vi njega. A ono čega se svako od nas možda najviše boji je – da ga Drugi neće voleti takvog kakav jeste.

Srećom milost, svakim danom, sve više raste.