BELEŠKE O SLOMLJENOSTI

Na putu na Siciliju slomila sam levu ruku i levu nogu. To me je gurnulo u stanje blisko novorođenoj bebi: neko drugi mi ispunjava osnovne potrebe, a ja radim samo ono što mogu, što je vrlo malo.

Moj dan izgleda ovako: buđenje u 6, terapija u 7:30, šetnja sat-dva, vežbe, odmaranje do kraja dana. Ponekad bioskop i kafa s drugaricom. Brbljanje s decom, kad su kod kuće. Beskonačno gledanje serija.

Većinu dana ne osećam mnogo. Ne dopuštam sebi nestrpljivost i frustraciju. Ali nekih dana, možda baš ovakvih sivih i kišnih, u meni nabuja neka tuga, usamljenost, sumnja u sebe, odbačenost, praznina, osećanje da je jedino što me sidri – odgovornost prema sebi da do kraja pređem ovaj put koji sam započela pre 53 godine.

Šta na tom putu treba da radim ne znam tačno, jer moj unutrašnji glas, naročito ovakvim danima, utihne pa od njega nema nikakve vajde. Da pišem, čini mi se, nemam šta, jer u mom životu osim fizikalne terapije nema nikakvih sadržaja; da prevodim bih mogla, ali čekam da mi dođe znak koje knjige da se prvo uhvatim, da ne bih neku počinjala pa zbog druge prekidala; da učim bi trebalo, i ja to pomalo i radim, ali gradiva je mnogo a moje telo ne izdržava dugo sedenje; da se spremam za ispit bi takođe trebalo, ali to mi se nekako ne mili, valjda zato što ne znam kako će me ova slomljena noga odneti čak do dalekog Njujorka.

Tako u miru i tišini veći deo dana tavorim, malo pišem, malo čitam, malo učim, malo spavam. Umesto kao žena od 53, osećam se kao vrlo vitalna starica od 103 godine.

Ne bi bilo fer da ne primetim da me je svemir, u svojoj beskonačnoj mudrosti i blagosti, poštedeo boli, osim u najmanjoj mogućoj, neophodnoj meri. Osim samog pada i prva dva dana posle njega, ja praktično ne osećam bol. Za nekog ko se boli panično boji, to je možda veći poklon nego da nisam ništa ni slomila. Očigledno lekcija o boli nije ona koja mi je ovom prilikom bila namenjena.

Ono o čemu čovek koji nikada ništa nije lomio ne razmišlja je to da se vitalne funkcije organizma koji se oporavlja smanjuju na nužni minimum. Ne razmišlja ni o osećanju stalne nesigurnosti, ugroženosti, opreznosti, svesnosti o mnogobrojnim opasnostima koje vrebaju na svakom koraku, iskonskog straha (zamisli ga ovako: ne kao strah od silovanja koji oseća mlada devojka dok se mračnim ulicama noću vraća iz provoda, nego kao strah pećinske žene koja svaki dan kad napušta pećinu zna da se u nju možda neće vratiti, jer u njenom susedstvu žive mamut, sabljozubi tigar, strašni vuk i runasti nosorog, a svi oni su brži, jači i generalno opremljeniji za život nego ona). Ne razmišlja o tome kako osoba sa slomljenom rukom, a naročito nogom, ne može sebi da dopusti da se dekoncentriše, iznervira, posvađa, potuče, ode u protestnu šetnju, potrči za autobusom, prekasno krene na zakazani sastanak, padne, sedne ili legne na pod, podigne vruću šerpu, zaboravi da popije kolagen, previše natovari kolica u samoposluzi, uđe u pun tramvaj, pređe ulicu van pešačkog prelaza ili, ne daj bože, na crveno, zaboravi na svoje povrede, napravi nagli pokret, skoči, ponese nekoliko tanjira odjednom, brzo ustane kad joj zazvoni budilnik, i generalno, da radi dve stvari odjednom.

Od multitaskerke, svetske putnice, buntovnice, sportistkinje, kritičarke institucija i energetske bombe postala sam prevremena penzionerka, propovednica mira i sloge među svim ljudima i zahvalna korisnica retkih preostalih raspoloživih usluga nacionalnog zdravstvenog sistema.

U kostima je, kaže Ivan, duboko znanje. Neko ko je istovremeno slomio dve kosti mora da nešto zna svom snagom i iz najvećih dubina svog bića. Avaj, šta je to što ja znam?

Da počnem od onog što sam saznala u poslednjih mesec dana, u nadi da ću, korak po korak, otići dovoljno daleko u prošlost i u širinu da sva moja znanja koja su spavala u mulju izađu na površinu moje svesti i udahnu vazduh punim plućima.

Znam:

1. Cenzurisano. Žao mi je čitaoče, ovo još uvek nije za tvoje oči. Ali ne brini, neću zaboraviti šta bi pod brojem jedan trebalo da piše, pa ćeš biti prvi obavešten kad za to dođe vreme.
2. Da će moja deca najčešće učiniti ono što im nalaže osećanje dužnosti prema roditelju, iako možda neće u tome uživati.
3. Da će oko mene vladati tišina, isprekidana retkim zvukovima telefonskih notifikacija.
4. Da će ta tišina izvan mene biti u sazvučju sa tišinom u meni.
5. Da se ne bojim ni smrti, ni onoga pre smrti.
6. Da se ne bojim života.
7. Da nemam iluzija.
8. Da je Bog sa mnom uvek, jer drugačije ne može biti, ali je više sa mnom kad mislim na njega nego kad ga zaboravim.
9. Da ni u šta u životu nisam uložila 100% sebe i da su zato stvari oko mene ostale nedovršene.
10. Da je deset plus deset – dvadeset. I da je to, iz perspektive deteta od šest godina, mnogo. Pa je tako znanje, kao i sve ostalo, stvar perspektive. Ako uspem da se vratim u stanje svesti deteta od šest godina, možda će mi biti potrebno vrlo malo da živim i da budem srećna.

Deset nije veliki broj, ali je dovoljan. No, dvanaest je čaroban broj, pa ću probati sa njim. Ne zbog razlike od dva broja, nego zbog čarolije.

11. Da me šum koji generiše moj um sprečava da jasno čujem poruke srca i kostiju.
12. Da nas na svetu ima dvanaest. I da će, kada nađem ostalih jedanaest, moj zadatak postati mnogo lakši.

Iz faze akumulacije prešla sam, jednim odlučnim padom na nos, u fazu integracije. Nije ovo stanje koje mi je poznato ili mom karakteru blisko. Nisam navikla ni da mirujem, ni da budem strpljiva, ni da čekam da mi se pokaže i otkrije. No, za nekoga ko je čitavog života bio tako frenetično aktivan, odlično se nosim sa ovim stanjem ličinke. Nisam u depresiji, ne plačem, ne ljutim se, ne bogoradim, ne svađam se, snizila sam očekivanja na minimum, ne bunim se i, što je najneobičnije, nemam želja. Da mi sad ponude bilo šta, rekla bih verovatno – dajte mi ono što mislite da je najbolje za mene, jer ja ne znam šta je to. Ceo život sam želela stvari (a i ljude) čiji je doprinos mojoj dobrobiti bio u najmanju ruku upitan, a ispunjenje svih tim upitnih želja dovelo me je baš ovde gde sam sada. Stoga je ovo moje stanje osobe sa slomljenim udovima fokalna tačka u kojoj se spajaju svi moji dosadašnji putevi i iz koje se, kao svetlosna lepeza, šire svi moji budući.

Veliki deo života razmišljala sam ludom glavom, pa onda prešla na nešto što sam zvala srcem a možda je trebalo da ga zovem matericom. Znam da odavde počinje onaj deo života u kojem ću manje razmišljati, a više znati – kostima, dubokim znanjem. Dok ovo pišem, moj ručni zglob prijatno pulsira i kroz njega se šire blagi trnci i hranljiva toplota. Distalni radijus se slaže. Koleno, za to vreme, zadovoljno prede. Slaže se i patela.

Pored toga, došlo je vreme da naučim da razlikujem srce od drugih unutrašnjih organa, sa kojima sam ga u prošlosti nepravedno poistovećivala. Prvo što bih mu, sa ovog mesta jasnoće, rekla je: miruj, miruj srce moje! Sve je najbolje moguće u najboljem od svih mogućih svetova. A onda bih zaćutala i slušala ga kako kuca.