Kraj ove godine za mene je mnogo veseliji od kraja svih prethodnih, iako za Novu godinu ostajem u Beogradu. Moja radost, možda prvi put u životu, dolazi iznutra, a ne spolja.

Prošle godine u ovo vreme već sam bila u Indiji, gde su svi Indijci Varkale, a možda i sveta, bili Hani za petama kao lovački psi. Naš dobri Naresh bio nas je upozorio da novogodišnje veče možda nije najbolje vreme za šetnju Varkalom jer se te noći ljudske strasti razbuktaju poput vatrometa, ali nas dve samostalne Evropljanke ga, jasno, nismo ozbiljno shvatile.

Nisam očekivala da ću morati da budem Hanin bodigard pa nisam bila ponela oružje. Bila sam naoružana samo svojom strogošću i tobožnjim majčinskim autoritetom, pa je tako Hana provela novogodišnje veče zamotana kao bula, ali pošto su čak i iz one crne marame koju je omotala oko glave virili njeno anđeosko lice, plave oči i pramenovi plave kose, veče je prošlo u besomučnom bežanju i skrivanju od pomahnitalih udvarača.

Rez i skok u prvi januar. Hana i ja plašljivo izlazimo na spektakularnu šetnicu na litici iznad okeana, u nadi da većina muškaraca u Varkali još uvek spava. Veći deo dana provodimo napolju i tek poslepodne postajemo svesne da niko ne gleda, ne prati, ne pipa i ne pokušava, krišom ili otvoreno, da slika Hanu. Počinjemo, vrlo polako, da se opuštamo i da se nadamo da će ovo možda ipak biti odmor, a ne celodnevno izbegavanje silovanja. Uveče su na šetnici samo porodice sa decom i cela scena izgleda potpuno respektabilno.

Sedmog dana našeg boravka u Varkali, stiže Aron, kojeg smo pre Nove godine vrlo željno iščekivale. Od njegovog prisustva očekujemo mnogo: Aron je visok metar devedeset, za južnu Indiju pravi džin, i iako je po karakteru jagnje Božje, živi u Beogradu, što znači da je u svrhe preživljavanja u urbanoj džungli naučio da se pretvara da je opasan. Ali ovog, petog dana posle Nove godine, njegovo prisustvo je gotovo izlišno. Koristimo ga samo za banalne poslove, kao što je bacanje pretećih pogleda na drznike koji malo smelije pogledaju Hanu, i za nošenje kofera.

Mogla bih sada ovako da se prisetim svih egzotičnih Novih godina pod palmama koje sam u poslednjih deset godina provela daleko od kuće, ali radije bih se fokusirala na ono što mi je svaka od njih donela: osećaj odvezanosti, slobode i neodgovornosti za sopstveni život i izbore. Odvezivanje je moja lekcija u ovom životu, a sloboda – conditio sine qua non odgovornosti. A ja sam ove godine prvi put u životu odvezana i slobodna – prvenstveno ali ne i jedino – od svoje želje za bežanjem. Zato ću Novu godinu provesti kod kuće.

Nove godine su vreme velikih očekivanja, a za mnoge i anksioznosti, depresije, napetosti i porodičnih svađa. To je vreme svođenja bilansa, kad hteli – ne hteli bivamo saterani u ćošak i prinuđeni da sagledamo šta smo u poslednjoj godini, a i do sada uopšte, postigli. Da li smo tamo gde smo hteli da budemo? S kim smo? Šta radimo? Jesmo li sebi priuštili sve što smo u životu želeli? Jesmo li srećni? Jesmo li, barem, zadovoljni? Ređe, jesmo li zahvalni za to što imamo?

U vreme kad sam Nove godine još uvek provodila u Beogradu, uvek sam se nalazila pred istom dilemom: s kim ću? Imala sam svake godine jasnu ideju o tome s kim bih volela, ali hoće li taj hteti sa mnom? Hoće li se neko drugi uvrediti ako i njega ne pozovem? Hoće li taj s kojim hoću hteti sa još nekim, s kim ja neću? Gde ćemo? Kod mene, kod njega, ili kod nekog trećeg? Ili u klub? Treba li nam rezervacija? Ima li još igde mesta s obzirom da smo se ovako kasno setili? A da se samo prošetamo i pogledamo neki koncert na ulici? Ubiće nas petarde! Prošle godine zamalo da nam osakate psa i ogluve dete. Šta ako svi kafići budu prepuni pa nemamo gde da sednemo da se ugrejemo? Napolju je opet minus deset!

S godinama su se stvari oko nas promenile, pa ni problemi više nisu isti. Petarde su i dalje tu, pas se i dalje panično plaši grmljavine, detetu je nekako zacelila ona naprsla bubna opna, ali se zato globalno zagrevanje pobrinulo da se za Novu godinu više ne smrzavamo. Ako psa ostavimo kod kuće, a detetu stavimo čepiće u uši i antifon slušalice na glavu, možda i možemo u šetnju? Avaj, koncerata više nema; sad po beogradskim trgovima urlaju nekakve plaćene narikače od kojih pošten svet (onaj koji je rešen da ne slavi Novu godinu) ne može da spava, a šetači žele da propadnu u zemlju od sramote što se njihov grad pretvorio u TO. I klubovi su se nešto poseljačili, granica između repa i narodnjaka izgubila, pa sad sa svakog drugog splava bubnji srpska verzija tzv. trepa (ko zna – zna, a ko ne zna, bolje da ne pita). Dakle, izlazak – mrka kapa! Što se tiče kućnih žurki, moji prijatelji, ono malo što ih je ostalo, već su navikli da nisam tu za Novu godinu pa imaju svoje aranžmane, koji mene ne uključuju.

Šta ću, dakle, za Novu godinu? Ništa posebno. Ceo dan ću se ponašati kao da je bilo koji najobičniji dan, neću praviti novogodišnju gozbu, neću frenetično okretati telefone da se dogovaram u poslednjem trenutku, neću treperiti od uzbuđenja, neću obrijati noge i neću se našminkati. Neću se ni obući za izlazak, neću proveriti kolika će biti temperatura u gradu, da li ima koncerata, da li su konačno zabranili petarde i koje prodavnice rade prvog januara. Neću se bojati gladi za vreme praznika. Neću puniti frižider ni zamrzivač, neću praviti rezervacije u noćnom klubu ili restoranu i neću stavljati šljokice na kosu. Neću biti ni namćor koji mrzi Novu godinu i namerno leže u krevet u devet, spušta roletne, gasi svetla i u mraku prevrće po glavi crne misli o tome kako ga niko ne voli i kako mu je život usran. Neću propustiti da okitim jelku zato što se prenemažem da ne verujem u Deda Mraza. Ja verujem u Deda Mraza i on me svake godine nagradi sankama punim poklona koje ostavi ispod moje (okićene) jelke za mene i moje najdraže. I nikad mi nije ispod jelke ostavio poruku na kojoj piše: "A kako ste vi proveli Novu godinu?" Baš ga briga za moj provod! Njegova misija je da daruje sve nas koji smo bili dobri te godine, a moje je da se radujem njegovim darovima.

Evo šta ću raditi i kako ću provesti Novu godinu: sešću pored svoje jelke, pustiti džez verziju novogodišnje muzike i zagrliti svog dragog, koji je topliji (i mnogo mekši!) od radijatora. On će nešto pričati jer voli da priča, ali ja ga neću baš pažljivo slušati, nego ću puštati da mi njegov glas ulazi na jedno a izlazi na drugo uvo. Razmišljaću o duhovima prošlih Novih godina, ali to neće biti duhovi kojih se plašim kao u horor filmu i od kojih želim da pobegnem među petarde, nego procesija svih dragih ljudi koji su ikada ušli u moj život, uradili nešto dobro u njemu, ostavili mi deo svog srca ili uzeli deo mog i onda otišli, bilo tiho, kradom, ili uz fanfare i dramu, već zavisno od svog karaktera i navika. Razmišljaću i o onima koji su i dalje tu, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, prate moj rast, učestvuju u mom životu, dele moje radosti i žalosti i drže kod kuće jastuče samo za mene, da me ne nažulja njihovo rame kad na njemu plačem. Razmišljaću o onima koji su prešli na drugu stranu i probaću da zamislim njihove nove živote, u svetlosti ili u tami, daleko od mene, ili možda sasvim blizu. Razmišljaću o svemu što sam od njih naučila, svemu što su bili, i svemu što sam ja danas zahvaljujući baš njima. Razmišljaću o svojim greškama i o tome zašto sam danas zbog njih bolji čovek, ali i o svojim uspesima i o tome koliko zahvalnosti dugujem svom stvoritelju zbog njih. O onom što me tek čeka: svim putovanjima, ljudima, prijateljstvima, rečima, igrama, pesmama, godinama, ljubavima, radostima, otkrićima, školama, morima, šumama, gradovima i kućama, kaminima i cveću, crvenim božićnim mašnama i uskršnjim zekama, zlatu i dijamantima, ali ne onima iz Sierra Leone! Mislim na zlato zlatnog srca, i dijamante koji bljesnu iz oka prijatelja kad te pogleda pa mu oči zasijaju od ljubavi.

Kad se o svemu ovom dobro narazmišljam, smestiću se na krevet pored svog dragog i naći neki novogodišnji film. Zaspaćemo jedno pored drugog, obrazom uz obraz, nosom uz nos, baš dok poslednja svećica u prozoru junakinje iz naše romantične komedije bude dogorevala. Ne znam da li će to biti pre ili posle ponoći. Ako je čitav život san, zar je važno da li smo ponoć dočekali u takozvanom budnom stanju, ili takozvanom snu?

Ujutro ćemo zajedno popiti kafu i limunadu, a moj dragi će se hvalisati kako je uspeo da izdrži budan do ponoći (iako nije, i glava mu je više puta klonula na moje rame, ali svaki put kad je posle toga otvorio oči ja nisam imala srca da mu kažem da je zadremao, a kad se film završio, ugasila sam svetlo i pokrila ga najtiše što sam mogla, da bi mogao sutra da se hvališe kako je ostao budan).

Kad se deca probude, otvorićemo Deda Mrazove poklone i mnogo ćemo se iznenaditi, iako uglavnom svi već znamo šta smo dobili. Jer Deda Mraz voli iznenađena, radosna lica i ne treba ga ljutiti, da ne bi sledeće godine doneo kakvu mrtvu žabu, ili trulu bananu!

Kad sve bude gotovo, pokloni podeljeni, novi debeli džemperi sa plišanim medama obučeni, ručak pojeden i svetiljke pogašene, sešću u miru i napisaću Deda Mrazu zahvalnicu što nam svake godine verno služi, donosi poklone tačno na vreme, što se brine o irvasima da ne nazebu i o nama da ne zalutamo na stranputicu, što nas hrani, oblači, mazi, pazi i voli, što nam nikad ničega ne fali, što smo srećni, zdravi, bogati i voljeni. Jer na šta bi ličilo da sve ovo, svake Nove godine, ne primetimo, da ga se ne setimo, da se ponašamo kao da se svi ovi blagoslovi podrazumevaju?

Eto, tome služi ova Nova godina. A za sledeću ćemo videti.

Na mom stolu gore dve adventske sveće, jedna za ljubav, druga za radost, obe zapaljene danas, jer sam tek danas saznala za običaj paljenja adventskih sveća. Moje Puležanke su sve zapalile svoje sveće u svojim toplim puležanskim domovima, koje dele sa svojim puležanskim muževima pod plavim puležanskim nebom na obalama tamno-modrog puležanskog mora. O, kako je lako biti Puležanka, a kako teško biti ja! Ne znam da li je to istina, ali mi ponekad, kad me obuzme nezahvalnost, tako izgleda.

S druge strane, meni je ovde u Beogradu danas baš lepo: Imam decu, Mirku, Al-Anon, Milči i teta Vericu, topli dom, Branislava, radijatore, a imaću, uskoro čak i Caneta. Koji će mirisati na psa i biti lep, dobar i glup, penjaće se na krevet i na kauč, prositi hranu kad jedemo, neće slušati u parku, seksualno će uznemiravati druge pse i gledaće nas onim divnim blagotelećim pogledom svojih smeđih psećih okica. Naš Cane.

Imam i svoje pisanje, svoje prevođenje, svoje učenje, a možda čak i svoj budući posao na … (ne otkrivam ništa unapred). Imam svoj Njujork i svoj veliki krevet i svoje slike na zidovima i svoje uspomene sa putovanja. Svoje žute čarape i svoj džemper od baby alpake iz Perua. Svoje bendžamine i drvo novca i aloe veru. Svoju pitu sa pireom i kiselim kupusom. Kad ovako nabrajam šta sve imam, čini m se da je ovo najsrećniji 21. decembar koji sam ikada doživela.

Imam i svoje popodnevno spavanje u pidžami i sa ugašenim svetlom, svoju veš mašinu, zvučnik i božićnu muziku. Svoje naočare i sve ono što sa njima mogu da vidim. Imam patike i opremu za trčanje i Kalemegdan da na njemu trčim. Imam svoj blog i svoj dnevnik, kao i svojih 6 dana nedeljno i svoj kompjuter na kojem ih čuvam. Svoj perjani jastuk i posteljinu sa crvenim i plavim zvezdicama. Svoja dva starinska noćna stočića, svoje knjige o zdravoj ishrani i životu, svoje veliko pakovanje papirnih maramica da mogu da plačem kad mi se prohte.

Imam, poput doktora Kinga, san o tome kako će svet jednom biti pravedan.

Imala sam i tetku koja me je mnogo volela, ali je sada više nemam, barem ne ovde među živima. Imam i mamu na groblju, ali i to je bolje nego da je nemam uopšte ili da ne znam ko je i odakle je bila. Imam uspomene na nju i slike kad je bila mala i kad sam ja bila mala i kad smo bili srećna ili tužna porodica. Na nekim slikama su i drugi ljudi – bake, tetke, nono i nona, sestrične, teče, bratići i tete: Ljiljana, Mila, Mira, Nada, Zina, Vesna, Bibi i Anka, čike: Zoran, Vasa, Bagi, Cevta i Dule, barbe: Mile, Muharem, Rajko i Ive. Imam i prabake: Zorku, Valeriju, Gizelu i Desanku. Prabaku Desanku nikad nisam videla ni na slici. Ona je bila siromašna i muž ju je tukao, pa možda nije imala vremena da se slika, ali čula sam da je bila dobra žena.

Imam drugarice iz osnovne i srednje škole sa kojima sam se nekada družila a sad se više ne družim, ali to ne znači da ih nemam.

Imam prozore kroz koje vidim drveće sa žutim i smeđim lišćem, ulične svetiljke i žice sa strujom na koje se kači trola od tramvaja. Kad se trola otkači od žica, vozač mora da izađe iz tramvaja i da je namesti. Onda nastane zastoj u saobraćaju. To je bilo nekad, pre nego što su počeli protesti i blokade i pre nego što je počela svaki dan da se pravi gužva u saobraćaju.

Imam dedinu violinu, koju sam mislila da hoću da prodam, ali sam onda shvatila da neću. Hteo je da je kupi profesor muzike iz Albanije i da je odnese svojim đacima u muzičku školu u Albaniji. Ali kad sam ga čula kako priča peko telefona (ljutio se i pomalo vikao), ja sam pomislila kako on nije nikakav profesor muzike, nego preprodavac violina. Naljutila sam se i ja, i iz prkosa pomislila kako on možda u slobodno vreme preprodaje i druge stvari, kao što su ljudski bubrezi, ali to verovatno nije bila istina. Verovatno sam samo tražila izgovor da ne prodam violinu, jer nisam želela da otuđim taj deo svog dede, pa sam našla ovaj, malo dramatičan. Sad me je sramota što sam se tako lako predala svojim predrasudama.

Dedina violina stoji u ćošku i čeka da dođe neko da zasvira u nju. Deda je napisao i note za nju, ukoričio ih je i ostavio u nasledstvo svojim ćerkama, ali ni jedna od njih nije naučila da svira violinu. U našoj porodici žive već tri generacije koje ne znaju da sviraju dedinu violinu, tako da će ona morati još malo da sačeka u ćošku. Ali nećemo je dati nikakvim trgovcima, ni violinama ni bubrezima.

Nemam ove godine nikakve želje za deda Mraza i nisam mu napisala pismo, ali ako bi trebalo da poželim jednu stvar, poželela bih da se u našem životu pojavi neko ko će ispraviti tu porodičnu nepravdu sa violinama.

Imam sliku Beograda u zlatnim bojama uramljenu zlatnim ramom. Beograd je na njoj mala skupina šiljatih kula grupisanih na vrhu gole stene okružene Dunavom i Savom, plus malo veća skupina kuća u podnožju gole stene opasana zidinama. Grad je, navodno, tako izgledao 1684. godine. Ja lično mislim da Beograd nije nikada tako izgledao, ali ko sam ja? U onoj skupini kuća u podnožju ima mnogo višespratnica i crkvenih tornjeva. Čovek se pita, gde su tu one zdepaste jednospratnice orijentalnog izgleda, kakvih je očuvano još par po Dorćolu? Gde su minareti? Beograd je 1521. osvojio sultan Sulejman Veličanstveni i on je krajem sedamnaestog veka morao ličiti na tursku kasabu, a ne na nekakvu austrougarsku utvrdu. Osim toga, stekao je s vremenom preko sto džamija, a na mojoj slici nema ni jedne.

Istorija i slikar me, međutim, opovrgavaju. Ako je Beograd ovako izgledao 1684, meni je gotovo žao što u njemu nisam živela tada, a ne sada. Kad su stvari počele da idu nizbrdo, Turci nadvladali Austrougare, a kasaba zamenila uredni srednjoevropski grad – ne znam, ali osećam se prevareno. Mislila sam da su poslovično zli Turci pogazili sve pred sobom, a kad ono u Kalemegdansku tvrđavu izgleda nisu uspeli ni da prismrde, barem ne odmah. Obuzima me sumnja da možda uopšte nisu bili zli, nego ih samo mi tako predstavljamo, da se opravdamo što smo dozvolili da lepi austrougarski grad propadne i da od njega ne ostane ni kamen na kamenu.

Da se vratim bolje onom što imam, umesto da kopnim za gradom kojeg više nemam. Odmah pored slike zlatnog Beograda iz zlatnog doba je slika Venecije. Veneciju još uvek imam ako je baš naročito poželim, mada, ruku na srce, ona nikada nije bila sasvim moja. Delim je sa milionima turista i stotinama hiljada Venecijanaca. Srećom pa u njenim senovitim zakucima uvek ima neki kamen, ili kanal, ili most na koji su svi zaboravili pa mogu bar privremeno da ga prisvojim. Ako sam ga dobro izabrala – ako je dovoljno skriven od pogleda i udaljen od glavnih puteva – bude i po 20, 30 minuta samo moj! Zato mogu da kažem da, na relativan način, imam i Veneciju.

Pored Venecije su Saigon, Seattle, Rio de Janeiro, New York, Havana i Angkor Wat. Svi su oni pomalo moji i pomalo ih imam. Iako deluje da od njih nemam baš mnogo – tek poneku uspomenu, sliku ili magnet, ne bih tih par tričarija menjala ni za sve blago Sierra Madre.

Dalje, imam bicikl, i to električni, i nov novcati lanac za njega, malu kućnu biblioteku, jednog Ganeša, 2 piramide, jednu ljubičastu sovu, jednu crveno-zlatnu školjku i jednu pločicu na kojoj Haninim rukopisom piše: "Život je divan, samo treba verovati u to".

Imam, što je još važnije, Hanu, koja za stolom u kuhinji jede sendviče sa medom i ruskom salatom.

Imam televizor koji se zove ekran jer ne može da emituje program, tegove za noge, drvenu kutiju za fotografije, narandžastu maramu sa belim cvetićima i mnoštvo fascikli.

Imam toliko toga da sam se umorila od nabrajanja i idem da vidim da li nekom mogu nešto da poklonim jer nije u redu da jedna osoba tolika blaga zadrži samo za sebe. Božić je vreme za darivanje, a ne za sebičnost.

Na "Posljednji sud" sam otišla bez očekivanja. Dugo pre toga nisam bila na Ivanovoj radionici i osećala sam da ispadam iz koloseka, ali pošto sam se osećala relativno dobro, mislila sam da mi i ne treba popravljanje. Kao da bi, u tom trenutku, traženje pomoći bilo neka vrsta bahatosti.

Svaki put kad idem kod Ivana pitam se šta bi još mogao da mi donese. Odlazim kod njega već godinama i već mi je toliko dao: brojne uvide, oslobođenja od emocija u kojima sam se ponekad utapala, susrete i prijateljstva sa divnim ljudima sa kojima razgovaram uvek samo srcem, putovanja na dva kontinenta, odmore na rajskim Jadranskim otocima, trenutke potpunog spokoja i stapanja sa božanskim izvorom, fontanu mudrosti koja neprestano izvire i, pre svega, svoje divno, duboko, umirujuće prisustvo.

Pred tolikim primljenim blagodatima ponekad se osećam sebično: šta ja još uopšte hoću? Kad planiram da počnem da dajem, a ne samo da primam i uzimam iz tog nepresušnog izvora radosti? Često sebe tako grdim poslednjih godina, ali srećom me to nikad ne spreči da odem na retreat.

Tako me nije me sprečilo ni ovog puta. Ivan i Ines, čarobni dvojac, hijerofant i veštica, bili su kao i uvek na visini zadatka. Zadatak je, ovog puta, bio da onima među nama koji su do sada pipali po mraku osvetle put do njihove svrhe i pomognu im da sa njom zaplešu.

Nedostatak svrhe već godinama je moja tema. Zbog njega padam u depresije, zbog njega se mnogim jutrima pitam ima li smisla ustajati, zbog njega radim stvari koje ne volim i puštam svoju dušu da kleči u ćošku i moli za zrak svetlosti. Moja duša, naravno, zna šta joj treba, ali joj nejaka ličnost, krhki i sujetni ego, ne dâ do tog blaga.
Ines, koja nikada ne okoliša i uvek pogađa pravo u sridu, ne čeka ni trenutka da mene i meni slične obavesti da je upravo to najveći mogući greh: znati šta ti duša traži – a ne dati joj to – zločin je za koji nema oprosta.

Dok pišem odgovore na pitanja na koja smo dobili zadatak da odgovorimo, nemam mnogo vere da će nešto posebno da se desi. Sve do poslednjeg pitanja, koje glasi: "Šta te sprečava da živiš svoju svrhu?" Iako mi još uvek nije jasno koja je tačno moja svrha, odgovaram kao iz topa: Strah od javnog nastupa. Dok to pišem, imam jasnu viziju šta treba da uradim: da uzmem mikrofon, izađem na sredinu prostorije i polako i odlučno, kružeći pogledom po prostoriji kako bih sve prisutne pogledala direktno u oči, kažem šta me već toliko godina muči: strah od javnog nastupa.

Neću govoriti brzo da bih što pre završila i sklonila se od tuđih pogleda, neću ljudima gledati u cipele niti izabrati neodređenu tačku na podu da u njoj sakrijem svoju nesigurnost i napravim se da oko mene nema nikoga, neću istrčati na pozornicu niti sa nje, i ne, neću prećutati ni jednu jedinu stvar koja mi padne na pamet. Ako to znači da će 50 ljudi tog dana pomisliti da sam budala koja govori gluposti, neka tako bude. Preživeću tu sramotu, jer ne mora uvek da mi bude prijatno. Odrasla sam osoba i mogu da istrpim malu količinu neprijatnosti.

Dok se u meni formira ta odluka, istovremeno mi se pred očima odvija film mogućih svrha koje bi mogle biti moje. Isceliteljka? Psihoterapeutkinja? Prevoditeljka literature o samopomoći i duhovnosti? Spisateljica? Svima njima zajedničko je jedno: reči.

Ja živim ovako: radim od kuće, sama, i u toku najvećeg broja dana ne pričam ni sa kim osim sa svojom porodicom. Prevodim pravne dokumente, koje u najboljem slučaju pročita par advokata i poneki sudija ili arbitar. Pišem otkad znam za sebe, a poslednjih 20 godina ono što pišem nije dnevnik. Ipak, iako često vidim da je to što sam napisala dobro, nikada nikom ne dajem da pročita. Učim i tečno govorim nekoliko stranih jezika, ali kad se nađem u situaciji da neki od njih upotrebim, ja se pravim da baš taj jezik ne znam. Jednom mi se desilo da sam otputovala sama u Rim i da pet dana ni sa kim nisam progovorila ni reč. Zamalo da poludim od usamljenosti! Od tad više ne putujem sama, ali izgleda da je to jedino što sam naučila iz tog iskustva.

Ukratko, sama sam sebe zazidala u zatvor ćutanja i nemosti. Zašto? Zato što svaki put pre nego što progovorim, onaj dosadni glas iz moje glave, koji ne znam čiji je i kako se tu naselio, počne da me rešeta: Ajde ćuti, nikog ne zanima. A ti kao imaš nešto da kažeš? Kakav si ti pisac, nisi napisala ni jedan roman, ne znaš da izmisliš ni priču! Pa ti uopšte nemaš mašte! A i ovo što si prevela ti ništa ne valja. Ko će to uopšte da čita? Ne moraš uvek ti da vodiš glavnu reč! Kome će to da pomogne? Drugi ljudi su odavno prevazišli taj problem, samo ti se još boriš s takvim glupostima. Svi će da vide koliko si jadna! I tako u nedogled.

S godinama, glasu treba sve manje da me ućutka: ponekad je dovoljno da me popreko pogleda, i ja potonem u tišinu i očajanje. Jer ćutanje je za mene jednako očajanju.

Moja svrha su reči: isceljenje kroz reči. Nije to nešto što mi se već bilo iskristalisalo u mislima u trenutku kad sam izašla na sredinu sobe i počela da govorim. Kad sam stala pred tih 50 dobrih ljudi, imala sam u glavi neki okvirni scenario onoga što treba da kažem, ali posledice sam, u potpunosti, prepustila Bogu. Znala sam da ću ili izaći iz tišine, ili umreti; isto tako sam bila odlučila da, ako treba da umrem, to bude na pozornici. Ako neko treba da me spali, neka to budu tuđi pogledi, a ne moj sopstveni.

Ono što se posle toga desilo prevazišlo je sva moja očekivanja od nekog zamišljenog happy enda. Ljubav, osmesi, podrška, razumevanje i prepoznavanje sijali su iz svakog pogleda. Istina je da sam za ovaj izlazak iz anonimnosti izabrala najbolje moguće mesto: mali krug velikih, osvešćenih ljudi.

Ivan i Ines su me zatim poslali napolje da smisle plan, a smislili su ovo: tri puta sam izašla i ponovo ušla u prostoriju, a svaki put me dočekala druga reakcija: prvi put aplauz i klicanje, drugi put zviždanje i neodobravanje, a treći put ćutanje i ravnodušnost. Iako mi je moj dosadni unutrašnji glas razlagao da se od aplauza moram osećati neprijatno jer ga ne zaslužujem i ne znam kako da se pred njim ponašam; da mi zviždanje doduše ne prija, ali nije ništa neočekivano, a da sam na ravnodušnost već navikla, prava istina je da sam se u srcu pred svakom od ovih reakcija osećala isto. Ja sam svoju istinu rekla; svet je mogao slobodno da se sruši, ili da se izgradi, ili da nestane, ili da se umnoži, ili da eksplodira, ili da mi ravnodušno okrene leđa: to više nije bila moja stvar. Ja sam svoju nelagodu, svoj stid, svoju neljubav prema sebi već bila predala vrtlogu. Bila sam slobodna.

Prvo što sam uradila kad sam se vratila na svoje mesto bilo je da kažem Janji, našoj koordinatorici projekata, da bih volela da pišem blog za Centar svijesti. "Pa počni", odgovorila je Janja. Taj projekat je u meni sedeo ni manje ni više nego četiri godine. Malo je reći da je do danas već potpuno sazreo.

Od tog dana svaki dan pišem. Tekstovi doslovno ispadaju iz mene. Nekada sam se bojala da će mi nestati inspiracije, doživljavala ili mislila da doživljavam writer's block, počinjala pisanje sa neznamštadapišemneznamštadapišemneznamštadapišem i svakog jutra strepela da će baš tog dana izvor konačno presušiti. Kakva zabluda! Izvor je, kao što je Ivan do sada valjda već uspeo da nas nauči, nepresušan. A izvor reči koje iz mene izlaze nisam ja.

Ali ono što pravi pravu razliku nije to što pišem; to radim otkad znam za sebe. Ono što mi je promenilo život je to što me neko čita i, najveće iznenađenje: što moje pisanje nekom menja život. Količina ljubavi, pohvala i podrške koju dobijam od mojih najdražih Puležanki, mog Energetskog kruga, velika je kao što su velika i njihova divna i čista srca; no to je samo deo lepote onoga što mi se dešava.

Najveći poklon koji sam ovim otvaranjem dobila i najveće iznenađenje za mene, nevernog Tomu, jeste to da moje pisanje ima moć da nekom promeni život, da mu donese uvide, da mu olakša muke i ublaži patnju, da mu pomogne da prođe kroz težak dan, pa čak i da zaboravi da je dan težak; da mu pomogne da reši problem koji ga je dugo mučio, da se seti Boga na kojeg je bio privremeno zaboravio, da se seti da smo svi isto, jedno; da putuje sa mnom i da vidi mojim očima, da mu duša zatreperi, ili makar samo (samo?) da se naježi od lepote.

Evo komentara jedne moje čitateljke, meni najdražeg od svih, iako su mi svi dragi, dragoceni i bliski srcu:

"Draga moja dušo♥️
Beskrajno sam ti zahvala na tvojim tekstovima. Često nešto čitam pa kao ne razumijem i onda sama sebi objašnjavam. Ali tvoji tekstovi tako su jednostavni, razumljivi, bliski i jasni duši. Od kad sam pročitala ovaj zadnji (nisam baš sa vremenom na istom kolosjeku) ”Gospel” u glavi mi juri samo jedna misao: ”Bog je sada i tu”
Luduje mi u glavi i ne prestaje. Grlim te do neba i drugi put gledat ću te dugo u oči. Neće me biti strah 😍
P.S. ovo o Samsonu me malo osvjestilo u mojem služenju V., možda moje svrha je samo čisto služenje bez velikih rješenja njenih problema, možda sam se umislila da sam nešto više, (oholosti moja doktorska!) i kako ne uspijevam ništa riješiti tonem, gubim se i ne vidim osnovno - ljubav i Boga
Hvala ti još jednom sto nam donosiš Boga🙏😇"

Ako zbog ovoga ne vredi ujutro ustati i živeti, ja ne znam zbog čega vredi.

I evo, sledeći put ću konačno moći da odem kod Ivana bez griže savesti: sad znam da i ja nekom nešto dajem. Hvala Ivane, hvala Ines. I pre svega, Bogu hvala 🙏

Dok sam danas putovala prema Sinagogi, bila sam nekako uverena da me uopšte neće pustiti da uđem. Radi se, naime, o tome da u vezi sa judaizmom generalno osećam jaku grižu savesti. Sinagoga je, pod jedan, jedna od retkih vrsta sakralnog objekta u koji nikada nisam ušla. Bila sam u svim vrstama crkava – pravoslavnim, katoličkim, protestantskim svih denominacija, u budističkim i hinduističkim hramovima, a nedavno i u našoj beogradskoj džamiji, a jedino u sinagogu me nikada nije naveo put?!

Nije ovo jedini razlog moje griže savesti. Drugi, mnogo jači, koji je ujedno i uzrok ovog prvog, jeste činjenica da se često osećam kao da sam izdala svoje jevrejsko nasleđe. Moj deda po mami, Oto Fridman, bio je, naime, Jevrejin. Pošto su mama i njene sestre rođene na teritoriji NDH, jevrejska tradicija, prirodno, od početka njihovih ratom obeleženih života nije bila nešto što se otvoreno, pa i uopšte, gajilo i spominjalo.

Moj deda Oto umro je 1944. godine od tifusa. Ne može se za njega reći da je bio direktna žrtva holokausta, jer ga niko nije eksplicitno ubio, no indirektna je svakako bio, pošto je kao jedini lekar u gradu koji je bio Jevrejin – pa time i expendable – bez njega se moglo – poslat u tifusarski kamp da spasava što se spasti dalo. Ispostavilo se – ne mnogo, pošto je ubrzo i sam podlegao ovoj bolesti, a malo je falilo da za sobom u smrt povuče i moju mamu i baku.

Ponekad zamišljam kako se moj deda Oto osećao dok je umirao: ostavljao je za sobom tri ćerke koje jedva da je stigao da upozna i ženu koja će, sa nepunih 29 godina, ostati udovica sa troje dece. Znao je da su sve četiri kompromitovane srodstvom sa njim, da posle njegove smrti više neće biti nikakvog razloga da ih se štedi, da će njegove ćerke, ako uopšte odrastu, odrasti u siromaštvu i bez oca, da ih verovatno čekaju zbegovi, a možda i logori. U svom kratkom životu, doživeo je da od uglednog građanina i oca porodice postane parija. Jednog brata su mu – pričalo se iako nikada nije zvanično potvrđeno – Ustaše ubile tako što su ga živog zakopale, zbog čega mu je majka skoro sišla s uma. Jedina sestra mu se, s druge strane, udala za Ustašu; ako je ovo porodici i pružalo bar neki privid sigurnosti, uverena sam da je taj brak sa sobom nosio čitav niz onespokojavajućih implikacija. Sad je prabaku Gizelu čekalo da izgubi još jednog sina, kažu, majčinog ljubimca. Deda je, umirući, znao i to. Sigurno je da ovaj svet nije napustio u miru.

Kada se rat završio, baka je prekinula odnose sa dedinom porodicom, preselila se sa ćerkama u Beograd i zauvek zakopala tajnu o njihovom jevrejskom poreklu. Nije da se to baš krilo, ali se nikada nije ni spominjalo. Do te mere, da sam ja tek u srednjoj školi saznala da mi je majka polu-Jevrejka. Bila sam toliko šokirana, da sam nastavila da se ponašam kao da i dalje ne znam. Odatle moja krivica.

Služba se u sinagogi održava petkom uveče; utorkom od 10 do 11.30 je vreme za posete, dok ostatak vremena ulazak u hram nije moguć.

Sinagoga, Temple Emanu-El (čije ime znači "Bog je sa nama"), smeštena je na uglu 5. avenije i 65. ulice, preko puta Central parka. Prišla sam joj sa severne strane, preko 66. ulice, i naletela pravo na Jevrejski kulturni centar i versku školu – "Epicentar jevrejske kulture" – kako je pisalo na zastavici koja je lepršala iznad masivnih gvozdenih vrata. Vrata je krasilo 12 gravura sa crtežima i imenima koja mi nisu značila ništa.

Imena su, ispostavilo se posle naknadne pretrage, nazivi 12 plemena Izraela. Pitagorejska škola je, kako tokom pretrage takođe saznajem, smatrala broj 12 savršenim zbog njegovih matematičkih osobina, a kako su Pitagorejci verovali da svet funkcioniše prema numeričkoj harmoniji, taj broj se smatrao i brojem kosmičkog reda. Odatle, pored 12 plemena Izraela, i: 12 olimpskih bogova, 12 Herkulovih zadataka, 12 meseci u godini, 12 znakova Zodijaka, 12 apostola, 12 imama itd.

Svako od imena sinova Jakobovih praćeno je odgovarajućim simbolom: Issachar (magarac), Zebulun (brod); Dan (zmija); Naphtali (jelen); Benjamin (vuk); Manasseh (bik)/Ephraim (jednorog); Asher (drvo masline); Gad (vojni logor); Reuben (mandragora); Simeon (tvrđava); Levi (štit); Judah (lav).

Zvuk ovih imena, poznat a ipak stran i dalek, evocira slike i vrelinu pustinje i plemenskih sukoba. Simboli dolaze iz Jakobovih blagoslova iz Knjige postanja, u kojima otac, na samrti, blagosilja sinove, izriče svoju poslednju volju i navešćuje šta će sa svakim od njih biti, svakom prema njegovom karakteru.

Ulaz u sam hram nalazi se zapadne strane, prema parku. Na ulazu me dočekuje čuvar, koji mi nalaže da ostavim ranac na stolu i dozvoljava da zadržim fotoaparat. Jedino pravilo, obaveštava me, jeste da ne idem dalje od konopca kojim je pregrađen put prema aron ha'kodešu, svetom kovčegu u kojem se čuvaju svici Tore i ispred kojeg gori večna svetlost.

Srećna sam što sam za svoju prvu posetu sinagogi izabrala baš ovu. Temple Emanu-El je glavni hram reformnog judaizma u Njujorku, mesto gde se, za šabat i o praznicima, sliva sav jevrejski svet iz Njujorka i okoline. Danas u njoj nema nikoga osim mene. Ceo ovaj veličanstveni prostor, okupan plavom svetlošću vitraža i zlatnim sjajem aron ha'kodeša, biće, ovih sat i po vremena, samo moj.

Judaizam brani klanjanje idolima jer smatra da između čoveka i Boga ne treba da stoje materijalni posrednici: "Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodama pod zemljom. Ne klanjaj im se niti im služi. Jer ja, Jahve, Bog tvoj, Bog sam ljubomoran.“ Stoga u sinagogi nema predstava ljudskih likova. Nema ispošćenih, patničkih lica sa bradama i dugim kosama, upalih obraza i strogih pogleda, nema razapetog Isusa i uplakane Marije, nema izgubljenih apostola koji se pitaju kako će dalje, bez učitelja. Samo savršenstvo geometrije i beskrajno ponavljajućih obrazaca.

Da sam živela u vreme ikonoklastičkog pokreta u staroj Vizantiji, sigurno je da bih svim srcem prigrlila ikonoklastičke ideale. Evropski infantilni antropocentrizam nikada mi nije bio blizak. Ako uopšte treba da zamislim fizičku pojavu Boga (iako ne razumem zašto bi trebalo da je zamišljam), izvesno je da ga ne bih zamislila kao čoveka. Kakvog čoveka? Je li taj čovek muškarac ili žena, beo ili crn, debeo ili mršav, ima li dugu ili kratku kosu, mali ili veliki nos? Jasno je da ovakva vrsta zamišljanja može da dovede samo do nepotrebnih komplikacija.

Ako treba da zamislim Boga, biram da ga vidim u šarama ružičastog i žutog mermera, pozlati lukova, geometrijskim oblicima koji se međusobno prepliću i ponavljaju unedogled, do same večnosti, drvenom svodu ofarbanom crvenom, plavom i zlatnom bojom, buketima sveže ubranog cveća, floralnim dezenima kapitela, savršeno pravim uglovima drvenih prozorskih okana, vizantijsko plavim šarama vitraža, laticama rozete, cevima orgulja, prekinutim lukovima koji se prikazuju pogledu u neprekinutom nizu – sve manji i manji kako udaljenost raste, savršeno ravnomernom razmaku između tananih raznobojnih mermernih stubova (sivog, narandžastog, žutog, maslinasto zelenog), pravilnosti polukružnih prozorskih svodova, plafonu od polihromatskih pločica. Sve to je ovde, oko mene.

Oprosti mi, bože progonjenih Jevreja, što sam tako dugo zaboravljala na tebe! Oprosti što te nisam slavila i pominjala na svakom koraku, kao što te slavi ovaj veličanstveni hram!

Sa jedne strane oltara, okruženog dvema menorama, stoji izraelska, a sa druge američka zastava. Neću ulaziti u političke debate. Reći ću samo da sam primetila da, zbog eskalacije nasilja i masakara u Gazi, mnogi antisemiti, koji su donedavno mudro ćutali, sada na svakom koraku koriste priliku da izliju svoju mržnju prema Jevrejima. Vidim vas! Nemojte to raditi. Istorija i patnja ovog naroda mnogo je duža i kompleksnija od 60 godina Izraelske države, a zločini koji su nad njim počinjavani u svim zemljama Evrope još uvek za sobom ostavljaju svoj krvavi trag. Kao što nema opravdanja za zločine nad Palestincima, tako ga nema ni za antisemitizam. Mržnja se ne leči mržnjom.

Na izlasku iz sinagoge, Njujork, čiju sam lepotu do maločas slavila, sada mi izgleda profano. Odmah posle ove misli, pogled mi pada na natpis uklesan na zidu zgrade preko puta hrama: Walk humbly with thy God (Hodi smerno s Bogom svojim).

Odlazim, u smernosti. Moj Bog je uvek sa mnom.

Lako je otići na misu, zlobno je zanovetao moj unutrašnji kritičar, ajde sad otiđi na gospel, da te vidim!

Drugarica mi je otkazala dogovor jer je njen sin tog jutra izrazio želju da ide u pravoslavnu crkvu na službu (kakva poplava pobožnosti kod nas, dojučerašnjih agnostika!) tako da je bilo izvesno da ću otići sama.

Moj najveći strah bio je ovaj: šta ako sam rasista? Da li činjenica da je jedan usamljeni crnac vekovima bio nerado viđen gost na većini događaja namenjenih belcima znači da isto važi i u obrnutom smeru? Da jedna usamljena belkinja neće biti rado viđen gost na gospelu u baptističkoj crkvi punoj Afroamerikanaca? S kojim pravom čitavoj kongregaciji baptističke crkve pripisujem obrnuti rasizam? Zar ne znači to da sam rasista u stvari ja?

Nisam još stigla da dam nikakav smislen odgovor na ovo pitanje, a ekspresni voz A već me izbacio na 125. ulici, žili kucavici Harlema. Harlem je u 9 ujutro izgledao prilično žalosno – đubre na sve strane, beskućnici i umobolni takođe, svi izlozi zatvoreni metalnim roletnama, muškarci i žene vuku ili guraju u metalnim kolicima bezoblične vreće pune ko zna čega, ili stoje u ulazima i nerazgovetno mrmljaju sebi u bradu. Istovremeno, kroz ovu postapokaliptičnu scenu protrčava neverovatan broj rekreativnih sportista na jutarnjem džogingu, koji kao da su tu zalutali sasvim slučajno.

Izabrala sam First Corinthians Baptist Church iz nekoliko manje ili više klimavih razloga: prvo, zato što ima lepo ime. Drugo, zato što je Corinthians ime glavnog lika u romanu Song of Solomon moje omiljene književnice, Tony Morisson. Treće, zato što sam u jednoj pripoveci Alice Munro (druge književnice kojom sam opsednuta) pročitala da je baptistička crkva u svom okrilju tradicionalno okupljala najsiromašnije, najskromnije, najpregaženije slojeve – the downtrodden. Takva crkva imala je, nadala sam se, najviše izgleda da ostane blizu prvobitne hrišćanske skromnosti i čistoće. Četvrto, zato što sam verovala da će svi u crkvi biti Afroamerikanci. Nisam htela nikakvo internacionalno, mešano iskustvo; htela sam original! Peto, zato što se nalazi u Harlemu, domu gospel muzike.

Posle desetak blokova šetnje kroz Adam Clayton Powell Boulevard (nazvan po čuvenom afro-američkom pastoru, poreklom iz Harlema), ugledala sam natpis u obliku krsta: First Corinthian Baptist Church. Ispod natpisa, dočekalo me iznenađenje: International Guests Welcome, ponosno je tvrdila tabla na ulazu, iza koje se već bio formirao red, pogađate, belaca (da stvar bude još gora, mahom Evropljana). Redar mi je dao kovertu za priloge i zamolio me da popunim sve podatke na njoj, da crkva ima uvid u poreklo i protok priloga. Kada sam, još uvek spuštene glave (zadubljena u čitanje podataka na koverti) ušla kroz vrata, prenuo me aplauz i glasan uzvik: Welcome!!! Desetak muškaraca i žena (hvala Bogu – crnaca) stajalo je u polukrugu i pozdravljalo svakog ko uđe. Toliko sam se zbunila da su mi i koverta i prilog ispali iz ruku.

Usmerili su me ka sali, preciznije trećoj galeriji sale, koja je viša ličila na brodvejsko pozorište nego na ono što sam u svom neznanju zamislila kao baptističku crkvu. Cela treća galerija bila je namenjena međunarodnim posetiocima. Kako je prokleti ChatGPT propustio da me obavesti o ovoj okolnosti?! Pa ti veruj tehnici!

Crkva je imala dobro uigran tim zaposlenih, koji su nosili majice sa natpisom Live, Love, Serve (Živi, voli, služi). Redari su najpre ispitali članove publike iz kojih zemalja dolaze (Francuska, Italija, Švajcarska, Poljska), pa ih zatim uputili na muški i ženski WC, dali instrukcije o ponašanju tokom službe (koja se emituje uživo) i podelili šifre za Wifi. Snimanje kamerama je dozvoljeno, obavestili su nas.

Turisti su delovali oduševljeno. Osetila sam da ne delim njihov entuzijazam pa sam podsetila sebe da nije lepo gunđati. Biće prilike da doživim gospel i u daščari sa zemljanim podom i poljskim WC-om, okružena cvetom afroameričke rase, tešila sam se. Samo ne danas, i ne u Njujorku.

Na prvoj galeriji bilo je vrlo malo ljudi, a druga je bila potpuno prazna. Parter se nije video od brojnih galerija, ali nadala sam se da je barem on ispunjen pravim vernicima. Bina se nazirala negde u velikoj dubini, a cela sala bila je okružena ekranima, kao na rok koncertu.

Istina je da je glavna pevačica u horu, kad je zapevala, zvučala kao Mary J Blige. Čak je slično i izgledala. Ali to nije ništa pomoglo, jer dok su vernici par galerija niže plesali u ekstazi, moje su kolege turisti mlitavo sedeli i gledali s nerazumevanjem. Kad ih je redarka poterala da ustanu, laknulo mi je jer sam konačno mogla malo da zaplešem, a da ne izgledam čudno. To nažalost nije dugo trajalo, pošto su turisti, koji su samo svi zajedno tapšali u ritmu, ali ne i plesali, uskoro ponovo posedali. Onda su krenule razne gluposti – dve đakonise koje viču u mikrofon, hor koji malo peva a malo se sklanja da propusti đakonise, reklama za mjuzikl "Hell's Kitchen" koji je napisala Alicia Keys, nastup jedne od zvezda iz mjuzikla, pa opet blok reklama. U međuvremenu, ustani – sedi, ustani – sedi (slično kao na jučerašnjoj misi); osećala sam se kao živčana marioneta kojoj neko vrlo nevešto povlači konce. Ozvučenje je bilo loše, mikrofoni preglasni, a učesnici spektakla su se tako drali da se sve orilo.

Nisam zapamtila baš sve što su rekli, ali u glavi mi je ostalo nekoliko, puno puta ponovljenih, rečenica:
It's not over til it's good. And the best is yet to come. (Nije gotovo sve dok ne postane dobro. A najbolje tek dolazi.)
You are more than able. God is not done with you yet. (Više si nego sposobna. Bog još nije završio s tobom.)

Ove i druge izgovorene rečenice samo su okrznule moju svest, u kojoj je u tom trenutku već vladao mrkli mrak boje olujnih oblaka.

Odjednom mi je kroz glavu proletela đavolska misao: pa ovo jeste obrnuti rasizam! Stavili su nas ovde na najgora mesta, gledamo celu predstavu na ekranima jer smo predaleko od bine da bilo šta vidimo, napravili su specijalno za nas mini turistički geto na vrhu gledališta. Kako da se opustim pod takvim uslovima? Kako da doživim duhovno iskustvo? Tenzija je u meni narasla do nivoa ekspres lonca. Utom je došlo i vreme da se okrenemo prema osobi pored sebe i zagrlimo je. Turisti su se oko mene poslušno grlili sa svojim parovima ili prijateljima s kojima su došli. Ispostavilo se da jedino ja nemam s kim da se zagrlim. Zaobilazili su me čak i redari, koji su išli okolo i uplakanima po gledalištu delili papirne maramice.

Sve ovo je za mene bilo previše, pa sam sela i rasplakala se. Šta hoćeš od mene, pitala sam. Evo, tu sam, predajem se, slušam te. Slomio si me, govori sad!

Tek što sam u sebi izgovorila te reči, već mi je postalo lakše. Suzu po suzu, potpuno mi se razdanilo: video je i čuo moju aroganciju, moju netrpeljivost, moje predrasude, moj nedostatak vere, moj otpor, i zgazio me kao bubu, sasvim po zaslugama. Hoćeš da gledaš gospel kao predstavu, bezbožnice, grmeo je. Gospel se ne gleda; gospel se živi. Htela bi da se osećaš jednako sa onima koji su ga stvorili u znoju i krvi, a ne možeš da istrpiš ni najmanju neprijatnost? Osećaš se kao u getu, u luksuznoj crkvi načičkanoj ekranima, sa WC-om opremljenim sredstvima za čišćenje i tamponima, na udobnoj stolici, okružena turistima iz zemalja prvog sveta? Još jednom se požali pa ćeš u sledećem životu u pravi geto! Dobro je što nisam dobila jači šamar; ako je ona samoća u trenutku kad su se svi grlili bila moja jedina kazna, odlično sam prošla.

Odjednom me obuzeo strašan umor. Više mi nije bilo neprijatno, bilo mi je svejedno ko sedi oko mene, šta se dešava na bini, o čemu pričaju reklame, da li mi nude maramice i šta viče đakonisa. Htela sam samo da spavam. Sve je na meni bilo olovno. Zagrlila sam jaknu i zatvorila oči.

U međuvremenu su, međutim, turisti, umorni od EPP-a, počeli da se razilaze, a treća galerija da se prazni. Kako su vernici i dalje navirali u salu, niže galerije su se napunile, pa su počeli da se prelivaju i u našu. Odnos snaga je počeo da se menja, a moja galerija je polako prestajala da liči na evropski geto. Sa zahvalnošću sam odahnula i još čvršće zagrlila jaknu.

No pravi poklon došao je u vidu pastorove propovedi, kad sam već potpuno prestala da mu se nadam. Pošto je moja mašta očigledno oblikovana holivudskim filmovima, u kojima večito gledamo nekakve nadahnute propovednike kako grme na skrušenu pastvu, ja ceo život čekam da jednog takvog sretnem i u stvarnosti. Sada mogu sa zadovoljstvom da kažem da se taj san konačno ostvario u First Corinthians Baptist Church u Harlemu.

Prvo što je pastora izdvojilo od svih ostalih osoba na toj pozornici bio je tih i nedramatičan govor. Uši su mi se do njegove pojave već bile navikle na ogroman broj decibela, pa me je ova neočekivana promena trgnula iz polusna. Neko konačno govori umesto da se dere, proletelo mi je kroz glavu u magnovenju. Na početku ga nisam najbolje razumela, ali onda su uši konačno počele da mi se otvaraju.

Pastor je svoju propoved zasnovao na priči o Samsonu i Dalili. Priča, kao što znamo, glasi otprilike ovako: Dalila je više puta pokušavala da izvuče iz Samsona tajnu njegove snage, pribegavajući svim vrstama emocionalnih ucena. To je radila ne iz ženske radoznalosti, već iz čiste zloće; namera joj je bila da ga preda Filistejcima, neprijateljima Izraela. Samson se dugo opirao, ali je na kraju, kao svaki zaljubljeni magarac, popustio i odao joj da njegova snaga leži u njegovoj kosi. Glava mu je ubrzo obrijana, a on pao u ruke Filistejcima, koji su mu, preventivno, iskopali i oči.

Samson je, tvrdio je pastor, simbol čoveka koji je rob i žrtva ljubavi prema pogrešnoj osobi. Svi smo, sigurno, nekada u životu bili u toj ulozi. Ali, važnije od toga, on je simbol čoveka koji je, nadmen zbog svojih mnogobrojnih darova, u svojoj oholosti zaboravio na darovatelja. Uzoholio se, drugim rečima, zbog svoje snage, pa je zaboravio na njen pravi izvor. Umesto da bude svestan da je poreklo svih njegovih blagodati Božja milost, počeo je da se ponaša kao da je on taj koji je za nešto zaslužan. Stoga ga je Bog, u svojoj mudrosti, tiho napustio. Samson je, na žalost, bio toliko obuzet sobom, da to uopšte nije primetio. I tako je ostao bez očiju, što je metafora za njegovu duhovnu slepost.

No kako je Božja milost velika, i neprekidno raste i postaje sve veća, Samsonu je ponovo počela da raste kosa. Bog je, u svojoj bezgraničnoj samilosti, video njegove patnje i ponovo mu se našao.

Tu je pastor napravio pauzu i uputio nas da se okrenemo ka svom susedu i kažemo mu: "Neighbor, grace is still growing." (Susetko, milost je stalno sve veća.) Sa moje leve strane sedela je žena obrijane glave, punih usana i dugačkih trepavica. Stidljivo sam se okrenula prema njoj i rekla joj "Neighbor, grace is still growing!" I ona je uradila isto. Nasmešile smo se jedna drugoj. Sad sam i ja imala nekog kome je stalo do mene. Osetila sam se kao Samson kojem ponovo raste kosa.

Samsonu se, kao što znamo, sa kosom vratila i snaga (a ono što mu se stvarno vratilo jeste Božje prisustvo) i on je srušio zidove hrama. Pastor, međutim nije stao na tome. Nastavio je da priča o Božjoj milosti i da upozorava na zamke koje nam postavlja naša oholost. Mnogi od nas, uprkos tome što su iznutra šuplji, postignu u životu veliki uspeh, govorio je. Kada se to desi, pomisle da su dobro i da ne moraju da se bave semenom raspada koje osećaju kako klija u njima. Jer da nisu dobro, da ne mogu i bez Boga, zar bi postigli toliki uspeh u svetu? I tako nastavljaju da žive, sve dok ne dođe neminovni pad, jer život bez Božjeg prisustva je samo igra senki na zidu.

Kako je dublje zalazio u temu, tako je njegov zanos počinjao da dostiže epske razmere. Više nije govorio tiho; glas mu je odjekivao dvoranom, a poruke rezale do kosti. Žene oko mene dizale su ruke u ekstazi, pevale i plakale. Muzika je grmela, ali ne više kao biće koje se otelo kontroli i steklo sopstveni život, već kao pratnja pastorovim rečima koje su imale snagu istine i moć da stvore svemir. Bila sam potresena do srži.

Pred kraj propovedi, galerija oko mene se crnela; većina turista već je odavno otišla kući. Konačno sam zaslužila mesto među vernicima. Kada je ponovo došlo vreme da se obratimo susedu sa uvidom o milosti, dobila sam ne samo osmeh i reč, već i dva zagrljaja od dve predivne, moćne žene. Obe su me, kao i ja njih, na gotovo neprimetan sekund, pogledale stidljivo, ispitivački, skoro sa strahom. No oba zagrljaja koja su tom pogledu usledila bila su topla, čvrsta i puna ljubavi i poverenja.

Ako nekada osetite (a osetićete) strah od Drugog, setite se ovoga. Pre nego što povučete obarač, pogledajte ga u oči i setite se da se i on boji vas isto koliko i vi njega. A ono čega se svako od nas možda najviše boji je – da ga Drugi neće voleti takvog kakav jeste.

Srećom milost, svakim danom, sve više raste.

U potrazi za duhovnošću u materijalistički orijentisanom Njujorku, izlazim iz kuće u 6:15 da stignem na jutarnju misu u katedrali svetog Patrika, čudu neogotske arhitekture uglavljenom između staklenih nebodera na Petoj aveniji, nadomak Central parka. Moja prva ideja bila je da stignem na izlazak sunca iznad katedrale, ali me je ChatGPT obavestio da sunce, na žalost, ne izlazi (a i ne zalazi) iznad sv. Patrika, jer ga sa svih strana zaklanjaju soliteri. Žao nam je, ta usluga nije dostupna, mogu li da vam pomognem da pronađete neku drugu crkvu u Njujorku, iznad koje sunce izlazi?

Na ulici smo, u 6:15: ja; beskućnici; kuriri na biciklima i radnici u dostavi; poneki zakasneli clubber i noćobdija i niko više. Opravdavamo reputaciju Njujorka kao grada koji nikad ne spava.  Stanica metroa je prazna i tiha, ako se izuzme glasno hrkanje beskućnika na suprotnoj platformi. Još jedan spava i na klupi pored mene, obučen u zimsku jaknu, šareni šal, crne rukavice i debele termo čarape, dobro umotan u tamno plavo fleece ćebe. I on povremeno zahrče, tek da javi da je tu. Sa moje desne strane sedi stariji čovek od glave do pete obučen u crveno: crvene Nike patike, crvena Adidas trenerka i crvena perjana jakna. Kao da sam upala na set Tanenbaumovih, ili u ludnicu.

Kako mi se nozdrve polako odleđuju, a čulo mirisa reaktivira, postajem svesna vonja njujorškog metroa: masnih betonskih podova, pospanih štakora, prljavih pločica na zidovima i, najoštrijeg od svih, beskućnika do mene, koji se meškolji i pućka u snu. Voz, ulazeći u stanicu, donosi i smrdljivi vetar iz tunela.

Oko mene u vagonu sedi uglavnom radnička klasa. Pošto ne mogu ljudima da zurim u lica, jer na to ovde postoji neizrečena zabrana, gledam u njihovu obuću: mnogo pari ofucanih patika, jedne patike za hodanje, jedne ortopedske papuče, nekoliko pari radničkih cipela, jedne duboke žute građevinske i jedne Uggsice. Zajedno sa mojim poludubokim čizmama na šniranje  koje ponosno guraju već svoju četvrtu zimu, skup obuće kakvu imućniji Njujorčanin ne bi ni mrtav stavio na noge. Ništa zato! Jesmo ustali rano, ali ćemo zato prisustvovati nevidljivom izlasku sunca, koji će razmaženi bogatuni propustiti!

Iako ne smem putnicima da gledam direktno u lica, ne postoji konvencija koja bi mi branila da ih gledam u prozorskom staklu. Tako ne mogu da ne primetim da žena pored mene ima kapu u obliku magareće glave, sa sve očima, dugačkim ušima, nozdrvama i velikim nasmejanim zubima.

Izlazim iz podzemlja na 47. ulici; dočekuju me tragovi snega, drveće okićeno lampicama i izlozi puni božićnih ukrasa. Njujork se proteže i budi. Ispred Carnegie Dinera već se napravio red.

47. ulica između 5. i 6. avenije, čuveni Diamond District, vrvi od natpisa i reklama za prodaju zlata i dijamanata. Distrikt je nastao u tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka, kada je veliki broj jevrejskih trgovaca dijamantima prebegao iz Amsterdama i Antverpena u Njujork te tamo zasnovao centar za trgovinu dijamantima i izradu nakita. I ta ulica je još uvek prazna, a iznad nje unezvereno leti zalutali galeb.

Stižem na Petu aveniju, gledam levo i vidim šiljate vrhove katedrale. Kao i svaki put kad je ugledam, kroz telo mi prolaze trnci, a na oči naviru suze. Slikam je iz svih uglova, izbliza i izdaleka, kroz krošnje drveća, iza američke zastave, vodoravno i uspravno.

Pažnju mi načas odvlači jelka ispred Rockefeller centra, pa stajem da i nju slikam. Jelka se šljašti, a dva reda anđela ispred nje duvaju u trube najavljujući dobru vest. Turisti stoje u redu da se slikaju. Mašu, bekelje se, takmiče se u izmišljanju glupih poza. Stajem i ja u red, da uhvatim dobar frontalni kadar. Sad kad sam to obavila, mogu da posvetim punu pažnju svom pravom zadatku.

Direktno preko puta ovog hrama novca i ljudske pohlepe, dižu se graciozne kule katedrale sv. Patrika, koje, u najboljoj neogotskoj tradiciji, streme ka sivom zimskom nebu. Portal katedrale diskretno je okićen svetlima, borovim grančicama i crvenim mašnama. Prilazim centralnom ulazu, na kojem stoje zatvorena automatska klizna vrata. Zamišljam da će se vrata sad, evo baš sad, otvoriti da me kao kraljicu propuste u veličanstvenu unutrašnjost.

Kao da čuju moju sumnju u sopstvenu vrednost, vrata se NE otvaraju. Ulazim, kao i svi, na sporedni ulaz. Unutra me dočekuje zvuk orgulja i harfe. Prvo što vidim je sto sa staklenim čašicama za sveće, ispred kojeg piše da se prilozi prihvataju sa zahvalnošću. Čašice su prazne, a sve sveće stoje u velikoj posudi s leve strane stola. Kao da mi je pročitao misli, prilazi redar sa upaljačem za plin, pali jednu sveću i stavlja je u čašicu u samom centru stola. Ostavljam prilog u kutiju, palim svoju sveću na njegovu i mislim na mamu, sa osećanjem neizmerne zahvalnosti. Iako se ponekad neopravdano ljutim na nju, ono što u ovom trenutku znam svim svojim bićem je da bez nje, njene ljubavi i njene žrtve, sada ne bih stajala ovde i gledala ovaj zanosni prizor.

Malo dalje, čeka me Nativity Scene, Božićne jaslice. Sve je tu: Josip i Marija, krevetac, anđeo iznad njih, pastiri s leve strane – prinose na dar voće, janjad i belu golubicu; tri kralja sa desne strane, sa svojim kamilama, zlatom izvezenim plaštovima i srebrnim peharima. Nedostaje jedino beba Isus, čije se rođenje još uvek čeka. Ispred jaslica se nalazi klecalo, koje me tiho zove. Pošto u pravoslavnim crkvama nema ni klupa ni prostora za klečanje, ovo će biti prvi put da se spuštam na kolena pred onim što je veće od mene.

Dodir kolena sa ne previše mekanom podlogom deluje umirujuće. Gledam se oči u oči sa kamilom i više se ništa ne pitam, jer znam da sam tačno tamo gde treba da budem u odnosu na ovu misteriju bezgrešnog rođenja.

Sa druge strane oltarskog prostora nailazim na majku Terezu. Sitna je, mračna i skvrčena; kao i uvek kada pokušam da fotografišem neku njenu skulpturu, nešto drugo u njenoj blizini blješti i odvlači svu svetlost sa nje, dok majka ostaje skrivena u senci, nevidljivih crta lica i jedva vidnih obrisa tela. Mora da je takva i bila: malena, povučena, potamnela, samozatajna.

Nešto dalje čeka me Isusov portret u prirodnoj veličini. Desna ruka mu je podignuta u znak mira, lice blago i uokvireno oreolom. Iz srca, na kojem drži drugu (levu) ruku, izviru dva blistava zraka svetlosti, beli i ružičasti. Cela sam okupana tom svetlošću i toplinom.

Skulptura malo dalje od Isusa predstavlja omaž sv. Josephini Bakhiti, časnoj sestri rodom iz Sudana, koja je, kako kaže natpis pored nje, nekada i sama robinja, posvetila život borbi protiv trgovine belim robljem. Sveta Josephina jednom rukom diže metaforički poklopac podzemlja, a drugom pokazuje put armiji porobljenih koja se diže ispod zemlje poput mrtvih pred strašni sud.

Vreme je za misu, pa ulazim u kapelu gde vernici već sede u klupama. Sedam i zatvaram oči, da lakše pređem iz privida u stvarnost. Gospođa pored mene mi čas kasnije dodaje St. Michael's Hymnal, molitvenik u kojem je do detalja opisan redosled radnji tokom obreda, sa tekstovima molitvi, notama i scenskim uputstvima.

U kapelu uskoro ulaze dve žene i jedan muškarac. Muškarac je očigledno sveštenik (sacerdos, kako me obaveštava dvojezični, englesko-latinski molitvenik); prva žena, odevena u zelenu odoru prekrivenu belim plaštom mora da je đakonisa (diaconissa), a druga, elegantno obučena u civilno delo, ne može biti drugo do other minister (minister idoneus). Đakonisa je, izgleda i operska pevačica, jer peva kao anđeo. Odustajem od čitanja uputstava i ponovo zatvaram oči, dopuštajući njenom čarobnom glasu da me prenese u drugu dimenziju. Glasovi vernika, koji svi kao jedan izgovaraju delove molitve, bruje kao nebeski hor.

Sveštenik, na žalost, nije naročito nadahnut ni talentovan; zvuči nekako unjkavo i sasvim prozaično. Sam obred je, u ovoj crkvi, toliko kompleksan da razbija svaku koncentraciju i pokušaj meditacije – ustani, sedi, ustani, klekni, moli se, sedi, pevaj, klekni – svi oko mene izgledaju uigrano, ali ja tiltujem u pokušaju da ih pratim.

Sveštenik nas upućuje da u ovoj sezoni poklona i darivanja uvek mislimo na to kako je Isus taj koji nam daje sve, te da sebe uvek vidimo kao instrumente kroz koje On deluje. Zatim nam nalaže da jedni drugim poželimo mir. Pogledi uzdržanih Njujorčana se stidljivo dižu, lica osvetljavaju osmesi i okupljeni vernici, gledajući se ravno u oči, jedni drugima izgovaraju reči  druge poslanice Korinćanima: Peace be with you. And with your spirit. Bakica koja je tokom čitave službe sedela ispred mene pognute glave, sada se okreće i stidljivo maše svima oko sebe. Samo za ovaj trenutak iskrenog eye contacta u otuđenoj džungli vredelo je doći ovde.

Potom izlazi uniformisani redar, koji vernicima daje znak da stanu u red za euharstiju. Moja prva pričest u katoličkoj crkvi! Nadam se da neću nešto da zabrljam da svi vide da nisam odavde! Vidim da se nude dve opcije: da ti svećenik dâ hostiju u ruke, ili da ti je svojom rukom stavi u usta. Nema šanse! Pružam ruke i za trenutak mi se čini da me svećenik gleda s neodobravanjem, pa čak i sa blagim prekorom. Sad je već kasno! Bežim sa hostijom u rukama. Prekrižim se, stavim je u usta, a bezbožni deo mene misli kako bi mogla da bude i ukusnija.
Svećenik nas obaveštava da je misa gotova i podseća nas da odatle izlazimo kao instrumenti Božje volje (Grant me strength, as I go out from here, to do your bidding). Izlazim na bočna vrata I vidim da su vernici formirali red u centralnom delu kapele između dva reda klupa, te da izlaze jedan za drugim na srednja vrata i rukuju se sa svećenikom koji ih tamo čeka. Ovo je za mene već previše eye contacta, a i bojim se da ne bih izdržala još jedan prekoran pogled. Introvert u meni istrošio je kapacitet za ljudski kontakt, pa stoji i gleda rukovanje, a zatim zaobilaznim putem hita prema izlazu.

Tačno ispred izlaza, dočekuju me dva prizora koja svojom savremenošću odudaraju od drevnog rituala kojem sam upravo prisustvovala. Prvi je serija murala, koji prikazuju (uvek, prigodno, ispod anđela oko čijih se krila širi nebeska svetlost): 1) grupu doseljenika koja silazi sa broda; 2) manju grupicu vatrogasaca i policajaca (New York's Bravest i New York's Finest); 3) etničke manjine (Afro-Amerikance i Američke starosedeoce, koje smo nekad zvali Indijancima) i one koji su ih preveli u hrišćanstvo te time, pretpostavljam, posredovali na njihovom putu u Božje okrilje; i 4) šaroliku grupu savremenih Amerikanaca svih boja i modnih stilova, usred koje sedi, sasvim neočekivano, časna sestra, koja poput svetice isijava nadzemaljsku svetlost. Kao i uvek, Njujork uspeva savršeno da integriše elemente Amerikane, sopstvene urbane ikonografije i tradicije, u neobičnu ali skladnu celinu.

Drugi prizor je osvetljena oglasna tabla koja reklamira sadržaje koje crkva nudi: koncert tenora Metropolitan Opere; suvenirnicu preko puta ulice (zašto da čekate u redu kad možete opušteno da kupujete u mnogo većoj radnji?); razgovor sa kreatorom Božićnih jaslica; dnevni raspored misa; te pretplatu na crkvenu plejlistu, sa tri meseca besplatne muzike (Find Peace. Find God.)

Izlazim na 5. aveniju, na kojoj me sa fasade zgrade preko puta crkve pozdravljaju američke zastave, simboli slobodnog Zapada.