Dilema pada u provaliju

Osnovna premisa onoga što ću ovde nazvati dilemom pada u provaliju je ovo: žena i dete su na putu da padnu u provaliju, a muž/otac može spasiti samo jedno od njih. Ako se odluči za ženu, ona će ga doživotno mrzeti jer joj nije spasao dete. Ako se odluči za dete, on će zauvek mrzeti dete jer je zbog njega izgubio ženu. Šta da radi?

Prva misao koja mi se u vezi sa ovim nameće je da je veliko čudo da je uopšte moguć suživot između dva bića sa ovako različitim agendama. On voli nju, ona voli dete? Ako ne voli nju, on neće voleti ni dete, koje je njegovo? Ako on ne voli njeno dete, ona neće voleti njega? Okreni obrni, ovo je kompleksna situacija.

Možda najteži deo ove zagonetke jeste okolnost da dete voli i njega i nju. Želi i živeti, i biti spaseno od pada u provaliju, i imati oba roditelja. No, pita li ga ko šta želi, od rođenja pa do punoletstva? Rađa se, živi, pada u provaliju ili biva spaseno, a sve nezavisno od svoje volje. Pogotovo kada dođe do razvoda, koji je i sam svojevrstan pad u provaliju.

Moji baka i deda razveli su se kada je njihov sin (moj tata) imao deset godina. Njihov brak bio je jasan primer privlačenja suprotnosti, želje da se kroz rupu na plotu proviri kod suseda. Baka, razmažena bogataška ćerka, zaljubila se u dedu, siromaha iz alkoholičarske porodice koji je izabrao karijeru u (predratnoj kraljevskoj) vojsci da pobegne iz svog ličnog pakla. Srećom, dobro mu je stajala oficirska uniforma, pa je zahvaljujući njoj izgleda imao uspeha i kod žena, konkretno moje bake, inače prave lepotice.

Ubrzo posle početne zaljubljenosti, baka i deda, i njihov tek rođeni sin, ukrcali su se na rolerkoster nesuglasica, svađa i fundamentalnog nerazumevanja. Virenje kroz plot je zamišljeno kao kratkotrajna razbibriga; niko u stvari ne želi da živi u susedovom dvorištu. Da nevolja bude veća, ubrzo je počeo Drugi svetski rat; kraljeva vojska odmah se predala, a moj deda završio u zarobljeništvu, iz kojeg se vratio tek negde pred kraj rata, bez uniforme i većeg dela svog nekadašnjeg glamura.

Kada ga je baka videla kako izlazi iz voza u pumphoznama, sa klipom kukuruza u ruci, njena prva, grešna misao bila je: "Zar sam se za ovog udala?" Nadam se da je nije izgovorila i naglas. Taj trenutak u priči može se smatrati početkom kraja njihovog braka.

Neću ulaziti u detaljan opis košmara zvanog razvod; ključne činjenice mogu se podvesti pod sledeće tačke:

• postoji drugi muškarac
• muž je MNOGO besan
• dete je prisiljeno da svedoči na sudu i da se izjasni kod kojeg će roditelja živeti
• dete odlazi da živi sa ocem.
  
• 
  

Ovih par tačaka dovoljno je da se oseti neizreciva teskoba i bol tog deteta.

Dilema je rešena na najgori mogući način. Majka je bačena u provaliju (živa je, ali kome treba život bez deteta, koje sada živi na drugom kraju države? Ima novog muža, ali kome treba novi muž kad ju je i onaj stari dovoljno mrzeo da je baci u provaliju?). Dete je spaseno (od čega? Života sa majkom-preljubnicom i kršiteljkom bračnog zaveta?). Muž (podsvesno) mrzi dete, jer više ne voli njegovu majku. Nuklearna porodica je razorena.

A sad nešto o drugom muškarcu: zove se Dušan Lenhart i bio je prva ljubav moja bake. Upoznali su se u francuskom internatu u Beogradu kada je imala 16 godina. Pošto u to vreme nije bilo moguće zabavljati se bez dozvole roditelja, moj pradeda poziva Dušana Lenharta na ručak da vidi ko je to osvojio srce njegove mezimice. Ne znamo kako je protekao taj ručak, da li se Dušan dopao pradedi, da li je atmosfera bila prijatna ili neprijatna, šta je bilo na meniju, kako je izgledao stolnjak na kojem su jeli i da li je ručku prisustvovala i moja prababa Valerija.

Ono što znamo je da, ubrzo posle ovog porodičnog događaja, moj pradeda naprasno umire. Moja baka ulazi u duboku žalost i saopštava Dušanu Lenhartu svoju nameru da ne izađe iz kuće narednih godinu dana. On njenu odluku prihvata i odgovara da će je čekati. Čeka je.

Posle godinu dana, moja baka izlazi iz kuće i odlazi na oficirski bal, gde upoznaje mog dedu. Ostavlja Dušana Lenharta. Udaje se za mog dedu, uprkos upozorenjima svoje majke da on nije čovek za nju, i glasinama koje šire zli jezici, da je čovek nezgodne naravi i preke ćudi. Dušan Lenhart, posle nekoliko godina tugovanja, upoznaje svoju buduću ženu, ženi se sa njom i dobija ćerku. Ergo, u malo pre opisanom događaju deset godina kasnije, razorene su dve nuklearne porodice.

Dušana Lenharta spominjem zato što mu dugujem svoj život. Da ga moja baka nije ostavila, ja se nikada ne bih rodila. Nikada ga nisam upoznala, ali imam dve njegove slike (nemam više koga da pitam da li je to zaista on, ali ZNAM da jeste). Na drugoj, koja je snimljena početkom šezdesetih, ima uredno zalizanu frizuru, odelo sa kravatom i cigaretu u ruci. Gleda u fotoaparat nekako sa strane. Čelo mu je izbrazdano borama i deluje umorno.
Mora da je umoran od čekanja. Dušan Lenhart je čekao moju baku ceo život. Ona ga je ostavila ne jednom, nego tri puta: prvi put kada je upoznala mog dedu; drugi put – kad je završio u zatvoru zbog privrednog kriminala (iako je bila sigurna da je nevin); treći put – kad je emigrirala u Ameriku.

Porodične konstelacije nas uče nekoliko stvari: 1) da ni jedan član sistema ne sme biti isključen i zaboravljen; 2) da kada nekoga isključimo iz sistema, drugi članovi sistema (najčešće deca) preuzimaju njegovu sudbinu na sebe; 3) da član sistema koji je život dobio zahvaljujući nečijoj nesreći ponekad taj život ne želi; 4) da najbolji način da se nekom odužimo za život koji smo zahvaljujući njemu dobili jeste da ga živimo u svoj njegovoj punoći, u slavu i u znak sećanja na onog kojem ga dugujemo.

Indirektne posledice opisanog događaja su sledeće:

Moj tata, koji je takođe dugovao svoj život Dušanu Lenhartu, u jednom trenutku je odlučio da taj poklon više ne želi.

Ja sam ponovila iskustvo svoje bake i razvela se, pod nešto izmenjenim okolnostima:

• postoji drugi muškarac
• muž je MNOGO besan
• deca nisu prisiljena da svedoče na sudu ni da se izjasne kod kojeg će roditelja živeti
• deca žive između dva roditelja.
  
• 
  

Iako je najgore izbegnuto, bol oboje dece je opipljiva i neprolazna.

Formalno, niko nije bačen u provaliju, ali (već treća) nuklearna porodica je (ipak) razorena.

Zamislite ovo:
Muškarac, žena i dete stoje na ivici provalije. Drže se za ruke. Dete je u sredini. Muškarac i žena se okreću jedno prema drugom i poslednji put se gledaju, preko detetove glave. Onda okreću pogled prema provaliji i skaču. I dete pada sa njima, jer ga oboje, svako sa svoje strane, čvrsto drže za ruku. Nema preživelih.
Scena kojoj ste upravo svedočili je razvod.

Iz perspektive ne-preživele pada u provaliju, rekla bih sledeće:

Muškarcu: Ako vidiš da ti žena i dete padaju u provaliju, spasi ih oboje. Imaš dve ruke.
Ženi: Gledaj gde ideš. Šta tražiš na ivici provalije?
Detetu: Ti ćeš bolje od njih.
 
Ovu priču posvećujem Dušanu Lenhartu, koji je odavno napustio ovaj svet. Ako ona pomogne makar jednom muškarcu ili jednoj ženi na svetu da donese najbolju moguću odluku u teškoj situaciji, njegova žrtva neće biti uzaludna. Njegov poklon prihvatam s ljubavlju i zahvalnošću.