U poslednje vreme, dok radim, slušam na YouTubeu audio koji se zove Frequency of God. Osim što se nikad ne pitam šta tačno taj naziv znači, veoma sam zahvalna što imam svoju frekvenciju Boga da mi smiri misli, isključi spoljne zvukove i poboljša koncentraciju. Kad slušam Frequency of God, osećam se kao kosmonaut u svemirskom brodu koji je napustio Zemljinu orbitu i sad, slobodan i nevezan, pluta dubokim svemirom u potrazi za – nekim nebeskim telom? Apsolutom? Crnom rupom? Nečim što još niko nije video?

U stvari, uvek kad mislim na kosmonaute pitam se šta li ih to tera u tako potpunu usamljenost, izvan krajnjih granica majke Zemlje, gde ne živi ništa što je nama, ljudima, poznato? Ja bih lično radije otišla u ratnu zonu nego u svemir. Rat jeste jeziv, ali čini mi se da je, statistički gledano, ipak veća mogućnost da se ostane živ u ratu nego plutajući u svemiru. Osim toga, ako već treba da umrem, radije bih umrla kod kuće, među svojima. (U međuvremenu sam malo pogledala slike iz Južnog Sudana, da vidim da li će me naterati da revidiram mišljenje. Nisu me naterale. Na njima su muškarci (često sa puškama), žene (sa bebama u rukama), palme, bojleri, crkva sa velikim krstom, planine, žirafe, impale. Sve same poznate stvari. Kuća.)

Ipak, kad želim da osetim mir i da nađem fokus, nema ničega što radije slušam od Frekvencije Boga, baš zato što mi daje iluziju potpune samoće i tišine. Volim da zamišljam da sam u kapsuli usred svemira dok sedim na svom kauču, valjda zato što znam da je mala verovatnoća da će kauč ispod mene propasti, zidovi se oko mene dezintegrisati, svet izvan moje kuće nestati, a ja se odjednom naći usred Ničega.

S druge tačke gledišta posmatramo, postaje očigledno da je to Ništa – Sve. Moja Frekvencija Boga je tako smirujuća jer simulira (ili neurološki kreira) bivanje u božanskom sve-miru. Kada na ovaj način gledam na svoju ljubav prema Zemlji, postajem svesna svoje prirode (hiper)aktivnog mrava koji s komadićem slame trči po livadi oko svog mravinjaka, kao da mu je to poslednje. Zacelo bi i taj mrav pre izabrao da svoj teret nosi po minskom polju nego da odjednom postane ništa, okruženo ničim. Sa ničim o čemu bi mogao da razmišlja, ničim čime bi mogao da se bavi, ničim što bi moglo da krene po zlu.

I shvatam (bravo!) da je moj strah od svemira u stvari strah od smrti, strah od boravka daleko od poznatog – makar to poznato bila vrlo nekomforna ratna zona – strah od bivanja sa samom sobom.

Srećom, moja duša zna bolje, pa sluša Frekvenciju Boga kad god spoljni haos zapreti da preuzme čula i stvori oko nje kakofoniju. Toliko o tome.

U poslednje vreme muči me jedna stvar: postoji grupa u kojoj jednom nedeljno provodim nekoliko sati u razgovoru i druženju. U poslednjih nekoliko meseci je u toj grupi došlo do razdora, i to, da čovek ne poveruje, oko knjige koju sam prevela.

Okolnosti su ove: grupa nema izvor sredstava osim sopstvenih donacija, većinu kojih daje za zakup prostora. Vlasnica prostora redovno povećava cenu zakupa, iako za to nema nikakvog vidnog opravdanja osim svoje pohlepe. Kako me je njeno ponašanje istrigerovalo, rešila sam da nađem drugi prostor i počela da se raspitujem. Ispalo je tako da sam odmah našla četiri moguća prostora (sva četiri besplatna) i predložila ih grupi. Grupa se manje više složila oko jednog od njih i izglasala da se u njega preselimo. Novac koji ćemo uštedeti na kiriji moći ćemo da upotrebimo za štampanje knjige koju sam prevela, za koje inače ne bismo imali sredstava. Knjiga će biti prva štampana publikacija te vrste na srpskom i, kako je reč o temi koja je, često, pitanje života i smrti, mnogima će pomoći, a nekima možda i spasiti život. Prevedena je besplatno i ja od njenog štampanja i prodaje neću imati nikakve materijalne koristi, jer svi prihodi od prodaje idu grupi i udruženju za koje je prevedena i koriste se, opet kao donacija, za njihove potrebe. Jedina vidljiva korist za mene lično je to što će moj prevod biti štampan, iako na njemu čak neće stajati ni moje ime. Ovo je činjenično stanje.

Zaplet: Uprkos tome što je preseljenje izglasano ubedljivom većinom, bilo je i onih koji se sa tim nisu složili, pa se u grupi oko toga poveo čitav jedan mali rat. Jedni su za, drugi protiv, treći miniraju i lobiraju, četvrti pucaju pod pritiskom i predomišljaju se, a ja sedim usred tog tornada uzburkanih osećanja i pitam se gde sam pogrešila.
Pošto je priroda moje bolesti takva da se osećam odgovornom za sve od Hristovog raspeća pa do trećeg svetskog rata, već tri meseca preispitujem svoje motive i tražim u njima nešto sporno, pokvareno, manipulativno, samozainteresovno, takmičarsko, samovoljno ili na drugi način upitno. Svakodnevno se rešetam ispitivačkim pogledima, posmatram pod lupom iz svih uglova, prepadam sebe iznenadnim pitanjima iz zasede, ali i pored najbolje volje ne nalazim ništa. Odnosno, nalazim: užasavanje na pomisao da se grupa razdvoji; strah da se novi prostor pokaže kao neadekvatan; odgovornost zbog toga što sam uzburkala strasti i pokrenula sled događaja nad kojim nemam nikakvu kontrolu. A sve to zato što me je nečije ponašanje istrigerovalo. Ako postoji odgovornost za nešto s moje strane, to je što sam dozvolila da nečiji bezobrazluk u meni izazove reakciju i što sam u skladu sa tom reakcijom delovala.

Time sam se ogrešila o staru narodnu mudrost, koja nalaže da se u status quo ne dira čak i ako to znači da zbog njegovog održanja pristaješ da živiš pod fašističkom čizmom i trpiš najrazličitije vrste zlostavljanja. Zatalasala sam. Nije isključeno da ću zbog toga zauvek biti prokleta i da će o meni ostati trag u nekoj epskoj poemi o izdaji koja se tek sprema da nastane. Ja sam, možda, u životu moje grupe, neki novi Vuk Branković [za neupućene: čovek kojeg je srpska epska fantazija optužila za izdaju u Kosovskoj bici. Međutim, istorijske činjenice nam govore da V.B. nije izdao i da je njegov greh bio sasvim druge prirode: on i njegovo krilo vojske su preživeli. Drugim rečima, povukli su se iz bitke kad su videli da je izgubljena, umesto da ostanu i izginu zajedno sa svojim manje srećnim kolegama. Ova naša nacionalna potreba za samouništenjem, štaviše – obaveza samouništenja – biće tema nekog drugog posta].

Sad bih ovde mogla da povučem paralelu sa našim nacionalnim trpljenjem koje traje već 13 (prema konzervativnoj proceni) ili 30 godina, a koje nalaže da je bolje trpeti fašizam, pa čak i postati fašista, nego izazvati razdor i bratoubijanje. Malo sutra. Nije bolje. Možda će ovo u nekima izazvati revolt, ali reći ću otvoreno: bolje je ubiti jednog brata nego 200.000 manje-više nedužnih ljudi. Čak i ako nas je rodila ista majka, a nije. Zatvorena zagrada. (Disclaimer: nemam brata. Da imam, nije isključeno da bih razmišljala drugačije. Želim da verujem da ne bih.)

Ishod naše grupne drame: nepoznat. Svi scenariji su mogući, a posledice nisu u mojim rukama. Ono što je izvesno jeste da su one već na putu, jer se točak zavrteo, a mini-cunami događaja podigao.

Kad sam se jutros u 4 sata, takoreći gluvo doba noći, trgla iz noćne more u kojoj se novi prostor pretvorio u vir i sve nas zajedno progutao, jako sam želela da uhvatim uzde u svoje ruke i povedem nas sve zajedno do sigurne obale. Ništa od toga. Ne znam kakva me je to mudrost posetila, kakva Božanska ruka dodirnula, no ja sam posle pet minuta paničnog lutanja između mogućnosti, zaspala kao novorođenče. Probudila sam se kao nova, sa potpunom spoznajom da posledice, iako nisu u mojim, jesu u najboljim mogućim rukama i da ja samo treba da sedim i da čekam da se one pokažu.

Šta su, u svetlu te neoborive činjenice – da, ako postoji uzrok koji je stavio mehanizam događaja u pokret, posledice, neumitno, dolaze – moja strepnja, osećaj odgovornosti, nesigurnost i krivica? Magla, oblak kosmičke prašine.

Sedim u kapsuli svog svemirskog broda i slušam Frekvenciju Boga. Kroz srce mi se širi mir. Nemam nikakvu kontrolu nad komandama broda, koji plovi sam, bez upravljanja, bez nadzora, u nepoznato. Ja plovim sa njim, jer sam, kada sam sela u svoje sedište i pristala da me za njega vežu, prihvatila i da delim njegovu sudbinu. Brod i ja smo sada jedno, i ja bez njega, u fizičkom obličju, ne postojim. Ono što ostaje posle transformacije broda (jer o uništenju ne može biti reči), takođe sam ja. Stoga ne strepim ni od transformacije.

Svemirska tela lete oko nas kao jata podivljalih ptica i samo je pitanje vremena kad će neko od njih naleteti na nas. Pošto je taj sudar neminovnost, ne bavim se njime. Umesto toga, uživam u lepoti ovog putovanja: plavoj liniji Zemljine atmosfere, oštrini zvezda, mlečnom putu, potpunom, mrklom mraku, kraterima Meseca, svetlim tačkama planeta Sunčevog sistema, meteorima, nebulama i galaksijama, apsolutnoj tišini i nepomičnosti prostora.

Telom mi se šire trnci blaženstva, a svaka misao na nemir i burna osećanja samo je daleka uspomena. Znam tačno gde idem, jer znam da, suštinski, nigde ne idem. Tamo sam gde sam oduvek bila i gde ću uvek biti: u okrilju beskonačnog. To je Frekvencija Boga.

PALERMO

Palermo po kiši izgleda kao propala olupina. Sivilo neba ističe turobno šarenilo zidova sa kojih se ljušte farba i malter, sveprisutne bare otkrivaju brojne rupe na pločnicima, koje bi promakle turisti zagledanom u fasade ukrašene cvećem i palmama čije zelenilo pravi kontrast sa plavetnilom vedrog dana, a nema ni ljudi da raznolikošću i novinom svojih fizionomija skrenu misli sa svega što je ovde potencijalno problematično.

Ja naravno ne znam šta je ovde potencijalno problematično, osim vrlo površnih informacija o mafiji, siromaštvu, masovnoj emigraciji, rasnoj nejednakosti i netrpeljivosti i raznovrsnoj istoriji pod raznim zavojevačima.

Na ovom svetu postoji malo tako skandaloznih uvreda kao što je kiša, naročito kad te dočeka na izlasku sa železničke stanice i zatekne bez kišobrana. To za sobom odmah povlači sledeće posledice: zamrzim grad koji me je tako negostoljubivo dočekao, u hotelu se posvađam sa recepcionerkom, u kafiću demonstrativno izvadim svoju vodu iz ranca i stavim je na sto, a prodavac kišobrana, koji mi ustupi veliki plastični drečavo roze kineski kišobran za samo 5 eura postane mi najbolji prijatelj i spremna sam da mu dam kćer za ženu.

Gde ćemo sad? Ulećemo u prvu otvorenu crkvu koja nam, doduše, pruža zaklon od kiše, ali je hladna i propoved je na italijanskom, koji ne razumem dovoljno da ispratim versku tematiku. U kafiću nema grejanja, ali je fotelja udobna i mogu da gledam prolaznike kroz izlog. Na ulici je malo ljudi i svi su muškarci. Čim prestane kiša, izlaze i žene, koje mahom idu u velikim grupama ili u paru sa muškarcem. Ima i nešto turista, koji se prepoznaju po tome što zveraju oko sebe i osvrću se za sobom, da nešto ne propuste. Kao da je moguće konzumirati ceo grad u jednoj šetnji.

Sicilija s neba izgleda surovo: gole planine, gradići zgurani u uske udoline između brda i mora, obala obrasla oštrim stenama i morskom penom. Pošto je 21. vek, na sve strane rastu masline, koje zajedno s turizmom sigurno predstavljaju solidan izvor prihoda. Ali sumnjam da je pre sto godina bilo mnogo razloga da se ovde ostane, ili mnogo toga da se pojede.

Vidim se na brodu, obučenu u crne vunene suknje, glave umotane u crnu maramu, koščatu i mršavu, kako sa strahopoštovanjem gledam u pučinu koja obavija brod, moju jedinu vezu sa životom u narednih nekoliko nedelja. Ne znam da plivam i dok gledam rodnu obalu kako se udaljava, potpuno sam bespomoćna. Znam da više nikada neću videti majku, oca i sestre koje ostavljam za sobom, ali se još uvek nadam da će bar njihova pisma naći put do mene. Ako se nađe neko da ih napiše, pošto sam jedino ja, najstarija od 4 ćerke, i prva u porodici, naučila da pišem. Ne plačem, jer sam tu nepotrebnu veštinu odavno zaboravila. Iako sve nade polažem u ovaj zastrašujući prelazak u novi svet, nemam nikakva očekivanja jer znam da mi, oduvek, ne pripada ništa što nisam sopstvenim rukama, u znoju lica svoga, napravila. To, i život, koji mi je dat na poklon iako sam se često, pod nemilosrdnim suncem, kopajući po golom kamenu, pitala – čemu? Ipak, nikad nisam bila nezahvalna, ni pomislila da taj poklon vratim onom ko mi je ga je, čini mi se nekad, podmetnuo kao neko bolesno mače koje niko drugi nije želeo. Radim što moram i živim kako mogu. A od sad će sve biti drugačije, iako ne mogu da zamislim na koje sve načine.

Kada za nekoliko nedelja stignem na Ellis Island, vrata Amerike, kad me smeste među hiljade izbeglica od gladi i bede nagurane u ovo čistilište novog sveta, ošišaju mi kosu i očiste je od vaški, pospu me DDT-jem i daju mi novu odeću sličnu zatvorskoj, dok budem danima čekala u prljavoj kasarni sabirnog centra sa hiljadama kreveta natrpanih ljudskim telima u različitim stadijumima prljavštine i zapuštenosti, dok mi budu postavljali pitanja na jeziku koji ne razumem i koji niko od mojih predaka nikada nije govorio, biću bliže plaču nego što sam ikada bila od dana kada sam sa pet godina dobila batine jer sam napravila rupu na takoreći novim cipelama nasleđenim od dve godine starije rođake.

Dok je sada prazan, a uz njega pristaju samo trajekti i kruzeri. Sicilijanci ostaju kod kuće, a Sicilija je postala odredište, a ne polazište. Sve je mirno na evropskom frontu.

Prva crkva nas je ostavila nedirnute, ali je zato druga, Chiesa Santa Maria degli Angeli – Gancia – pravi rođendanski poklon. U njenih 500 i kusur godina istorije stalo je sve: i beloputa punašna Madona, i oltar ukrašen božićnim zvezdama i crvenim ružama, i jaslice koje svetlucaju kao Las Vegas, i mermerne ograde nagrižene zubom vremena, i kip fratra patuljastog rasta, i smeđi Isus, pa cvetni motivi, kristalni lusteri, izrezbareni balkoni, orgulje, plastične stolice, platna u Rubensovom stilu na kojima se guraju franjevački fratri, Bogorodica sa Isusom i punašni kerubini sa peharima u rukama, šareni sarkofazi, sveprisutne iskežene lobanje koje podsećaju da danas jesi – sutra nisi, napuštene ispovedaonice, plafoni po uzoru na Sikstinsku kapelu, jevrejski trgovci, jata anđela – ili harpija? – biste gordih konkvistadora i golubovi koji izleću iz mraka kao crna slutnja. Guraju se tu i srednji vek i Renesansa i klasicizam i Mavarski motivi i Goja. Na žalost smo zakasnile na misu; kakav li bi to spektakl bio!

Palermo je, kada ga obasja sunce, sasvim drugi grad. Tek onda sine svim svojim oronulim sjajem, zablistaju palme i kaktusi, pokažu se drevna zdanja u najboljem svetlu, ljudi izađu na ulice te stoje po ćoškovima ispred svojih radnji i žučno raspravljaju, rešavajući zacelo najvažnije svetske i regionalne probleme.

Iako mrtve umorne od neprospavane noći, vredno istražujemo svaki ćošak da slučajno nešto ne propustimo. Na dva koraka od našeg hotela, Real Teatro Santa Clara nudi 2 džez koncerta na dan. Pozorište je preko dana zatvoreno i deluje napušteno i neugledno. U pola 6, pred prvi koncert, otkrivamo da je u nekoliko sati otkad samo ga poslednji put videle doživelo transformaciju koja ga je napravila neprepoznatljivim: sve roletne su podignute, velika staklena vrata širom otvorena, svetla upaljena, a elegantne hostese sa osmehom dočekuju goste.

Pošto je večerašnji koncert neočekivano otkazan, sviraće nam studenti sa konzervatorijuma, besplatno. U mraku iz kojeg svetli samo bina, uz aperol spritz, patatine i skladne zvuke džeza, opuštamo se i pripremamo za večerašnju manifestaciju. Jedanaesti je prvi i treba se podsetiti svega za šta smo zahvalne i postaviti nameru za sve što tek dolazi.
 
STARICA SA ARSENIKOM

More se povuklo, zemljina kora se nabrala i izdigla, Etna izbacila malo usijane žeravice, brda se posula retkim rastinjem, talasi izmleli kamen u pesak, i nastade Sicilija. Prođoše Grci, Kartaginjani, Rimljani, Vandali, Vizantinci, Saraceni, Normani, te razne hrišćanske vojske i civilizacije, i svaka ostavi svoj trag u kamenu, cigli, drvetu, gvožđu i majolici. Podigoše se kuće od kamena i ulice popločaše kamenim pločama, izbaci veš kroz prozore i poveša cveće po balkonima, i nastadoše gradovi i sela sicilijanska.

Hraniše se s mora, koje ih je obasipalo svojim obiljem i naplaćivalo se uzimajući danak u životima, i sa zemlje koja škrto i nejednako davaše svoje plodove, a uzimaše, zauzvrat, sve: snagu, mladost, vreme, radost, lepotu, zdravlje; začas bi čitav život promakao kao kakav lopov koji se na prednja vrata ušunjao, a na zadnja išunjao. Vreme proticaše sporo, sve dok ga više ne bi bilo i tako bi saznali da je i njihovo isteklo.

Devojke su se mlade udavale, mlade rađale, a često mlade i umirale. Koja bi preživela porođaj, brzo bi se zbabala, ostala bez zuba i bez svežine, pa je s ljutnjom i ogorčenjem gledala mlađe od sebe kako stasavaju i unapred se radovala njihovom propadanju, koje je, znala je, moralo doći – kod jednih brže, kod drugih sporije, ali kod svih izvesno i neumitno. Muškarci su rano postajali suvi i žilavi pa su im tako i raspoloženje i dobrota zajedno s telom neprimetno venuli, dok ne bi postali neveseli, kiseli, nezadovoljni, na ceo svet besni, a najviše na svoje žene, koje su svake godine nemilice rađale, sve novu i novu decu. Posle svakog je dolazila sve veća glad, nemaština, oskudica, deoba ionako mizernih parcela koje su s mukom otimali od planine i makije.

Žena koja posle rođenja ili najkasnije drugog deteta još nije bila dobila batine mogla se smatrati srećnom, a njen brak uspelim i blagoslovenim. Mnogo je više bilo onih kojima bi muž (a neretko i brat, otac, stric ili neko drugo muško u kući) razbio zub ili rebro, prebio ruku, ulubio lice ili na drugi način promeno lični opis.

Na masnice i polomljene udove reagovalo se ćutanjem i ponekim saosećajnim pogledom. Češće, pogled bi skretao u stranu ili se upirao u pod, oči se činile slabovidnim a uši gluvim na krike koji bi se bezmalo svakog dana razlegli čas iz ove, čas iz one kuće u selu.

One najmanje srećne bile su tako brutalno prebijane i unakažavane da su mnoge od njih napuštale svet pre nego što bi im došlo vreme, dok su druge ostajale da se vuku kroz svoje turobno postojanje kao prebijeni psi, sve dok u mukama ne bi zaslužile smrt, svoju jedinu nagradu u tom životu.

U takvoj jednoj kući izrasla je u XVIII veku i Anna Pantò. Gledala je od malena svaki dan kako joj otac majku pretvara u prah, a sestre zatvara u kuću i skriva od pogleda mladića, da venu u mraku, bedi i prljavštini, čekajući da ih anđeo smrti oslobodi zle kobi. Ona sama bila je, nesrećnica, tako kržljava, bolešljiva i neugledna, da niko na nju nije spuštao ruku čak ni da je kazni. Život joj je prolazio u samoći i ćutanju, najpre jer se krila od nepravednog besa svog zloćudnog oca, a potom jer je (posle kratkotrajnog bračnog iskustva) izabrala da ga živi sama. Tom izboru pogodovala je i njena ružnoća: nisko, spušteno čelo, veliki kukast nos koji se pri kraju povijao baš kao kod veštice i susretao sa izbočenom, prkosnom bradom, po jedna bradavica sa desne strane brade i na desnom obrazu, klempave uši. Rano je ostala i bez zuba, pa su iz njenog bezubog osmeha virila samo dva očnjaka. Ceo život ćutanja svoje istine doveo je, kao što to biva, do raka štitne žlezde, pa je na sredini grla nosila guku veličine jajeta, koja se udobno smestila u naborima njene opuštene, nagužvane kože.

Anna se, za sve neočekivano, rano udala za Vincenza Bonanna, suštu suprotnost Anninog oca, mirnog i bezopasnog čoveka koji je dane provodio uglavnom smucajući se po ulicama Palerma i nudeći svoje usluge kotlokrpe. Anna, koja nije volela da radi opredelila se za karijeru profesionalne prosjakinje koju je praktikovala na gradskim trgovima ispred crkava. To je ne bi učinilo poznatom, da, pored prošnje, nije imala i jednu neobičnu strast, koja je razlikovala od drugih žena njenog položaja: arsenik. Od najmlađih dana mućkala je napitke od sastojaka koje je mogla da nađe u ostavi roditeljske kuće, a čim je malo poodrasla, sprijateljila se s lokalnim apotekarom, koji ju je, u zamenu za određene usluge (lažnog svedočenja, podvođenja i pregovora sa mušterijama u potrazi za nedozvoljenim supstancama), snabdevao arsenikom.

Arsenik je otrovna supstanca bez ukusa, mirisa i boje, koja se lako umeša u hranu i piće. Smrt, koja nije lišena patnje, obično nastupa posle 8 do 15 dana. Posle velikog broja eksperimenata sa raznoraznim sastojcima, Anna je pronašla svoju zlatnu formulu: belo vino, sirće i arsenik. Bila je to mešavina kojoj u to vreme obdukcijom nije moglo da se uđe u trag.

Prva Annina žrtva bio je njen muž Vincenzo, kojeg je, dosta neoprezno, eliminisala eksperimenta radi, da vidi da li smrtonosni eliksir deluje. Prve noći Vincenzu je pozlilo, druge je po hitnom postupku prebačen u bolnicu, a treće i poslednje, u mrtvačnicu.

Konačno slobodna, Anna je mogla da započne svoju dugogodišnju karijeru trovačice i, u mnogim slučajevima, spasiteljke potlačenih i zlostavljanih žena Palerma. Zahvaljujući preduzmljivom apotekaru, ubrzo se pročulo da postoji žena koja će vas, u zamenu za ne tako skromnu svotu, rešiti nasilnika koji vam zagorčava život. Anna, koju život nije štedeo, a nije više imala drugih prosaca, pa stoga ni razloga da se podmlađuje i ulepšava, brzo je ostarila, pa je zbog svog hobija u Palermskom visokom društvu postala poznata pod nadimkom la vecchia dell'aceto, starica sa octom.

Nije greška ova uputnica na visoko društvo; jer dok su na počeku kod Anne dolazile siromašne nesrećnice čiji su muževi svojoj nemoći i svom besu davali oduška kod kuće među svojim bespomoćnim ženama i decom, s vremenom, kako su Annina slava i njene cene uporedo rasle, počele su da joj se javljaju i bogate građanke, trgovačke žene, da bi se, na vrhuncu Annine karijere, na njenoj listi klijentkinja našle dve vikontese, jedna baronica, četiri grofice i jedna rusku kneginja koja je, neznano kako, stigla čak iz Petrograda da potraži leka svojoj muci.

Patnje ovih građanki i plemkinja nisu bile iste sorte kao one koje je Anna preživela u detinjstvu svedočeći obogaljivanju svoje majke i koje su je, možemo pretpostaviti, nagnale u svet zločina. Ove gospođe uglavnom su patile od ljubavnih jada i Annine usluge bile su im potrebne da se oslobode  muža, bez razlike kakvog dosadnog starkelje, da bi mogle u miru da nastave pustolovinu sa mlađim, lepšim i potentnijim ljubavnikom.

Bogovi arsenika i osvete, koji su na početku čvrsto stajali uz Annu u njenim pravednim nastojanjima da oslobodi svet od nasilnika, gledajući kako se njena plemenita umetnost pretvara u lakrdiju, na kraju su odluči da joj uskrate svoju podršku. Posle jednog odveć smelog i neopreznog trovanja, na Annina vrata zakucali su predstavnici zakona.

Jedan pogled kriomice bačen na lice mladog policajca rekao je Anni sve što je trebalo da zna: svaki otpor bio je uzaludan, svako poricanje besmisleno. Igra je bila gotova.

Anna je obešena na Piazza degli Ottangoli u Palermu, iste godine kada su svoj život pod sečivom giljotine ostavili Luj XVI i njegova zlosrećna i razmažena žena Marija Antoaneta. U tom veku, u kojem se sujeverni strah od veštica još uvek rve s prosvetiteljstvom, retko koja zločinka ima tu privilegiju da joj smrt bude brza i bezbolna. Iako je svoju krivicu priznala na samom početku istrage, Annu, za svaki slučaj, pre vešanja i muče.

Pogubljenju, osim uobičajenih radoznalaca, ne prisustvuje niko značajan, a pogotovo ne njene klijentkinje. Iako je svaka od njih sopstvenom damskom rukom u čipkastoj rukavici lično mužu usula otrov u čašu, ako su uopšte i završile pred sudom, uglavnom su se izvukle sa blažom zatvorskom kaznom. Većina njih, pak, nije snosila ni najmanje zakonske posledice svog dela. Svu težinu kolektivnog greha palermskih žena ponela je Anna na svojim nejakim, pogrbljenim plećima.

Možemo se pitati da li je, dok joj je dželat namicao omču oko vrata, zbog ičega žalila? Ne možda toliko zbog toga što je svojim napitkom pomogla da toliki muževi budu poslati sa ovog na onaj svet, već, biće, zbog toga što se nije držala svog prvobitnog, uskog puta koji joj je sudbina tako jasno zacrtala, i što je, zavedena pohlepom i slavom, skrenula na onaj širok i lagodan koji, kao što svako zna, vodi u pakao?

Da je nastavila da bude instrumentom eliminacije samo onih koji su to svojim nasilničkim ponašanjem donekle zasluživali, da li bi Anna ušla u legendu kao nešto drugo do trovačica, veštica, zločinka i moralna nakaza? Da li bi je, bar potajno i ilegalno, slavili kao spasiteljku, dobrotvorku, zaštitnicu potlačenih, heroinu, pa čak i feministkinju?

Sve to nikada nećemo saznati, jer je Anna Bonanno, te letnje večeri, napustila ovaj svet bez ijedne reči. Sve tajne svoje skvrčene duše i svoje kompromitovane savesti ponela je sa sobom u grob. Za njom je ostalo par nejasnih legendi, jedna gravura i nekolicina portreta i skulptura inspirisanih pričom o njoj.

Ono neuhvatljivo što je Anna za sobom sasvim sigurno ostavila bila je mala, ali jasno ocrtana senka straha koja se na neko vreme nastanila u srcima palermskih muževa. Tokom tih nekoliko decenija, koliko je Anna po trgovima Palerma praktikovala svoju nečastivu magiju, niko nije bio siguran. Glave kako siromašnih tako i uglednih porodica s nepoverenjem su iz prikrajka gledale svoje žene pitajući se šta li misle iza svojih zagonetnih, trepavicama zaklonjenih pogleda. S pritajenim strahom su se mašali za čašu vode koju bi svako veče pred spavanje ostavili na noćnom stočiću, pa je zatim, glumeći hrabrost koju nisu osećali, naiskap ispijali, jer od straha i žeđi se, uprkos svemu, ne može živeti. Sa svakim zalogajem koji su stavljali u usta, javljalo im se, hteli-ne hteli, pitanje – da li im je poslednji?

Nije ovo dugo potrajalo. Uspomena na Annu i njena nepočinstva poživela je tek neku godinu duže od nje same, a stvari su se vrlo brzo vratile u svoje stare, ustaljene tokove. Strah je vrlo brzo napustio lica muževa i vratio se na lica njihovih supruga. Sve se nastavilo po starom. Žene su rintale, muškarci ih mlatili, deca bežala iz kuće na ulicu da sve to ne gledaju. Veštice su vešane, utapane i spaljivane, sve dok dugo očekivano doba razuma konačno nije ušlo na velika vrata i proteralo svaku uspomenu na ovaj varvarski ritual.

Od tada, godine se smenjuju, zatim decenije, pa vekovi. Vreme sa sobom donosi mnoge promene, neke dubinske, a mnoge i površinske. Sve to gleda Annin duh, dok u letnjim večerima umivenim povetarcem, baš kao što je bilo veče njenog pogubljenja, nevidljiv klizi iznad balkona iz kojih se po uskim ulicama prosipa sveže opran veš. Gleda i pita se – je li vreme da se vratim? Je li svet spreman za mene? Može li se sada, konačno, normalno živeti? Još malo se osvrće oko sebe, zaviri u poneku kuhinju i spavaću sobu, nadleti i osmotri nekad poznata mesta na kojima se Anna za života zadržavala, pa gotovo neprimetno odmahuje glavom i nestaje bez traga, dok sablasni noćobdija, jedno za drugim, pali ulična svetla po mračnim pjacetama Palerma.

 
AGRIGENTO

Dolina hramova, la Valle dei Templi, je remek delo građevinarstva, prirode i duha kakvo u Evropi još nisam videla. Za razliku od poznatijeg Akropolja, ruševine grčkih hramova ovde su smeštene u pravi zeleni Mediteranski raj pun badema u cvatu, maslina, palmi, borova, čempresa, kaktusa, limuna, pomorandži, ruzmarina, vinove loze i raznobojnog cveća kojem ne znam imena. Tu je i prirodni habitat autohtone sicilijanske koze, Girgentane, poznate po svojim velikim spiralno uvijenim rogovima. Poreklo vrste je donekle misteriozno, ali smatra se da je nastala ukrštanjem sa centralnoazijskom vijorogom kozom. Dužina mužjakovih rogova dostiže preko metar i po. Videli smo nekoliko ženki kako pasu na livadi, dok je mužjak ležao i jeo u štali. Pitam se da li uopšte može da hoda sa tolikim teretom na glavi.

Dolina hramova poznata je i u kontekstu borbe protiv mafije, pošto je papa Jovan Pavle II  1993. godine održao govor među njenim ruševinama, u kojem poziva članove mafije da se pokaju i preobrate, a građane da joj se suprotstave. Mafija odgovara dva meseca kasnije postavljanjem bombe u automobil ispred bazilike San Giovanni in Laterano u Rimu. Građani, pak, odgovaraju pojačanom borbom protiv mafije, koja za sobom ostavlja popriličan broj žrtava. Nekima od njih, koje su se istakle u borbi, podignut je spomen memorijal, Giardino dei Giusti del Mondo, usred ovog raja koji čuva ostatke grčke civilizacije iz šestog veka p.n.e.

Agrigento (Akragas) je deo Magna Graeciae, dela Italije u kojem se, od 8. veka p.n.e, grade samostalni grčki polisi i govori grčki. Arheološko nalazište, koje je od 1997. na UNESCO listi svetske kulturne baštine, prostire se na 1300 hektara i sadrži ostatke hramova Zevsa, Here, Asklepija, Herakla, Hefesta, Kastora i Poluksa i Konkordije.

Nemam dovoljno mašte da zamislim život u grčkom polisu, možda zato što sam na časovima grčke istorije u školi uvek dremala. Nešto me, u tom segmentu istorije, nije pozivalo. Ono što bih volela je da sam mogla da vidim ove hramove u njihovim prvobitnim bojama – plavoj, žutoj, crvenoj i zlatnoj. U međuvremenu, isprane hiljadama kiša, ruševine su poprimile jednoličnu peščanu boju, u tonu sa modernim Agrigentom, koji, zajedno sa zelenim brežuljcima koji ga od Doline dele, čini njihovu spektakularnu pozadinu.

Poput poznatijih karijatida, konstrukciju Zevsovog hrama podupiru kolosalni telamoni, muške figure visoke 8 metara. Ove figure slične Atlasu raspale su se u komade pre mnogo vekova. Iako sva današnja saznanja olako uzimamo zdravo za gotovo, kao nešto što nam je uvek bilo na raspolaganju, prvi telamon rekonstruisan je tek u dvadesetim godinama devetnaestog veka. To znači da, pre samo dvesta godina, niko nije imao pojma kako je uopšte izgledao ovaj hram, niti koliki je bio.

S druge strane, izvori na internetu tvrde da je hram uništen u četrnaestom veku kao posledica zemljotresa. Ono što nije učinio zemljotres, dovršila je krađa kamena radi izgradnje dokova u obližnjem Porto Empedocle. Pokušavam da zamislim čoveka koji dolazi u podnožje srušenog, 20 vekova starog hrama, i krade kamenje iz njega. Ne ide mi ništa bolje nego zamišljanje života u grčkom polisu.

Matematika nam kaže da je bilo dovoljno oko 400 godina da ovakva kolosalna građevina, koja je pre toga odolevala zubu vremena skoro dva milenijuma, padne u potpuni zaborav. Ako za prosek ljudskog veka uzmemo oko 80 godina, postavlja se nekoliko očiglednih pitanja: Koliko je realno da nas, posle smrti, neko pamti duže od par godina? Šta čovek treba da učini da bi bio zapamćen duže od toga? Vredi li se zbog ovoga, ili bilo čega, nervirati? Kad odemo, šta nosimo sa sobom, a šta ostavljamo raznima lopovima? I konačno: Koliko je sve ovo, u kosmičkom smislu, važno?
 

Jedna od neočekivanih nuspojava moje privremene poluinvalidnosti jeste činjenica da većinu vremena skoro ništa ne osećam. Emotivno sam ravna kao daska, ili kao elektrokardiogram mrtvog čoveka. Na primer, totalno sam ravnodušna što je na Bliskom istoku opet rat. Grize me zbog toga savest, osećam se kao zver, osluškujem svoju unutrašnjost u nadi da ću osetiti neki pokret koji svedoči o tome da nešto ipak osećam, ali u unutrašnjosti – tajac. Da, žao mi je ljudi koji ginu ili će poginuti i volela bih da nema rata, ali u meni, efektivno, nema emocija. Ne osećam tugu (što neko u ovom trenutku ostaje bez deteta), ljutnju (što neke siledžije opet napadaju nedužne ljude), zabrinutost (da će se rat proširiti i na druge regije), zameranje (zbog prošlih besmislenih ratova), nemir (zbog neizvesnosti), olakšanje (što smo mi ovaj rat izbegli), ni strah (da sledeći možda nećemo); baš ništa od onoga što se u ovakvoj situaciji obično oseća. Da sada počnu da padaju bombe oko mene, sigurno je da bih ustala i krenula u sklonište, ali bih to učinila vrlo polako. Kao i sve ostalo što radim poslednjih šest nedelja.

Sporost je, od januara, prva i osnovna činjenica mog života. Jedino što u meni izaziva nešto slično emociji, neko blago čuđenje, iako ne i zavist (za to sam preumorna), je kad vidim nekoga kako se brzo kreće. Na primer, ljudi koji trče izgledaju mi kao neka druga vrsta, koja poreklo vodi iz udaljenih galaksija i još nepoznatih kutaka deljenog nam univerzuma. Kako su graciozni, mislim u sebi, kako sposobni za preživljavanje i opstanak! Neki tihi glas mi šapuće da ću jednom i ja opet tako trčati, kao što sam nekada trčala, ali ga uglavnom tretiram kao glas iz sna. Ja nisam iz udaljene galaksije. Moj dom je planeta Zemlja, koja je ujedno i moj zatvor, jer nemam svemirski brod, ne znam da letim, a sada, eto, ne znam čak ni da trčim.

Dok sam pre neki dan gledala film EPIC, Elvis Presley in Concert, ono što mi je najviše upadalo u oči bilo je koliko se taj čovek kretao na bini. Kao neko ko je samo 5 godina delio svet sa Elvisom, odrasla sam misleći o njemu kao o pevaču koji se sviđao generaciji mojih roditelja, dakle, praktično – Metuzalemu. Elvisovi snimci koje sam najčešće gledala bili su njegovi poslednji, iz onih nesrećnih godina kad je, debeo i zavisan od farmaceutskih droga, jedva imao energije da nešto otpeva, a kamoli da otpleše. Film se uglavnom fokusira na njegovu ranu Las Vegas fazu, u kojoj su na nastupima već počeli da mu snimaju i donji deo tela, jer se mrdanje kukovima više nije smatralo opscenim, a pre faze u kojoj se ugojio pa zatim i prestao da mrda kukovima.

Čovek, dakle, mrda kukovima, nogama, rukama i ostalim delovima tela kao divlji i izgleda podjednako vanzemaljski kao što bi mi, ovako kljakavoj, delovao i neki maratonac, da ga gledam kako, kilometar za kilometrom, prebacuje težinu s jednog kolena na drugo, s jednog gležnja na drugi, dok mu ruke ritmički lete napred-nazad, napred-nazad, napred-nazad.

Elvis je, suprotno ejdžističkoj slici koju sam veći deo života imala o njemu, bio čovek eksplozija, čovek erupcija, čovek vulkan, čovek energija. Čovek koji je na svojim koncertima publici davao sve, apsolutno sve što je imao: svoj glas, svoje noge i kukove, svoju seksualnost, svoj smisao za humor, svoju nevinost, svoju skromnost, svoju razigranost, svoj nestašluk, a usuđujem se da kažem i – svoju dušu.

Tog čoveka su, naravno, pojeli, njegov menadžer, muzička industrija, vlasnici koncertnih dvorana, impresariji, publika i opšta pohlepa koja svoje idole (naročito one koji nisu elementarno pravno pismeni) proždire u kanibalističkim ritualima celebrity kulture. Na moje iznenađenje, od 1100 koncerata, koliko je održao između 1969. i 1977. godine (u proseku po jedan koncert na svaka dva i po dana, a nekih, naročito plodnih dana – i po tri koncerta na dan), nijedan nije održan izvan Severne Amerike. Zapravo, Elvis nikada nije ni bio izvan Sjedinjenih Država, osim tokom odsluženja svog dvogodišnjeg vojnog roka u Nemačkoj (kad je takođe, na neki način, bio na teritoriji SAD – u kasarni). Osim, dakle, ovog dvogodišnjeg patriotskog izleta, Elvis Presley nikada nije bio u Evropi, Južnoj Americi, Aziji, Africi ili Australiji. Čovek, od silnih koncerata, nije imao vremena da putuje. Ili, bolje reći, energetsko-finansijski vampiri koji su tokom tih dvadesetak godina, koliko je trajala njegova karijera, držali zabodene slamčice u njegov vrat, nisu imali vremena da on putuje. Mogao bi čovek, ne daj Bože, na tim beskorisnim putešestvijama nešto da nauči, ili načuje o svojim pravima, prvenstveno o pravu da ih sve koliko ih ima otera u majčinu, da proglasi bankrot, te da nastavi svoju karijeru na neki način koji bi bio više prilagođen osnovnom ljudskom dostojanstvu i potrebama.

Ništa od toga. Mučeni Elvis, koji je u život krenuo kao potpuni čistunac, sa čvrstom namerom da se ne odaje alkoholu i drogama, čijih je opasnosti bio svestan, završio je kao pretili zavisnik koji na koncertu jedva uspeva da se priseti teksta pesama sa svog repertoara. Da postavimo stvari u perspektivu, reč je o čoveku koji je, u svojim najboljim danima, u svakom trenutku iz malog prsta mogao da izvuče tekst i melodiju bar 150 pesama, menjao redosled pesama na koncertima, improvizovao, i držao svoj bend u stanju konstantne pripravnosti. Niko na Elvisovim koncertima – ni publika, ni bend, ni prateći vokali, a najmanje sam Elvis – tih najboljih godina njegove karijere nije spavao.

Sve je, na planu emocija, naravno potpuno drugačije kad se gleda film. Nema ništa lakše nego rasplakati se nad tuđom (ili svojom) sudbinom kad gledaoca od stvarnosti štiti neprozirni filter velikog ekrana. Tu čovek može sebi bez ikakve opasnosti da dopusti da oseti i tugu, i ljutnju, i zameranje, i strah, i žaljenje, i još čitav spektar drugih emocija. Ni jedna od njih neće biti dovoljno jaka da ga ubije, da mu izbije tlo ispod nogu ni da mu učini dalji život na Zemlji nepodnošljivim i besmislenim. Što vam se, ako gledate vesti, može desiti vrlo lako. Kao čovek, u jednom trenutku mogu da se saživim samo sa patnjom jednog ljudskog bića. Patnja desetina hiljada ljudi me svojom snagom i veličinom nadilazi i gazi kao bager.

Tako sam se, uprkos tome što već više od šest nedelja nemam emocije, juče, dok sam gledala film, rasplakala. Pošto volim da putujem, konkretno saznanje koje me je doteralo do suza bilo je to da taj čovek, koji je izgledao kao da ima ceo svet, nikada nije izašao iz svoje zemlje, ali mogla je to biti i bilo koja druga stvar koju je on, u neformalnom razgovoru koji se neko genijalno setio da (krišom) snimi, rekao. Sve su to danas već opšta mesta pop kulture, ali izgovorena sa takvom iskrenom skromnošću i poniznošću, da svako ko ih je čuo više nikada ne može imati istu sliku o Kralju rokenrola.

Elvis, taj muzički i aranžerski genije i ljudski dinamo, imao je jednostavnost, razmišljanja i želje deteta od 6 godina. I da nije potekao iz bede ruralnog Misisipija, iz rasnog i ekonomskog mulja dubokog Juga, verovatno bi shvatio da mu ne treba sav taj besmisleni glamur koji ga je na kraju sahranio. Irelevantno je, pa čak i neukusno, podsmevati se Elvisu što je white trash (koliko često iz đubreta izraste katedrala?) ili se ljutiti na njega što se nije angažovao u borbi za ljudska prava šezdesetih (koliko je onih koji se jesu angažovali u toj borbi moglo svetu da pruži baš to što je on, Elvis, pružao?), ili, što je najbesmislenije, prebacivati mu kulturnu aproprijaciju (je li on izmislio rasizam? Je li on odgovoran za to što je rasistička bela Amerika postala spremna da čuje rhyhtm&blues, rock'n'roll i gospel tek kada su izašli iz njegovih usta?).

Elvis je, kako sam za sebe u jednom intervjuu kaže, bio zabavljač. Njegova misija bila je da zabavlja ljude sa bine i on je, otkad je postao svestan svog talenta, svakoga dana svog života tu misiju živeo. Da ga kapitalizam nije uhvatio u svoju drobilicu za orahe (i jaja), verovatno bi zabavljao čovečanstvo još koju deceniju, pa bih možda i ja imala prilike da ga vidim na koncertu, makar i ostarelog i polupokretnog, baš kao što sam ja ovih šest nedelja.
No kapitalizam je bio gladan, kao što je uvek gladan, i proždrao ga je, kao što već decenijama ždere Bliski istok, zbog kojeg ja u ovom trenutku nisam u stanju da osetim tugu. Ne osećam je zato što ne gledam snimke bombi koje padaju na Iran i susedne zemlje, ne gledam slike umiruće palestinske dece, ne gledam vesti o Iraku i Siriji, koji su iz riznica svetske kulturne baštine za relativno kratko vreme postali opscena zgarišta zatrpana ruševinama, nepodobna za ljudski život. Ne gledam sve to jer ne mogu ni da podnesem ni da procesujem toliku količinu patnje i užasa.

Patnju jednog čoveka, makar to bio i Elvis, naprotiv mogu vrlo dobro da zamislim. Mogu da zamislim kako je teško ući u život bez svog mrtvorođenog brata blizanca, kako je živeti u mračnoj provinciji od socijalne pomoći i biti siromašan kao crkveni miš usred najbogatije zemlje na svetu, kako je kad ti prirodna nepogoda poruši grad, kako je biti nepopularan i ismevan, kako je biti priglup i polupismen, kako je biti na milost i nemilost svojim divljim seksualnim nagonima, kako je biti prevaren, kako je biti zarobljen, kako je izgubiti majku, kako je varati ženu ili biti varan, kako je biti žrtva kapitalizma, kako je pasti pod uticaj narkotika i kako je umreti sam, bolestan i zaboravljen. Sve je to deo zajedničkog ljudskog iskustva.

Pa iako može izgledati neukusno pisati o Elvisu i Bliskom istoku u istom tekstu i povlačiti nekakvu paralelu između dve tako različite stvari, između dva tako različita nivoa tragičnosti, ja tu paralelu ipak ne mogu da ne vidim. Isti večno gladni žderač ljudskih života i sudbina koji je pojeo Elvisov život, sada jede i živote palestinske i iranske dece, a poješće i naše, ako za tim oseti potrebu. Jedino što ja mogu, dok sam živa, je da sve pojedene živote oplačem i da se za njih pomolim. Uprkos našim dobrim željama, to je često i najviše što se za drugo, geografski nedostižno, ljudsko biće može učiniti. Pa ako, u svojoj trenutnoj emocionalnoj otupelosti, treba da gledam sentimentalne filmove da bih pustila suzu, neka tako bude. Plačući za Elvisom i za njegovim uništenim životom, plakaću za svim izgubljenim, ukradenim i uništenim životima. Neka emocije poteku.

Na putu na Siciliju slomila sam levu ruku i levu nogu. To me je gurnulo u stanje blisko novorođenoj bebi: neko drugi mi ispunjava osnovne potrebe, a ja radim samo ono što mogu, što je vrlo malo.

Moj dan izgleda ovako: buđenje u 6, terapija u 7:30, šetnja sat-dva, vežbe, odmaranje do kraja dana. Ponekad bioskop i kafa s drugaricom. Brbljanje s decom, kad su kod kuće. Beskonačno gledanje serija.

Većinu dana ne osećam mnogo. Ne dopuštam sebi nestrpljivost i frustraciju. Ali nekih dana, možda baš ovakvih sivih i kišnih, u meni nabuja neka tuga, usamljenost, sumnja u sebe, odbačenost, praznina, osećanje da je jedino što me sidri – odgovornost prema sebi da do kraja pređem ovaj put koji sam započela pre 53 godine.

Šta na tom putu treba da radim ne znam tačno, jer moj unutrašnji glas, naročito ovakvim danima, utihne pa od njega nema nikakve vajde. Da pišem, čini mi se, nemam šta, jer u mom životu osim fizikalne terapije nema nikakvih sadržaja; da prevodim bih mogla, ali čekam da mi dođe znak koje knjige da se prvo uhvatim, da ne bih neku počinjala pa zbog druge prekidala; da učim bi trebalo, i ja to pomalo i radim, ali gradiva je mnogo a moje telo ne izdržava dugo sedenje; da se spremam za ispit bi takođe trebalo, ali to mi se nekako ne mili, valjda zato što ne znam kako će me ova slomljena noga odneti čak do dalekog Njujorka.

Tako u miru i tišini veći deo dana tavorim, malo pišem, malo čitam, malo učim, malo spavam. Umesto kao žena od 53, osećam se kao vrlo vitalna starica od 103 godine.

Ne bi bilo fer da ne primetim da me je svemir, u svojoj beskonačnoj mudrosti i blagosti, poštedeo boli, osim u najmanjoj mogućoj, neophodnoj meri. Osim samog pada i prva dva dana posle njega, ja praktično ne osećam bol. Za nekog ko se boli panično boji, to je možda veći poklon nego da nisam ništa ni slomila. Očigledno lekcija o boli nije ona koja mi je ovom prilikom bila namenjena.

Ono o čemu čovek koji nikada ništa nije lomio ne razmišlja je to da se vitalne funkcije organizma koji se oporavlja smanjuju na nužni minimum. Ne razmišlja ni o osećanju stalne nesigurnosti, ugroženosti, opreznosti, svesnosti o mnogobrojnim opasnostima koje vrebaju na svakom koraku, iskonskog straha (zamisli ga ovako: ne kao strah od silovanja koji oseća mlada devojka dok se mračnim ulicama noću vraća iz provoda, nego kao strah pećinske žene koja svaki dan kad napušta pećinu zna da se u nju možda neće vratiti, jer u njenom susedstvu žive mamut, sabljozubi tigar, strašni vuk i runasti nosorog, a svi oni su brži, jači i generalno opremljeniji za život nego ona). Ne razmišlja o tome kako osoba sa slomljenom rukom, a naročito nogom, ne može sebi da dopusti da se dekoncentriše, iznervira, posvađa, potuče, ode u protestnu šetnju, potrči za autobusom, prekasno krene na zakazani sastanak, padne, sedne ili legne na pod, podigne vruću šerpu, zaboravi da popije kolagen, previše natovari kolica u samoposluzi, uđe u pun tramvaj, pređe ulicu van pešačkog prelaza ili, ne daj bože, na crveno, zaboravi na svoje povrede, napravi nagli pokret, skoči, ponese nekoliko tanjira odjednom, brzo ustane kad joj zazvoni budilnik, i generalno, da radi dve stvari odjednom.

Od multitaskerke, svetske putnice, buntovnice, sportistkinje, kritičarke institucija i energetske bombe postala sam prevremena penzionerka, propovednica mira i sloge među svim ljudima i zahvalna korisnica retkih preostalih raspoloživih usluga nacionalnog zdravstvenog sistema.

U kostima je, kaže Ivan, duboko znanje. Neko ko je istovremeno slomio dve kosti mora da nešto zna svom snagom i iz najvećih dubina svog bića. Avaj, šta je to što ja znam?

Da počnem od onog što sam saznala u poslednjih mesec dana, u nadi da ću, korak po korak, otići dovoljno daleko u prošlost i u širinu da sva moja znanja koja su spavala u mulju izađu na površinu moje svesti i udahnu vazduh punim plućima.

Znam:

1. Cenzurisano. Žao mi je čitaoče, ovo još uvek nije za tvoje oči. Ali ne brini, neću zaboraviti šta bi pod brojem jedan trebalo da piše, pa ćeš biti prvi obavešten kad za to dođe vreme.
2. Da će moja deca najčešće učiniti ono što im nalaže osećanje dužnosti prema roditelju, iako možda neće u tome uživati.
3. Da će oko mene vladati tišina, isprekidana retkim zvukovima telefonskih notifikacija.
4. Da će ta tišina izvan mene biti u sazvučju sa tišinom u meni.
5. Da se ne bojim ni smrti, ni onoga pre smrti.
6. Da se ne bojim života.
7. Da nemam iluzija.
8. Da je Bog sa mnom uvek, jer drugačije ne može biti, ali je više sa mnom kad mislim na njega nego kad ga zaboravim.
9. Da ni u šta u životu nisam uložila 100% sebe i da su zato stvari oko mene ostale nedovršene.
10. Da je deset plus deset – dvadeset. I da je to, iz perspektive deteta od šest godina, mnogo. Pa je tako znanje, kao i sve ostalo, stvar perspektive. Ako uspem da se vratim u stanje svesti deteta od šest godina, možda će mi biti potrebno vrlo malo da živim i da budem srećna.

Deset nije veliki broj, ali je dovoljan. No, dvanaest je čaroban broj, pa ću probati sa njim. Ne zbog razlike od dva broja, nego zbog čarolije.

11. Da me šum koji generiše moj um sprečava da jasno čujem poruke srca i kostiju.
12. Da nas na svetu ima dvanaest. I da će, kada nađem ostalih jedanaest, moj zadatak postati mnogo lakši.

Iz faze akumulacije prešla sam, jednim odlučnim padom na nos, u fazu integracije. Nije ovo stanje koje mi je poznato ili mom karakteru blisko. Nisam navikla ni da mirujem, ni da budem strpljiva, ni da čekam da mi se pokaže i otkrije. No, za nekoga ko je čitavog života bio tako frenetično aktivan, odlično se nosim sa ovim stanjem ličinke. Nisam u depresiji, ne plačem, ne ljutim se, ne bogoradim, ne svađam se, snizila sam očekivanja na minimum, ne bunim se i, što je najneobičnije, nemam želja. Da mi sad ponude bilo šta, rekla bih verovatno – dajte mi ono što mislite da je najbolje za mene, jer ja ne znam šta je to. Ceo život sam želela stvari (a i ljude) čiji je doprinos mojoj dobrobiti bio u najmanju ruku upitan, a ispunjenje svih tim upitnih želja dovelo me je baš ovde gde sam sada. Stoga je ovo moje stanje osobe sa slomljenim udovima fokalna tačka u kojoj se spajaju svi moji dosadašnji putevi i iz koje se, kao svetlosna lepeza, šire svi moji budući.

Veliki deo života razmišljala sam ludom glavom, pa onda prešla na nešto što sam zvala srcem a možda je trebalo da ga zovem matericom. Znam da odavde počinje onaj deo života u kojem ću manje razmišljati, a više znati – kostima, dubokim znanjem. Dok ovo pišem, moj ručni zglob prijatno pulsira i kroz njega se šire blagi trnci i hranljiva toplota. Distalni radijus se slaže. Koleno, za to vreme, zadovoljno prede. Slaže se i patela.

Pored toga, došlo je vreme da naučim da razlikujem srce od drugih unutrašnjih organa, sa kojima sam ga u prošlosti nepravedno poistovećivala. Prvo što bih mu, sa ovog mesta jasnoće, rekla je: miruj, miruj srce moje! Sve je najbolje moguće u najboljem od svih mogućih svetova. A onda bih zaćutala i slušala ga kako kuca.

Stigli su nam Božićni praznici, doba godine kojeg se bojim isto kao, ako ne i više od, Uskršnjih. Već danima u očekivanju katastrofe podižem barikade i zatvaram se u kuću i u sebe kao prestravljeni armadilo. Šta se to tako strašno dešava tog dana, osim što Hristos kasni dve nedelje za Kristom sa rođenjem?

Ustajem u ranu zoru i izlazim iz sobe, na čijim me vratima dočekuje bakicino ozareno lice: Hristos se rodi! - Vaistinu se rodi, odgovaram mrzovoljno. Ne volim okoštale strukture. Zašto ne samo – srećan Božić? Ne kažem ništa, jer me niko ništa ne pita o tome.

Kao i svakog Božića, dolaze nam gosti: baka Vojna i tetke Ida i Vesna. U tom sastavu proslavićemo u krugu porodice ovaj praznik koji se slavi u krugu porodice. Šta je porodica? Za neke je to vesela i razbarušena družina odraslih, staraca i dece, koja donosi poklone i svoje nepomirljive karaktere, ali i veselje, ljutnju, dugogodišnja zameranja i (polu)prijateljske čarke. Za mene: sveže posvađani mama i tata, dve bake koje jedna drugoj bacaju lažne osmehe i skrivene bodeže, dve neudate tetke koje su međusobno toliko različite i nezainteresovane jedna za drugu da ne mogu čak ni da se posvađaju, ali jedna o drugoj misle sve najgore, i ja.

Ja sam mala, jer sam dete, ali osećam se još manje, jer me niko ne vidi. Niko ne vidi da iskačem iz svoje kože od neprijatnosti i tonem u parket dok mama i tata započinju svoju tradicionalnu Božićnu svađu na dobro razrađene teme: da li da se iznese posrebreni escajg (koji se, neiskreno, zove srebrni) i stolnjak za posebne prilike? Mama, kao i uvek, podseća tatu da je odrasla kao princeza i da neće za Božić jesti na običnom stolnjaku. Istina je da je odrasla u podrumu u Cvijićevoj ulici gde su se u jednoj memljivoj sobi gurale ona, njene dve sestre, njihove majka i tetka, i klavir, preživela relikvija iz prethodnog života koja je doseljena iz Brčkog prvo u Novi Sad, a zatim u Beograd. Čak i ako je nekada postojao taj bajkoviti život u kojem su devojčice odgajane kao princeze, to sigurno nije bio njen. Mama je rođena 1940, kad je rat, koji se neko vreme kolebao na granicama Jugoslavije, već bio počeo i zaustavio sve bajke u koraku i snu (hvala Đorđe).

Sada mamac grabi već iznervirani tata, koji se kao i svake godine pita zašto uopšte moramo da pozivamo goste za Božić. Zašto, prebacuje mami koja počinje da peni, mora da provodi Božić sa ljudima koji ga ne interesuju, umesto u krugu porodice? Možda bi ovaj argument naišao na više razumevanja da "ljudi koji ga ne interesuju" nisu tetka Vesna i baka Vojna, mamina rođena sestra i majka.

Mama već stoji, raskrečena kao samuraj, sa isukanim mačem: ona, naime, ne samo da mora da slavi Božić sa ljudima sa kojima ne želi, nego i da živi sa njima! Od skora živimo u stanu sa tatinom mamom, bakom Darom, gde smo se doselili iz Rijeke pre nego što je tata dočekao da dobije stan od firme, koji smo mogli da zamenimo za drugi u Beogradu i da se preselimo kao normalni ljudi, u svoj stan.

Džaba; tata nije mogao da izdrži tih par meseci ili godina, jer ga je u nekom trenutku bio obuzeo neizdrž: mora da ide odmah! Istog dana! Ne može da izdrži više ni trenutka u tom užasnom stanu/gradu/državi/poslu/odnosu/životu! Isti takav neizdrž hvatao bi ga posle nekoliko godina u svakom gradu u kojem je živeo, zbog njega je ostavljao poslove, prekidao dugogodišnja prijateljstva i rodbinske odnose, selio se, udarao u nevidljive zidove oko sebe kao dezorijentisani šišmiš i na kraju dobrovoljno odlučio da napusti planetu.

Ja sve ovo (još uvek) ne znam. Znam da mi je beskrajno dosadno jer na Božiću kod nas nema ni jednog drugog deteta, tako da nemam šta drugo da radim nego da slušam odrasle kako se svađaju. Niko od njih niti zna da razgovara sa maloletnim licem, niti ga interesuje da se potrudi. Previše su investirani u svoje sitničave svađe, podbadanje, trovke i hvalisanje, u evociranje uspomena na veličanstvene Božiće iz svog detinjstva, neiskreno hvaljenje domaćice (moje baka Dare) i njenog, uvek istog – i što se mene tiče – nejestivog Božićnog menija, u jelo i piće, u prazno kokodakanje. Ne daj Bože da bi neko predložio da se igra neka društvena igra – zanimljive geografije, ili čoveče ne ljuti se, ili karte. Ili – Bože me sakloni ideje – žmurke! Dete ovde služi samo kao ornament, pokazatelj da je porodica još živa i zdrava i razmnožena.

Najgori je ipak Božić posle mamine smrti. Sedimo pretežno u crnini, kao na sahrani, i sečemo masnu prasetinu i pihtije. Svima je neprijatno, ali kako u građanskim porodicama nije običaj da se priča o osećanjima, niko ne izgovara ništa relevantno, da ne prekrši bonton. Nema ni bake Vojne, koja leži na samrti u nekakvoj banji gde su je poslali na rehabilitaciju; nisu je obavestili da joj je ćerka umrla, da je ne potresu i ne pogoršaju joj već slabo zdravlje. Je li neko stvarno mislio da ona ne zna? Prvi puca tata, koji nikad nije imao strah od neukusa: - Evo, opet smo tu, ali u potpuno drugačijem sastavu. Kao odgovor dobija samo glasne uzdahe i skrenute poglede; svi za stolom počinju glasnije da žvaću i prilježnije da zveckaju escajgom. Ja ustajem od stola, izlazim iz sobe i zaklinjem se da više nikad neću proslaviti ni jedan Božić.

Tako lišena svih prijatnih prazničnih uspomena, počela sam kasnije da gledam Božićne filmove i da zamišljam svoje Božiće kakve bih volela da imam i kakvima bih mogla da se radujem: dvospratne drvene kuće sa tremovima okićene svetiljkama, ulične borove čije se grane savijaju pod težinom ukrasa i sveže napadalog snega, šarene kutije sa mašnama pored velikih kamina od cigle u kojima gori vesela Božićna vatra, deda Mraza kako silazi kroz dimnjak, onako podebeo i svečano obučen u crveno, dok ga irvasi čekaju na nebu nervozno topćući kopitima, sanke koje jure kroz zavejane šume i na njima ljude zamotane u krzna sveže odranih životinja, raštimovane klavire oko kojih stoje doterana deca svih uzrasta i pevaju Božićne pesme, dok njihovi ujaci i stričevi iza njih krišom flertuju sa udatim ženama čiji su muževi previše popili pa zadremali ispod kaputa u nekoj od mnogobrojnih suvišnih soba, Božićne ćurke garnirane filom od kestena, sosom od brusnica i slatkim krompirom, raskošne pite sa borovnicama i jabukama.

Sanjala sam, ukratko, holivudski film. Na stranu što je taj film napravljen po nečijem životu; svačiji život ima probleme, koje njegovi protagonisti doživljavaju kao manje ili više jezive.

Ja sam kao dete stvari doživljavala prilično dramatično i tu sklonost dramatizaciji sam vrlo dugo zadržala. Treba reći da za Božić, koliko god da je meni pakleno delovao, nismo jedni na druge bacali noževe, bili gladni ili promrzli ispod mosta. Sve je bilo relativno regularno i uobičajeno, kao u milionima drugih hrišćanskih porodica koje se unervoze oko praznika. Dakle, nije razlog za psihijatriju, nego samo za lakši oblik praznične depresije koji uglavnom može da se pregura i bez lekova.

Ono što me najviše rastužuje je, naravno, to što nikog od mojih porodičnih mučitelja više nema. Nikom od njih više ne mogu da poželim dobro jutro, da napravim doručak ili iscedim pomorandžu. Ne mogu sa njima da porazgovaram o lepim trenucima koje smo zajedno doživeli, da izanaliziram ružne, da se zagrlim, posvađam, pogledam film ili zajedno isplačem. Bar ne u ovom životu, a u sledećem se niko od nas svega ovoga neće sećati.

Jer bez obzira na napete Božiće, u ostalim, neprazničnim delovima godine, imali smo i lepe i srećne trenutke, značili jedni drugima sve na svetu, jedni drugima bili podrška i društvo, pa čak ponekad igrali i društvene igre. Njihovo dugogodišnje odsustvo me i dalje boli, možda najviše upravo za praznike, jer ih se baš tad posebno živo sećam. Lakše je ljutiti se na nekog što ti je upropastio Božić, nego tugovati što ga više nikad nećeš zagrliti.

Zašto sam danas izabrala da budem sama? Mogla sam juče da otputujem sa Hanom u Sloveniju i da Božić provedem sa ćerkom, svekrom i svekrvom, koji se ne svađaju, ne dobacuju otrovne primedbe i što je najvažnije, nije im danas Božić, pošto su katolici. Umesto toga, pustila sam Hanu da otputuje sama autobusom za Sežanu, u suzama jer se rastaje i od mame i od tate i putuje sama. Možda toga nije bila svesna, a ako jeste nije ništa rekla, ali i ona je ostavljena kao siroče da Božićno jutro provede sa nepoznatim ljudima u autobusu.

Istina je da jednostavno nisam mogla. Već danima nemam ni trunke energije. Budim se kao da mi je telo od olova, ustanem i uradim pranajamu i tibetanske vežbe, popijem kafu, pa mi sve to dâ dovoljno snage za neodložne kućne poslove poput pranja nagomilanog veša ili sudova. Iznutra mi nije tako loše: osećam zahvalnost za to što imam kuću i u njoj krevet, što su mi deca srećna i zdrava, što mi je toplo i što (bar ovde kod nas) nije rat. Ali telo, ono sarađuje samo koliko mora. Svaka pomisao na pakovanje, nošenje i podizanje kofera – niz stepenice uz stepenice, u kola iz kola, na vožnju po zaleđenima putevima, izlazak iz kuće na klizave ulice pokrivene ostacima snega i rastopljene soli, prelazak granice, manevre na benzinskim pumpama, nervozne vozače koji ablendujući krče svoj put kroz levu traku, sve to daleko prevazilazi moje trenutne fizičke kapacitete.

Najviše što u ovom stanju mogu je da budem nežna prema sebi i da negujem sebe kao što bih negovala nekog drugog ko pati od sezonske depresije. Jer nema ko drugi i jer zaslužujem da se neko pobrine o meni i da mi skuva čaj. Jer volim sebe bar toliko koliko bih volela neku drugu dragu osobu u nevolji.

Prvo što treba da uradim da bih preživela ovaj Božić jeste da otpustim svoja očekivanja, ovako nekako:

Danas se neće desiti ništa.
Danas nemam nikom ništa da dam, osim sebi, a i to samo u minimalnoj meri.
Hrana danas neće biti ukusna.

Ne, ovo ne valja. Predviđam budućnost, koja ne postoji, na osnovu prošlosti, koja takođe ne postoji. Možda ovako:

Danas ništa ne moram.
Danas je dovoljno da se brinem o sebi.
Danas želim da se osećam dobro sa onim što imam.
Hoću stvarno da vidim i da čujem ono što je oko mene.
Dopuštam srcu da boli. Ako mi se plače, plakaću i neću sebi braniti ni jedno osećanje (pa ni radost, ako dođe).
Biću prisutna, i biću sa sobom.
Proslaviću rođenje Hristove svesti.
Poželeću nam svima sreće i uspeha na Njegovom putu.
Evociraću uspomene na divno Badnje veče koje sam juče provela sa svojom drugaricom Saškom.
Zaliću cveće, da bude srećno, jer ono nikad ne traži mnogo; sedi i ćuti u saksiji, zauzeto fotosintezom, i ne smišlja nikakve opačine.
Radiću ceo dan samo ono što volim, da se osnažim za sutrašnji dan, kad ću pored onoga što volim morati da radim i ono što moram.

Tek što sam otpustila očekivanja i postavila namere, već mi je bolje. Boje oko mene su oživele, energija u srcu se zavrtela. Vrlo polako i oprezno, započeću novi dan.

Kraj ove godine za mene je mnogo veseliji od kraja svih prethodnih, iako za Novu godinu ostajem u Beogradu. Moja radost, možda prvi put u životu, dolazi iznutra, a ne spolja.

Prošle godine u ovo vreme već sam bila u Indiji, gde su svi Indijci Varkale, a možda i sveta, bili Hani za petama kao lovački psi. Naš dobri Naresh bio nas je upozorio da novogodišnje veče možda nije najbolje vreme za šetnju Varkalom jer se te noći ljudske strasti razbuktaju poput vatrometa, ali nas dve samostalne Evropljanke ga, jasno, nismo ozbiljno shvatile.

Nisam očekivala da ću morati da budem Hanin bodigard pa nisam bila ponela oružje. Bila sam naoružana samo svojom strogošću i tobožnjim majčinskim autoritetom, pa je tako Hana provela novogodišnje veče zamotana kao bula, ali pošto su čak i iz one crne marame koju je omotala oko glave virili njeno anđeosko lice, plave oči i pramenovi plave kose, veče je prošlo u besomučnom bežanju i skrivanju od pomahnitalih udvarača.

Rez i skok u prvi januar. Hana i ja plašljivo izlazimo na spektakularnu šetnicu na litici iznad okeana, u nadi da većina muškaraca u Varkali još uvek spava. Veći deo dana provodimo napolju i tek poslepodne postajemo svesne da niko ne gleda, ne prati, ne pipa i ne pokušava, krišom ili otvoreno, da slika Hanu. Počinjemo, vrlo polako, da se opuštamo i da se nadamo da će ovo možda ipak biti odmor, a ne celodnevno izbegavanje silovanja. Uveče su na šetnici samo porodice sa decom i cela scena izgleda potpuno respektabilno.

Sedmog dana našeg boravka u Varkali, stiže Aron, kojeg smo pre Nove godine vrlo željno iščekivale. Od njegovog prisustva očekujemo mnogo: Aron je visok metar devedeset, za južnu Indiju pravi džin, i iako je po karakteru jagnje Božje, živi u Beogradu, što znači da je u svrhe preživljavanja u urbanoj džungli naučio da se pretvara da je opasan. Ali ovog, petog dana posle Nove godine, njegovo prisustvo je gotovo izlišno. Koristimo ga samo za banalne poslove, kao što je bacanje pretećih pogleda na drznike koji malo smelije pogledaju Hanu, i za nošenje kofera.

Mogla bih sada ovako da se prisetim svih egzotičnih Novih godina pod palmama koje sam u poslednjih deset godina provela daleko od kuće, ali radije bih se fokusirala na ono što mi je svaka od njih donela: osećaj odvezanosti, slobode i neodgovornosti za sopstveni život i izbore. Odvezivanje je moja lekcija u ovom životu, a sloboda – conditio sine qua non odgovornosti. A ja sam ove godine prvi put u životu odvezana i slobodna – prvenstveno ali ne i jedino – od svoje želje za bežanjem. Zato ću Novu godinu provesti kod kuće.

Nove godine su vreme velikih očekivanja, a za mnoge i anksioznosti, depresije, napetosti i porodičnih svađa. To je vreme svođenja bilansa, kad hteli – ne hteli bivamo saterani u ćošak i prinuđeni da sagledamo šta smo u poslednjoj godini, a i do sada uopšte, postigli. Da li smo tamo gde smo hteli da budemo? S kim smo? Šta radimo? Jesmo li sebi priuštili sve što smo u životu želeli? Jesmo li srećni? Jesmo li, barem, zadovoljni? Ređe, jesmo li zahvalni za to što imamo?

U vreme kad sam Nove godine još uvek provodila u Beogradu, uvek sam se nalazila pred istom dilemom: s kim ću? Imala sam svake godine jasnu ideju o tome s kim bih volela, ali hoće li taj hteti sa mnom? Hoće li se neko drugi uvrediti ako i njega ne pozovem? Hoće li taj s kojim hoću hteti sa još nekim, s kim ja neću? Gde ćemo? Kod mene, kod njega, ili kod nekog trećeg? Ili u klub? Treba li nam rezervacija? Ima li još igde mesta s obzirom da smo se ovako kasno setili? A da se samo prošetamo i pogledamo neki koncert na ulici? Ubiće nas petarde! Prošle godine zamalo da nam osakate psa i ogluve dete. Šta ako svi kafići budu prepuni pa nemamo gde da sednemo da se ugrejemo? Napolju je opet minus deset!

S godinama su se stvari oko nas promenile, pa ni problemi više nisu isti. Petarde su i dalje tu, pas se i dalje panično plaši grmljavine, detetu je nekako zacelila ona naprsla bubna opna, ali se zato globalno zagrevanje pobrinulo da se za Novu godinu više ne smrzavamo. Ako psa ostavimo kod kuće, a detetu stavimo čepiće u uši i antifon slušalice na glavu, možda i možemo u šetnju? Avaj, koncerata više nema; sad po beogradskim trgovima urlaju nekakve plaćene narikače od kojih pošten svet (onaj koji je rešen da ne slavi Novu godinu) ne može da spava, a šetači žele da propadnu u zemlju od sramote što se njihov grad pretvorio u TO. I klubovi su se nešto poseljačili, granica između repa i narodnjaka izgubila, pa sad sa svakog drugog splava bubnji srpska verzija tzv. trepa (ko zna – zna, a ko ne zna, bolje da ne pita). Dakle, izlazak – mrka kapa! Što se tiče kućnih žurki, moji prijatelji, ono malo što ih je ostalo, već su navikli da nisam tu za Novu godinu pa imaju svoje aranžmane, koji mene ne uključuju.

Šta ću, dakle, za Novu godinu? Ništa posebno. Ceo dan ću se ponašati kao da je bilo koji najobičniji dan, neću praviti novogodišnju gozbu, neću frenetično okretati telefone da se dogovaram u poslednjem trenutku, neću treperiti od uzbuđenja, neću obrijati noge i neću se našminkati. Neću se ni obući za izlazak, neću proveriti kolika će biti temperatura u gradu, da li ima koncerata, da li su konačno zabranili petarde i koje prodavnice rade prvog januara. Neću se bojati gladi za vreme praznika. Neću puniti frižider ni zamrzivač, neću praviti rezervacije u noćnom klubu ili restoranu i neću stavljati šljokice na kosu. Neću biti ni namćor koji mrzi Novu godinu i namerno leže u krevet u devet, spušta roletne, gasi svetla i u mraku prevrće po glavi crne misli o tome kako ga niko ne voli i kako mu je život usran. Neću propustiti da okitim jelku zato što se prenemažem da ne verujem u Deda Mraza. Ja verujem u Deda Mraza i on me svake godine nagradi sankama punim poklona koje ostavi ispod moje (okićene) jelke za mene i moje najdraže. I nikad mi nije ispod jelke ostavio poruku na kojoj piše: "A kako ste vi proveli Novu godinu?" Baš ga briga za moj provod! Njegova misija je da daruje sve nas koji smo bili dobri te godine, a moje je da se radujem njegovim darovima.

Evo šta ću raditi i kako ću provesti Novu godinu: sešću pored svoje jelke, pustiti džez verziju novogodišnje muzike i zagrliti svog dragog, koji je topliji (i mnogo mekši!) od radijatora. On će nešto pričati jer voli da priča, ali ja ga neću baš pažljivo slušati, nego ću puštati da mi njegov glas ulazi na jedno a izlazi na drugo uvo. Razmišljaću o duhovima prošlih Novih godina, ali to neće biti duhovi kojih se plašim kao u horor filmu i od kojih želim da pobegnem među petarde, nego procesija svih dragih ljudi koji su ikada ušli u moj život, uradili nešto dobro u njemu, ostavili mi deo svog srca ili uzeli deo mog i onda otišli, bilo tiho, kradom, ili uz fanfare i dramu, već zavisno od svog karaktera i navika. Razmišljaću i o onima koji su i dalje tu, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, prate moj rast, učestvuju u mom životu, dele moje radosti i žalosti i drže kod kuće jastuče samo za mene, da me ne nažulja njihovo rame kad na njemu plačem. Razmišljaću o onima koji su prešli na drugu stranu i probaću da zamislim njihove nove živote, u svetlosti ili u tami, daleko od mene, ili možda sasvim blizu. Razmišljaću o svemu što sam od njih naučila, svemu što su bili, i svemu što sam ja danas zahvaljujući baš njima. Razmišljaću o svojim greškama i o tome zašto sam danas zbog njih bolji čovek, ali i o svojim uspesima i o tome koliko zahvalnosti dugujem svom stvoritelju zbog njih. O onom što me tek čeka: svim putovanjima, ljudima, prijateljstvima, rečima, igrama, pesmama, godinama, ljubavima, radostima, otkrićima, školama, morima, šumama, gradovima i kućama, kaminima i cveću, crvenim božićnim mašnama i uskršnjim zekama, zlatu i dijamantima, ali ne onima iz Sierra Leone! Mislim na zlato zlatnog srca, i dijamante koji bljesnu iz oka prijatelja kad te pogleda pa mu oči zasijaju od ljubavi.

Kad se o svemu ovom dobro narazmišljam, smestiću se na krevet pored svog dragog i naći neki novogodišnji film. Zaspaćemo jedno pored drugog, obrazom uz obraz, nosom uz nos, baš dok poslednja svećica u prozoru junakinje iz naše romantične komedije bude dogorevala. Ne znam da li će to biti pre ili posle ponoći. Ako je čitav život san, zar je važno da li smo ponoć dočekali u takozvanom budnom stanju, ili takozvanom snu?

Ujutro ćemo zajedno popiti kafu i limunadu, a moj dragi će se hvalisati kako je uspeo da izdrži budan do ponoći (iako nije, i glava mu je više puta klonula na moje rame, ali svaki put kad je posle toga otvorio oči ja nisam imala srca da mu kažem da je zadremao, a kad se film završio, ugasila sam svetlo i pokrila ga najtiše što sam mogla, da bi mogao sutra da se hvališe kako je ostao budan).

Kad se deca probude, otvorićemo Deda Mrazove poklone i mnogo ćemo se iznenaditi, iako uglavnom svi već znamo šta smo dobili. Jer Deda Mraz voli iznenađena, radosna lica i ne treba ga ljutiti, da ne bi sledeće godine doneo kakvu mrtvu žabu, ili trulu bananu!

Kad sve bude gotovo, pokloni podeljeni, novi debeli džemperi sa plišanim medama obučeni, ručak pojeden i svetiljke pogašene, sešću u miru i napisaću Deda Mrazu zahvalnicu što nam svake godine verno služi, donosi poklone tačno na vreme, što se brine o irvasima da ne nazebu i o nama da ne zalutamo na stranputicu, što nas hrani, oblači, mazi, pazi i voli, što nam nikad ničega ne fali, što smo srećni, zdravi, bogati i voljeni. Jer na šta bi ličilo da sve ovo, svake Nove godine, ne primetimo, da ga se ne setimo, da se ponašamo kao da se svi ovi blagoslovi podrazumevaju?

Eto, tome služi ova Nova godina. A za sledeću ćemo videti.

Na mom stolu gore dve adventske sveće, jedna za ljubav, druga za radost, obe zapaljene danas, jer sam tek danas saznala za običaj paljenja adventskih sveća. Moje Puležanke su sve zapalile svoje sveće u svojim toplim puležanskim domovima, koje dele sa svojim puležanskim muževima pod plavim puležanskim nebom na obalama tamno-modrog puležanskog mora. O, kako je lako biti Puležanka, a kako teško biti ja! Ne znam da li je to istina, ali mi ponekad, kad me obuzme nezahvalnost, tako izgleda.

S druge strane, meni je ovde u Beogradu danas baš lepo: Imam decu, Mirku, Al-Anon, Milči i teta Vericu, topli dom, Branislava, radijatore, a imaću, uskoro čak i Caneta. Koji će mirisati na psa i biti lep, dobar i glup, penjaće se na krevet i na kauč, prositi hranu kad jedemo, neće slušati u parku, seksualno će uznemiravati druge pse i gledaće nas onim divnim blagotelećim pogledom svojih smeđih psećih okica. Naš Cane.

Imam i svoje pisanje, svoje prevođenje, svoje učenje, a možda čak i svoj budući posao na … (ne otkrivam ništa unapred). Imam svoj Njujork i svoj veliki krevet i svoje slike na zidovima i svoje uspomene sa putovanja. Svoje žute čarape i svoj džemper od baby alpake iz Perua. Svoje bendžamine i drvo novca i aloe veru. Svoju pitu sa pireom i kiselim kupusom. Kad ovako nabrajam šta sve imam, čini m se da je ovo najsrećniji 21. decembar koji sam ikada doživela.

Imam i svoje popodnevno spavanje u pidžami i sa ugašenim svetlom, svoju veš mašinu, zvučnik i božićnu muziku. Svoje naočare i sve ono što sa njima mogu da vidim. Imam patike i opremu za trčanje i Kalemegdan da na njemu trčim. Imam svoj blog i svoj dnevnik, kao i svojih 6 dana nedeljno i svoj kompjuter na kojem ih čuvam. Svoj perjani jastuk i posteljinu sa crvenim i plavim zvezdicama. Svoja dva starinska noćna stočića, svoje knjige o zdravoj ishrani i životu, svoje veliko pakovanje papirnih maramica da mogu da plačem kad mi se prohte.

Imam, poput doktora Kinga, san o tome kako će svet jednom biti pravedan.

Imala sam i tetku koja me je mnogo volela, ali je sada više nemam, barem ne ovde među živima. Imam i mamu na groblju, ali i to je bolje nego da je nemam uopšte ili da ne znam ko je i odakle je bila. Imam uspomene na nju i slike kad je bila mala i kad sam ja bila mala i kad smo bili srećna ili tužna porodica. Na nekim slikama su i drugi ljudi – bake, tetke, nono i nona, sestrične, teče, bratići i tete: Ljiljana, Mila, Mira, Nada, Zina, Vesna, Bibi i Anka, čike: Zoran, Vasa, Bagi, Cevta i Dule, barbe: Mile, Muharem, Rajko i Ive. Imam i prabake: Zorku, Valeriju, Gizelu i Desanku. Prabaku Desanku nikad nisam videla ni na slici. Ona je bila siromašna i muž ju je tukao, pa možda nije imala vremena da se slika, ali čula sam da je bila dobra žena.

Imam drugarice iz osnovne i srednje škole sa kojima sam se nekada družila a sad se više ne družim, ali to ne znači da ih nemam.

Imam prozore kroz koje vidim drveće sa žutim i smeđim lišćem, ulične svetiljke i žice sa strujom na koje se kači trola od tramvaja. Kad se trola otkači od žica, vozač mora da izađe iz tramvaja i da je namesti. Onda nastane zastoj u saobraćaju. To je bilo nekad, pre nego što su počeli protesti i blokade i pre nego što je počela svaki dan da se pravi gužva u saobraćaju.

Imam dedinu violinu, koju sam mislila da hoću da prodam, ali sam onda shvatila da neću. Hteo je da je kupi profesor muzike iz Albanije i da je odnese svojim đacima u muzičku školu u Albaniji. Ali kad sam ga čula kako priča peko telefona (ljutio se i pomalo vikao), ja sam pomislila kako on nije nikakav profesor muzike, nego preprodavac violina. Naljutila sam se i ja, i iz prkosa pomislila kako on možda u slobodno vreme preprodaje i druge stvari, kao što su ljudski bubrezi, ali to verovatno nije bila istina. Verovatno sam samo tražila izgovor da ne prodam violinu, jer nisam želela da otuđim taj deo svog dede, pa sam našla ovaj, malo dramatičan. Sad me je sramota što sam se tako lako predala svojim predrasudama.

Dedina violina stoji u ćošku i čeka da dođe neko da zasvira u nju. Deda je napisao i note za nju, ukoričio ih je i ostavio u nasledstvo svojim ćerkama, ali ni jedna od njih nije naučila da svira violinu. U našoj porodici žive već tri generacije koje ne znaju da sviraju dedinu violinu, tako da će ona morati još malo da sačeka u ćošku. Ali nećemo je dati nikakvim trgovcima, ni violinama ni bubrezima.

Nemam ove godine nikakve želje za deda Mraza i nisam mu napisala pismo, ali ako bi trebalo da poželim jednu stvar, poželela bih da se u našem životu pojavi neko ko će ispraviti tu porodičnu nepravdu sa violinama.

Imam sliku Beograda u zlatnim bojama uramljenu zlatnim ramom. Beograd je na njoj mala skupina šiljatih kula grupisanih na vrhu gole stene okružene Dunavom i Savom, plus malo veća skupina kuća u podnožju gole stene opasana zidinama. Grad je, navodno, tako izgledao 1684. godine. Ja lično mislim da Beograd nije nikada tako izgledao, ali ko sam ja? U onoj skupini kuća u podnožju ima mnogo višespratnica i crkvenih tornjeva. Čovek se pita, gde su tu one zdepaste jednospratnice orijentalnog izgleda, kakvih je očuvano još par po Dorćolu? Gde su minareti? Beograd je 1521. osvojio sultan Sulejman Veličanstveni i on je krajem sedamnaestog veka morao ličiti na tursku kasabu, a ne na nekakvu austrougarsku utvrdu. Osim toga, stekao je s vremenom preko sto džamija, a na mojoj slici nema ni jedne.

Istorija i slikar me, međutim, opovrgavaju. Ako je Beograd ovako izgledao 1684, meni je gotovo žao što u njemu nisam živela tada, a ne sada. Kad su stvari počele da idu nizbrdo, Turci nadvladali Austrougare, a kasaba zamenila uredni srednjoevropski grad – ne znam, ali osećam se prevareno. Mislila sam da su poslovično zli Turci pogazili sve pred sobom, a kad ono u Kalemegdansku tvrđavu izgleda nisu uspeli ni da prismrde, barem ne odmah. Obuzima me sumnja da možda uopšte nisu bili zli, nego ih samo mi tako predstavljamo, da se opravdamo što smo dozvolili da lepi austrougarski grad propadne i da od njega ne ostane ni kamen na kamenu.

Da se vratim bolje onom što imam, umesto da kopnim za gradom kojeg više nemam. Odmah pored slike zlatnog Beograda iz zlatnog doba je slika Venecije. Veneciju još uvek imam ako je baš naročito poželim, mada, ruku na srce, ona nikada nije bila sasvim moja. Delim je sa milionima turista i stotinama hiljada Venecijanaca. Srećom pa u njenim senovitim zakucima uvek ima neki kamen, ili kanal, ili most na koji su svi zaboravili pa mogu bar privremeno da ga prisvojim. Ako sam ga dobro izabrala – ako je dovoljno skriven od pogleda i udaljen od glavnih puteva – bude i po 20, 30 minuta samo moj! Zato mogu da kažem da, na relativan način, imam i Veneciju.

Pored Venecije su Saigon, Seattle, Rio de Janeiro, New York, Havana i Angkor Wat. Svi su oni pomalo moji i pomalo ih imam. Iako deluje da od njih nemam baš mnogo – tek poneku uspomenu, sliku ili magnet, ne bih tih par tričarija menjala ni za sve blago Sierra Madre.

Dalje, imam bicikl, i to električni, i nov novcati lanac za njega, malu kućnu biblioteku, jednog Ganeša, 2 piramide, jednu ljubičastu sovu, jednu crveno-zlatnu školjku i jednu pločicu na kojoj Haninim rukopisom piše: "Život je divan, samo treba verovati u to".

Imam, što je još važnije, Hanu, koja za stolom u kuhinji jede sendviče sa medom i ruskom salatom.

Imam televizor koji se zove ekran jer ne može da emituje program, tegove za noge, drvenu kutiju za fotografije, narandžastu maramu sa belim cvetićima i mnoštvo fascikli.

Imam toliko toga da sam se umorila od nabrajanja i idem da vidim da li nekom mogu nešto da poklonim jer nije u redu da jedna osoba tolika blaga zadrži samo za sebe. Božić je vreme za darivanje, a ne za sebičnost.

Na "Posljednji sud" sam otišla bez očekivanja. Dugo pre toga nisam bila na Ivanovoj radionici i osećala sam da ispadam iz koloseka, ali pošto sam se osećala relativno dobro, mislila sam da mi i ne treba popravljanje. Kao da bi, u tom trenutku, traženje pomoći bilo neka vrsta bahatosti.

Svaki put kad idem kod Ivana pitam se šta bi još mogao da mi donese. Odlazim kod njega već godinama i već mi je toliko dao: brojne uvide, oslobođenja od emocija u kojima sam se ponekad utapala, susrete i prijateljstva sa divnim ljudima sa kojima razgovaram uvek samo srcem, putovanja na dva kontinenta, odmore na rajskim Jadranskim otocima, trenutke potpunog spokoja i stapanja sa božanskim izvorom, fontanu mudrosti koja neprestano izvire i, pre svega, svoje divno, duboko, umirujuće prisustvo.

Pred tolikim primljenim blagodatima ponekad se osećam sebično: šta ja još uopšte hoću? Kad planiram da počnem da dajem, a ne samo da primam i uzimam iz tog nepresušnog izvora radosti? Često sebe tako grdim poslednjih godina, ali srećom me to nikad ne spreči da odem na retreat.

Tako me nije me sprečilo ni ovog puta. Ivan i Ines, čarobni dvojac, hijerofant i veštica, bili su kao i uvek na visini zadatka. Zadatak je, ovog puta, bio da onima među nama koji su do sada pipali po mraku osvetle put do njihove svrhe i pomognu im da sa njom zaplešu.

Nedostatak svrhe već godinama je moja tema. Zbog njega padam u depresije, zbog njega se mnogim jutrima pitam ima li smisla ustajati, zbog njega radim stvari koje ne volim i puštam svoju dušu da kleči u ćošku i moli za zrak svetlosti. Moja duša, naravno, zna šta joj treba, ali joj nejaka ličnost, krhki i sujetni ego, ne dâ do tog blaga.
Ines, koja nikada ne okoliša i uvek pogađa pravo u sridu, ne čeka ni trenutka da mene i meni slične obavesti da je upravo to najveći mogući greh: znati šta ti duša traži – a ne dati joj to – zločin je za koji nema oprosta.

Dok pišem odgovore na pitanja na koja smo dobili zadatak da odgovorimo, nemam mnogo vere da će nešto posebno da se desi. Sve do poslednjeg pitanja, koje glasi: "Šta te sprečava da živiš svoju svrhu?" Iako mi još uvek nije jasno koja je tačno moja svrha, odgovaram kao iz topa: Strah od javnog nastupa. Dok to pišem, imam jasnu viziju šta treba da uradim: da uzmem mikrofon, izađem na sredinu prostorije i polako i odlučno, kružeći pogledom po prostoriji kako bih sve prisutne pogledala direktno u oči, kažem šta me već toliko godina muči: strah od javnog nastupa.

Neću govoriti brzo da bih što pre završila i sklonila se od tuđih pogleda, neću ljudima gledati u cipele niti izabrati neodređenu tačku na podu da u njoj sakrijem svoju nesigurnost i napravim se da oko mene nema nikoga, neću istrčati na pozornicu niti sa nje, i ne, neću prećutati ni jednu jedinu stvar koja mi padne na pamet. Ako to znači da će 50 ljudi tog dana pomisliti da sam budala koja govori gluposti, neka tako bude. Preživeću tu sramotu, jer ne mora uvek da mi bude prijatno. Odrasla sam osoba i mogu da istrpim malu količinu neprijatnosti.

Dok se u meni formira ta odluka, istovremeno mi se pred očima odvija film mogućih svrha koje bi mogle biti moje. Isceliteljka? Psihoterapeutkinja? Prevoditeljka literature o samopomoći i duhovnosti? Spisateljica? Svima njima zajedničko je jedno: reči.

Ja živim ovako: radim od kuće, sama, i u toku najvećeg broja dana ne pričam ni sa kim osim sa svojom porodicom. Prevodim pravne dokumente, koje u najboljem slučaju pročita par advokata i poneki sudija ili arbitar. Pišem otkad znam za sebe, a poslednjih 20 godina ono što pišem nije dnevnik. Ipak, iako često vidim da je to što sam napisala dobro, nikada nikom ne dajem da pročita. Učim i tečno govorim nekoliko stranih jezika, ali kad se nađem u situaciji da neki od njih upotrebim, ja se pravim da baš taj jezik ne znam. Jednom mi se desilo da sam otputovala sama u Rim i da pet dana ni sa kim nisam progovorila ni reč. Zamalo da poludim od usamljenosti! Od tad više ne putujem sama, ali izgleda da je to jedino što sam naučila iz tog iskustva.

Ukratko, sama sam sebe zazidala u zatvor ćutanja i nemosti. Zašto? Zato što svaki put pre nego što progovorim, onaj dosadni glas iz moje glave, koji ne znam čiji je i kako se tu naselio, počne da me rešeta: Ajde ćuti, nikog ne zanima. A ti kao imaš nešto da kažeš? Kakav si ti pisac, nisi napisala ni jedan roman, ne znaš da izmisliš ni priču! Pa ti uopšte nemaš mašte! A i ovo što si prevela ti ništa ne valja. Ko će to uopšte da čita? Ne moraš uvek ti da vodiš glavnu reč! Kome će to da pomogne? Drugi ljudi su odavno prevazišli taj problem, samo ti se još boriš s takvim glupostima. Svi će da vide koliko si jadna! I tako u nedogled.

S godinama, glasu treba sve manje da me ućutka: ponekad je dovoljno da me popreko pogleda, i ja potonem u tišinu i očajanje. Jer ćutanje je za mene jednako očajanju.

Moja svrha su reči: isceljenje kroz reči. Nije to nešto što mi se već bilo iskristalisalo u mislima u trenutku kad sam izašla na sredinu sobe i počela da govorim. Kad sam stala pred tih 50 dobrih ljudi, imala sam u glavi neki okvirni scenario onoga što treba da kažem, ali posledice sam, u potpunosti, prepustila Bogu. Znala sam da ću ili izaći iz tišine, ili umreti; isto tako sam bila odlučila da, ako treba da umrem, to bude na pozornici. Ako neko treba da me spali, neka to budu tuđi pogledi, a ne moj sopstveni.

Ono što se posle toga desilo prevazišlo je sva moja očekivanja od nekog zamišljenog happy enda. Ljubav, osmesi, podrška, razumevanje i prepoznavanje sijali su iz svakog pogleda. Istina je da sam za ovaj izlazak iz anonimnosti izabrala najbolje moguće mesto: mali krug velikih, osvešćenih ljudi.

Ivan i Ines su me zatim poslali napolje da smisle plan, a smislili su ovo: tri puta sam izašla i ponovo ušla u prostoriju, a svaki put me dočekala druga reakcija: prvi put aplauz i klicanje, drugi put zviždanje i neodobravanje, a treći put ćutanje i ravnodušnost. Iako mi je moj dosadni unutrašnji glas razlagao da se od aplauza moram osećati neprijatno jer ga ne zaslužujem i ne znam kako da se pred njim ponašam; da mi zviždanje doduše ne prija, ali nije ništa neočekivano, a da sam na ravnodušnost već navikla, prava istina je da sam se u srcu pred svakom od ovih reakcija osećala isto. Ja sam svoju istinu rekla; svet je mogao slobodno da se sruši, ili da se izgradi, ili da nestane, ili da se umnoži, ili da eksplodira, ili da mi ravnodušno okrene leđa: to više nije bila moja stvar. Ja sam svoju nelagodu, svoj stid, svoju neljubav prema sebi već bila predala vrtlogu. Bila sam slobodna.

Prvo što sam uradila kad sam se vratila na svoje mesto bilo je da kažem Janji, našoj koordinatorici projekata, da bih volela da pišem blog za Centar svijesti. "Pa počni", odgovorila je Janja. Taj projekat je u meni sedeo ni manje ni više nego četiri godine. Malo je reći da je do danas već potpuno sazreo.

Od tog dana svaki dan pišem. Tekstovi doslovno ispadaju iz mene. Nekada sam se bojala da će mi nestati inspiracije, doživljavala ili mislila da doživljavam writer's block, počinjala pisanje sa neznamštadapišemneznamštadapišemneznamštadapišem i svakog jutra strepela da će baš tog dana izvor konačno presušiti. Kakva zabluda! Izvor je, kao što je Ivan do sada valjda već uspeo da nas nauči, nepresušan. A izvor reči koje iz mene izlaze nisam ja.

Ali ono što pravi pravu razliku nije to što pišem; to radim otkad znam za sebe. Ono što mi je promenilo život je to što me neko čita i, najveće iznenađenje: što moje pisanje nekom menja život. Količina ljubavi, pohvala i podrške koju dobijam od mojih najdražih Puležanki, mog Energetskog kruga, velika je kao što su velika i njihova divna i čista srca; no to je samo deo lepote onoga što mi se dešava.

Najveći poklon koji sam ovim otvaranjem dobila i najveće iznenađenje za mene, nevernog Tomu, jeste to da moje pisanje ima moć da nekom promeni život, da mu donese uvide, da mu olakša muke i ublaži patnju, da mu pomogne da prođe kroz težak dan, pa čak i da zaboravi da je dan težak; da mu pomogne da reši problem koji ga je dugo mučio, da se seti Boga na kojeg je bio privremeno zaboravio, da se seti da smo svi isto, jedno; da putuje sa mnom i da vidi mojim očima, da mu duša zatreperi, ili makar samo (samo?) da se naježi od lepote.

Evo komentara jedne moje čitateljke, meni najdražeg od svih, iako su mi svi dragi, dragoceni i bliski srcu:

"Draga moja dušo♥️
Beskrajno sam ti zahvala na tvojim tekstovima. Često nešto čitam pa kao ne razumijem i onda sama sebi objašnjavam. Ali tvoji tekstovi tako su jednostavni, razumljivi, bliski i jasni duši. Od kad sam pročitala ovaj zadnji (nisam baš sa vremenom na istom kolosjeku) ”Gospel” u glavi mi juri samo jedna misao: ”Bog je sada i tu”
Luduje mi u glavi i ne prestaje. Grlim te do neba i drugi put gledat ću te dugo u oči. Neće me biti strah 😍
P.S. ovo o Samsonu me malo osvjestilo u mojem služenju V., možda moje svrha je samo čisto služenje bez velikih rješenja njenih problema, možda sam se umislila da sam nešto više, (oholosti moja doktorska!) i kako ne uspijevam ništa riješiti tonem, gubim se i ne vidim osnovno - ljubav i Boga
Hvala ti još jednom sto nam donosiš Boga🙏😇"

Ako zbog ovoga ne vredi ujutro ustati i živeti, ja ne znam zbog čega vredi.

I evo, sledeći put ću konačno moći da odem kod Ivana bez griže savesti: sad znam da i ja nekom nešto dajem. Hvala Ivane, hvala Ines. I pre svega, Bogu hvala 🙏

Dok sam danas putovala prema Sinagogi, bila sam nekako uverena da me uopšte neće pustiti da uđem. Radi se, naime, o tome da u vezi sa judaizmom generalno osećam jaku grižu savesti. Sinagoga je, pod jedan, jedna od retkih vrsta sakralnog objekta u koji nikada nisam ušla. Bila sam u svim vrstama crkava – pravoslavnim, katoličkim, protestantskim svih denominacija, u budističkim i hinduističkim hramovima, a nedavno i u našoj beogradskoj džamiji, a jedino u sinagogu me nikada nije naveo put?!

Nije ovo jedini razlog moje griže savesti. Drugi, mnogo jači, koji je ujedno i uzrok ovog prvog, jeste činjenica da se često osećam kao da sam izdala svoje jevrejsko nasleđe. Moj deda po mami, Oto Fridman, bio je, naime, Jevrejin. Pošto su mama i njene sestre rođene na teritoriji NDH, jevrejska tradicija, prirodno, od početka njihovih ratom obeleženih života nije bila nešto što se otvoreno, pa i uopšte, gajilo i spominjalo.

Moj deda Oto umro je 1944. godine od tifusa. Ne može se za njega reći da je bio direktna žrtva holokausta, jer ga niko nije eksplicitno ubio, no indirektna je svakako bio, pošto je kao jedini lekar u gradu koji je bio Jevrejin – pa time i expendable – bez njega se moglo – poslat u tifusarski kamp da spasava što se spasti dalo. Ispostavilo se – ne mnogo, pošto je ubrzo i sam podlegao ovoj bolesti, a malo je falilo da za sobom u smrt povuče i moju mamu i baku.

Ponekad zamišljam kako se moj deda Oto osećao dok je umirao: ostavljao je za sobom tri ćerke koje jedva da je stigao da upozna i ženu koja će, sa nepunih 29 godina, ostati udovica sa troje dece. Znao je da su sve četiri kompromitovane srodstvom sa njim, da posle njegove smrti više neće biti nikakvog razloga da ih se štedi, da će njegove ćerke, ako uopšte odrastu, odrasti u siromaštvu i bez oca, da ih verovatno čekaju zbegovi, a možda i logori. U svom kratkom životu, doživeo je da od uglednog građanina i oca porodice postane parija. Jednog brata su mu – pričalo se iako nikada nije zvanično potvrđeno – Ustaše ubile tako što su ga živog zakopale, zbog čega mu je majka skoro sišla s uma. Jedina sestra mu se, s druge strane, udala za Ustašu; ako je ovo porodici i pružalo bar neki privid sigurnosti, uverena sam da je taj brak sa sobom nosio čitav niz onespokojavajućih implikacija. Sad je prabaku Gizelu čekalo da izgubi još jednog sina, kažu, majčinog ljubimca. Deda je, umirući, znao i to. Sigurno je da ovaj svet nije napustio u miru.

Kada se rat završio, baka je prekinula odnose sa dedinom porodicom, preselila se sa ćerkama u Beograd i zauvek zakopala tajnu o njihovom jevrejskom poreklu. Nije da se to baš krilo, ali se nikada nije ni spominjalo. Do te mere, da sam ja tek u srednjoj školi saznala da mi je majka polu-Jevrejka. Bila sam toliko šokirana, da sam nastavila da se ponašam kao da i dalje ne znam. Odatle moja krivica.

Služba se u sinagogi održava petkom uveče; utorkom od 10 do 11.30 je vreme za posete, dok ostatak vremena ulazak u hram nije moguć.

Sinagoga, Temple Emanu-El (čije ime znači "Bog je sa nama"), smeštena je na uglu 5. avenije i 65. ulice, preko puta Central parka. Prišla sam joj sa severne strane, preko 66. ulice, i naletela pravo na Jevrejski kulturni centar i versku školu – "Epicentar jevrejske kulture" – kako je pisalo na zastavici koja je lepršala iznad masivnih gvozdenih vrata. Vrata je krasilo 12 gravura sa crtežima i imenima koja mi nisu značila ništa.

Imena su, ispostavilo se posle naknadne pretrage, nazivi 12 plemena Izraela. Pitagorejska škola je, kako tokom pretrage takođe saznajem, smatrala broj 12 savršenim zbog njegovih matematičkih osobina, a kako su Pitagorejci verovali da svet funkcioniše prema numeričkoj harmoniji, taj broj se smatrao i brojem kosmičkog reda. Odatle, pored 12 plemena Izraela, i: 12 olimpskih bogova, 12 Herkulovih zadataka, 12 meseci u godini, 12 znakova Zodijaka, 12 apostola, 12 imama itd.

Svako od imena sinova Jakobovih praćeno je odgovarajućim simbolom: Issachar (magarac), Zebulun (brod); Dan (zmija); Naphtali (jelen); Benjamin (vuk); Manasseh (bik)/Ephraim (jednorog); Asher (drvo masline); Gad (vojni logor); Reuben (mandragora); Simeon (tvrđava); Levi (štit); Judah (lav).

Zvuk ovih imena, poznat a ipak stran i dalek, evocira slike i vrelinu pustinje i plemenskih sukoba. Simboli dolaze iz Jakobovih blagoslova iz Knjige postanja, u kojima otac, na samrti, blagosilja sinove, izriče svoju poslednju volju i navešćuje šta će sa svakim od njih biti, svakom prema njegovom karakteru.

Ulaz u sam hram nalazi se zapadne strane, prema parku. Na ulazu me dočekuje čuvar, koji mi nalaže da ostavim ranac na stolu i dozvoljava da zadržim fotoaparat. Jedino pravilo, obaveštava me, jeste da ne idem dalje od konopca kojim je pregrađen put prema aron ha'kodešu, svetom kovčegu u kojem se čuvaju svici Tore i ispred kojeg gori večna svetlost.

Srećna sam što sam za svoju prvu posetu sinagogi izabrala baš ovu. Temple Emanu-El je glavni hram reformnog judaizma u Njujorku, mesto gde se, za šabat i o praznicima, sliva sav jevrejski svet iz Njujorka i okoline. Danas u njoj nema nikoga osim mene. Ceo ovaj veličanstveni prostor, okupan plavom svetlošću vitraža i zlatnim sjajem aron ha'kodeša, biće, ovih sat i po vremena, samo moj.

Judaizam brani klanjanje idolima jer smatra da između čoveka i Boga ne treba da stoje materijalni posrednici: "Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodama pod zemljom. Ne klanjaj im se niti im služi. Jer ja, Jahve, Bog tvoj, Bog sam ljubomoran.“ Stoga u sinagogi nema predstava ljudskih likova. Nema ispošćenih, patničkih lica sa bradama i dugim kosama, upalih obraza i strogih pogleda, nema razapetog Isusa i uplakane Marije, nema izgubljenih apostola koji se pitaju kako će dalje, bez učitelja. Samo savršenstvo geometrije i beskrajno ponavljajućih obrazaca.

Da sam živela u vreme ikonoklastičkog pokreta u staroj Vizantiji, sigurno je da bih svim srcem prigrlila ikonoklastičke ideale. Evropski infantilni antropocentrizam nikada mi nije bio blizak. Ako uopšte treba da zamislim fizičku pojavu Boga (iako ne razumem zašto bi trebalo da je zamišljam), izvesno je da ga ne bih zamislila kao čoveka. Kakvog čoveka? Je li taj čovek muškarac ili žena, beo ili crn, debeo ili mršav, ima li dugu ili kratku kosu, mali ili veliki nos? Jasno je da ovakva vrsta zamišljanja može da dovede samo do nepotrebnih komplikacija.

Ako treba da zamislim Boga, biram da ga vidim u šarama ružičastog i žutog mermera, pozlati lukova, geometrijskim oblicima koji se međusobno prepliću i ponavljaju unedogled, do same večnosti, drvenom svodu ofarbanom crvenom, plavom i zlatnom bojom, buketima sveže ubranog cveća, floralnim dezenima kapitela, savršeno pravim uglovima drvenih prozorskih okana, vizantijsko plavim šarama vitraža, laticama rozete, cevima orgulja, prekinutim lukovima koji se prikazuju pogledu u neprekinutom nizu – sve manji i manji kako udaljenost raste, savršeno ravnomernom razmaku između tananih raznobojnih mermernih stubova (sivog, narandžastog, žutog, maslinasto zelenog), pravilnosti polukružnih prozorskih svodova, plafonu od polihromatskih pločica. Sve to je ovde, oko mene.

Oprosti mi, bože progonjenih Jevreja, što sam tako dugo zaboravljala na tebe! Oprosti što te nisam slavila i pominjala na svakom koraku, kao što te slavi ovaj veličanstveni hram!

Sa jedne strane oltara, okruženog dvema menorama, stoji izraelska, a sa druge američka zastava. Neću ulaziti u političke debate. Reći ću samo da sam primetila da, zbog eskalacije nasilja i masakara u Gazi, mnogi antisemiti, koji su donedavno mudro ćutali, sada na svakom koraku koriste priliku da izliju svoju mržnju prema Jevrejima. Vidim vas! Nemojte to raditi. Istorija i patnja ovog naroda mnogo je duža i kompleksnija od 60 godina Izraelske države, a zločini koji su nad njim počinjavani u svim zemljama Evrope još uvek za sobom ostavljaju svoj krvavi trag. Kao što nema opravdanja za zločine nad Palestincima, tako ga nema ni za antisemitizam. Mržnja se ne leči mržnjom.

Na izlasku iz sinagoge, Njujork, čiju sam lepotu do maločas slavila, sada mi izgleda profano. Odmah posle ove misli, pogled mi pada na natpis uklesan na zidu zgrade preko puta hrama: Walk humbly with thy God (Hodi smerno s Bogom svojim).

Odlazim, u smernosti. Moj Bog je uvek sa mnom.

Lako je otići na misu, zlobno je zanovetao moj unutrašnji kritičar, ajde sad otiđi na gospel, da te vidim!

Drugarica mi je otkazala dogovor jer je njen sin tog jutra izrazio želju da ide u pravoslavnu crkvu na službu (kakva poplava pobožnosti kod nas, dojučerašnjih agnostika!) tako da je bilo izvesno da ću otići sama.

Moj najveći strah bio je ovaj: šta ako sam rasista? Da li činjenica da je jedan usamljeni crnac vekovima bio nerado viđen gost na većini događaja namenjenih belcima znači da isto važi i u obrnutom smeru? Da jedna usamljena belkinja neće biti rado viđen gost na gospelu u baptističkoj crkvi punoj Afroamerikanaca? S kojim pravom čitavoj kongregaciji baptističke crkve pripisujem obrnuti rasizam? Zar ne znači to da sam rasista u stvari ja?

Nisam još stigla da dam nikakav smislen odgovor na ovo pitanje, a ekspresni voz A već me izbacio na 125. ulici, žili kucavici Harlema. Harlem je u 9 ujutro izgledao prilično žalosno – đubre na sve strane, beskućnici i umobolni takođe, svi izlozi zatvoreni metalnim roletnama, muškarci i žene vuku ili guraju u metalnim kolicima bezoblične vreće pune ko zna čega, ili stoje u ulazima i nerazgovetno mrmljaju sebi u bradu. Istovremeno, kroz ovu postapokaliptičnu scenu protrčava neverovatan broj rekreativnih sportista na jutarnjem džogingu, koji kao da su tu zalutali sasvim slučajno.

Izabrala sam First Corinthians Baptist Church iz nekoliko manje ili više klimavih razloga: prvo, zato što ima lepo ime. Drugo, zato što je Corinthians ime glavnog lika u romanu Song of Solomon moje omiljene književnice, Tony Morisson. Treće, zato što sam u jednoj pripoveci Alice Munro (druge književnice kojom sam opsednuta) pročitala da je baptistička crkva u svom okrilju tradicionalno okupljala najsiromašnije, najskromnije, najpregaženije slojeve – the downtrodden. Takva crkva imala je, nadala sam se, najviše izgleda da ostane blizu prvobitne hrišćanske skromnosti i čistoće. Četvrto, zato što sam verovala da će svi u crkvi biti Afroamerikanci. Nisam htela nikakvo internacionalno, mešano iskustvo; htela sam original! Peto, zato što se nalazi u Harlemu, domu gospel muzike.

Posle desetak blokova šetnje kroz Adam Clayton Powell Boulevard (nazvan po čuvenom afro-američkom pastoru, poreklom iz Harlema), ugledala sam natpis u obliku krsta: First Corinthian Baptist Church. Ispod natpisa, dočekalo me iznenađenje: International Guests Welcome, ponosno je tvrdila tabla na ulazu, iza koje se već bio formirao red, pogađate, belaca (da stvar bude još gora, mahom Evropljana). Redar mi je dao kovertu za priloge i zamolio me da popunim sve podatke na njoj, da crkva ima uvid u poreklo i protok priloga. Kada sam, još uvek spuštene glave (zadubljena u čitanje podataka na koverti) ušla kroz vrata, prenuo me aplauz i glasan uzvik: Welcome!!! Desetak muškaraca i žena (hvala Bogu – crnaca) stajalo je u polukrugu i pozdravljalo svakog ko uđe. Toliko sam se zbunila da su mi i koverta i prilog ispali iz ruku.

Usmerili su me ka sali, preciznije trećoj galeriji sale, koja je viša ličila na brodvejsko pozorište nego na ono što sam u svom neznanju zamislila kao baptističku crkvu. Cela treća galerija bila je namenjena međunarodnim posetiocima. Kako je prokleti ChatGPT propustio da me obavesti o ovoj okolnosti?! Pa ti veruj tehnici!

Crkva je imala dobro uigran tim zaposlenih, koji su nosili majice sa natpisom Live, Love, Serve (Živi, voli, služi). Redari su najpre ispitali članove publike iz kojih zemalja dolaze (Francuska, Italija, Švajcarska, Poljska), pa ih zatim uputili na muški i ženski WC, dali instrukcije o ponašanju tokom službe (koja se emituje uživo) i podelili šifre za Wifi. Snimanje kamerama je dozvoljeno, obavestili su nas.

Turisti su delovali oduševljeno. Osetila sam da ne delim njihov entuzijazam pa sam podsetila sebe da nije lepo gunđati. Biće prilike da doživim gospel i u daščari sa zemljanim podom i poljskim WC-om, okružena cvetom afroameričke rase, tešila sam se. Samo ne danas, i ne u Njujorku.

Na prvoj galeriji bilo je vrlo malo ljudi, a druga je bila potpuno prazna. Parter se nije video od brojnih galerija, ali nadala sam se da je barem on ispunjen pravim vernicima. Bina se nazirala negde u velikoj dubini, a cela sala bila je okružena ekranima, kao na rok koncertu.

Istina je da je glavna pevačica u horu, kad je zapevala, zvučala kao Mary J Blige. Čak je slično i izgledala. Ali to nije ništa pomoglo, jer dok su vernici par galerija niže plesali u ekstazi, moje su kolege turisti mlitavo sedeli i gledali s nerazumevanjem. Kad ih je redarka poterala da ustanu, laknulo mi je jer sam konačno mogla malo da zaplešem, a da ne izgledam čudno. To nažalost nije dugo trajalo, pošto su turisti, koji su samo svi zajedno tapšali u ritmu, ali ne i plesali, uskoro ponovo posedali. Onda su krenule razne gluposti – dve đakonise koje viču u mikrofon, hor koji malo peva a malo se sklanja da propusti đakonise, reklama za mjuzikl "Hell's Kitchen" koji je napisala Alicia Keys, nastup jedne od zvezda iz mjuzikla, pa opet blok reklama. U međuvremenu, ustani – sedi, ustani – sedi (slično kao na jučerašnjoj misi); osećala sam se kao živčana marioneta kojoj neko vrlo nevešto povlači konce. Ozvučenje je bilo loše, mikrofoni preglasni, a učesnici spektakla su se tako drali da se sve orilo.

Nisam zapamtila baš sve što su rekli, ali u glavi mi je ostalo nekoliko, puno puta ponovljenih, rečenica:
It's not over til it's good. And the best is yet to come. (Nije gotovo sve dok ne postane dobro. A najbolje tek dolazi.)
You are more than able. God is not done with you yet. (Više si nego sposobna. Bog još nije završio s tobom.)

Ove i druge izgovorene rečenice samo su okrznule moju svest, u kojoj je u tom trenutku već vladao mrkli mrak boje olujnih oblaka.

Odjednom mi je kroz glavu proletela đavolska misao: pa ovo jeste obrnuti rasizam! Stavili su nas ovde na najgora mesta, gledamo celu predstavu na ekranima jer smo predaleko od bine da bilo šta vidimo, napravili su specijalno za nas mini turistički geto na vrhu gledališta. Kako da se opustim pod takvim uslovima? Kako da doživim duhovno iskustvo? Tenzija je u meni narasla do nivoa ekspres lonca. Utom je došlo i vreme da se okrenemo prema osobi pored sebe i zagrlimo je. Turisti su se oko mene poslušno grlili sa svojim parovima ili prijateljima s kojima su došli. Ispostavilo se da jedino ja nemam s kim da se zagrlim. Zaobilazili su me čak i redari, koji su išli okolo i uplakanima po gledalištu delili papirne maramice.

Sve ovo je za mene bilo previše, pa sam sela i rasplakala se. Šta hoćeš od mene, pitala sam. Evo, tu sam, predajem se, slušam te. Slomio si me, govori sad!

Tek što sam u sebi izgovorila te reči, već mi je postalo lakše. Suzu po suzu, potpuno mi se razdanilo: video je i čuo moju aroganciju, moju netrpeljivost, moje predrasude, moj nedostatak vere, moj otpor, i zgazio me kao bubu, sasvim po zaslugama. Hoćeš da gledaš gospel kao predstavu, bezbožnice, grmeo je. Gospel se ne gleda; gospel se živi. Htela bi da se osećaš jednako sa onima koji su ga stvorili u znoju i krvi, a ne možeš da istrpiš ni najmanju neprijatnost? Osećaš se kao u getu, u luksuznoj crkvi načičkanoj ekranima, sa WC-om opremljenim sredstvima za čišćenje i tamponima, na udobnoj stolici, okružena turistima iz zemalja prvog sveta? Još jednom se požali pa ćeš u sledećem životu u pravi geto! Dobro je što nisam dobila jači šamar; ako je ona samoća u trenutku kad su se svi grlili bila moja jedina kazna, odlično sam prošla.

Odjednom me obuzeo strašan umor. Više mi nije bilo neprijatno, bilo mi je svejedno ko sedi oko mene, šta se dešava na bini, o čemu pričaju reklame, da li mi nude maramice i šta viče đakonisa. Htela sam samo da spavam. Sve je na meni bilo olovno. Zagrlila sam jaknu i zatvorila oči.

U međuvremenu su, međutim, turisti, umorni od EPP-a, počeli da se razilaze, a treća galerija da se prazni. Kako su vernici i dalje navirali u salu, niže galerije su se napunile, pa su počeli da se prelivaju i u našu. Odnos snaga je počeo da se menja, a moja galerija je polako prestajala da liči na evropski geto. Sa zahvalnošću sam odahnula i još čvršće zagrlila jaknu.

No pravi poklon došao je u vidu pastorove propovedi, kad sam već potpuno prestala da mu se nadam. Pošto je moja mašta očigledno oblikovana holivudskim filmovima, u kojima večito gledamo nekakve nadahnute propovednike kako grme na skrušenu pastvu, ja ceo život čekam da jednog takvog sretnem i u stvarnosti. Sada mogu sa zadovoljstvom da kažem da se taj san konačno ostvario u First Corinthians Baptist Church u Harlemu.

Prvo što je pastora izdvojilo od svih ostalih osoba na toj pozornici bio je tih i nedramatičan govor. Uši su mi se do njegove pojave već bile navikle na ogroman broj decibela, pa me je ova neočekivana promena trgnula iz polusna. Neko konačno govori umesto da se dere, proletelo mi je kroz glavu u magnovenju. Na početku ga nisam najbolje razumela, ali onda su uši konačno počele da mi se otvaraju.

Pastor je svoju propoved zasnovao na priči o Samsonu i Dalili. Priča, kao što znamo, glasi otprilike ovako: Dalila je više puta pokušavala da izvuče iz Samsona tajnu njegove snage, pribegavajući svim vrstama emocionalnih ucena. To je radila ne iz ženske radoznalosti, već iz čiste zloće; namera joj je bila da ga preda Filistejcima, neprijateljima Izraela. Samson se dugo opirao, ali je na kraju, kao svaki zaljubljeni magarac, popustio i odao joj da njegova snaga leži u njegovoj kosi. Glava mu je ubrzo obrijana, a on pao u ruke Filistejcima, koji su mu, preventivno, iskopali i oči.

Samson je, tvrdio je pastor, simbol čoveka koji je rob i žrtva ljubavi prema pogrešnoj osobi. Svi smo, sigurno, nekada u životu bili u toj ulozi. Ali, važnije od toga, on je simbol čoveka koji je, nadmen zbog svojih mnogobrojnih darova, u svojoj oholosti zaboravio na darovatelja. Uzoholio se, drugim rečima, zbog svoje snage, pa je zaboravio na njen pravi izvor. Umesto da bude svestan da je poreklo svih njegovih blagodati Božja milost, počeo je da se ponaša kao da je on taj koji je za nešto zaslužan. Stoga ga je Bog, u svojoj mudrosti, tiho napustio. Samson je, na žalost, bio toliko obuzet sobom, da to uopšte nije primetio. I tako je ostao bez očiju, što je metafora za njegovu duhovnu slepost.

No kako je Božja milost velika, i neprekidno raste i postaje sve veća, Samsonu je ponovo počela da raste kosa. Bog je, u svojoj bezgraničnoj samilosti, video njegove patnje i ponovo mu se našao.

Tu je pastor napravio pauzu i uputio nas da se okrenemo ka svom susedu i kažemo mu: "Neighbor, grace is still growing." (Susetko, milost je stalno sve veća.) Sa moje leve strane sedela je žena obrijane glave, punih usana i dugačkih trepavica. Stidljivo sam se okrenula prema njoj i rekla joj "Neighbor, grace is still growing!" I ona je uradila isto. Nasmešile smo se jedna drugoj. Sad sam i ja imala nekog kome je stalo do mene. Osetila sam se kao Samson kojem ponovo raste kosa.

Samsonu se, kao što znamo, sa kosom vratila i snaga (a ono što mu se stvarno vratilo jeste Božje prisustvo) i on je srušio zidove hrama. Pastor, međutim nije stao na tome. Nastavio je da priča o Božjoj milosti i da upozorava na zamke koje nam postavlja naša oholost. Mnogi od nas, uprkos tome što su iznutra šuplji, postignu u životu veliki uspeh, govorio je. Kada se to desi, pomisle da su dobro i da ne moraju da se bave semenom raspada koje osećaju kako klija u njima. Jer da nisu dobro, da ne mogu i bez Boga, zar bi postigli toliki uspeh u svetu? I tako nastavljaju da žive, sve dok ne dođe neminovni pad, jer život bez Božjeg prisustva je samo igra senki na zidu.

Kako je dublje zalazio u temu, tako je njegov zanos počinjao da dostiže epske razmere. Više nije govorio tiho; glas mu je odjekivao dvoranom, a poruke rezale do kosti. Žene oko mene dizale su ruke u ekstazi, pevale i plakale. Muzika je grmela, ali ne više kao biće koje se otelo kontroli i steklo sopstveni život, već kao pratnja pastorovim rečima koje su imale snagu istine i moć da stvore svemir. Bila sam potresena do srži.

Pred kraj propovedi, galerija oko mene se crnela; većina turista već je odavno otišla kući. Konačno sam zaslužila mesto među vernicima. Kada je ponovo došlo vreme da se obratimo susedu sa uvidom o milosti, dobila sam ne samo osmeh i reč, već i dva zagrljaja od dve predivne, moćne žene. Obe su me, kao i ja njih, na gotovo neprimetan sekund, pogledale stidljivo, ispitivački, skoro sa strahom. No oba zagrljaja koja su tom pogledu usledila bila su topla, čvrsta i puna ljubavi i poverenja.

Ako nekada osetite (a osetićete) strah od Drugog, setite se ovoga. Pre nego što povučete obarač, pogledajte ga u oči i setite se da se i on boji vas isto koliko i vi njega. A ono čega se svako od nas možda najviše boji je – da ga Drugi neće voleti takvog kakav jeste.

Srećom milost, svakim danom, sve više raste.