Za vreme pandemije i zloglasnih lockdowna, Ivan je više meseci svako jutro držao online meditaciju u nečemu što smo zvali Majstorski krug. Seli bismo, svako pored svog kompjutera, zatvorili oči i zamislili sebe na kružnici zlatne svetlosti, iz koje smo odašiljali zrake po čitavoj Zemlji. Meditacija je trajala oko 20 minuta, tokom kojih je svako, kako je znao i umeo, nastojao da odagna misli i fokusira se samo na slanje, multipliciranje i primanje ljubavi. O tome s koliko smo uspeha to radili svedoči Ivanov protest posle jedne od meditacija: "Vaše su misli nepodnošljive!", zavapio je u očajanju.

Saosećala sam sa njim jer sam tačno znala o čemu priča. Moje su zaista bile užasne, a sad sam saznala da ni drugi nisu bolji. Iako mi je zbog toga bilo malo lakše, verujem da je Ivanu bilo teže.

Pošto mi u meditaciji ponekad pomaže da imam neku reč ili misao koja mi vraća fokus kad odlutam, prvo što uradim kad sednem i prekrstim noge jeste da izaberem svoju reč za taj dan. Prošle nedelje pored mora, došle su mi reči "Jubavi moja". Baš tako, sa J, po dalmatinski. More je, na kraju krajeva, bilo pored Splita.

Sela sam, dakle, na rub rive, uverila se da je more dovoljno duboko da mi se ne smoče cipele, duboko udahnula i izdahnula, zagledala se u pučinu i rekla u sebi: "Jubavi moja".

Pošto ne mogu tačno da se setim onoga što je usledilo, jer su misli svojom voljom dolazile i odlazile ne ostavljajući traga za sobom, odlučila sam da napravim mali eksperiment i ponovim meditaciju pored mora (ovog puta imaginarnog) sa ključnim rečima "Jubavi moja", da vidim šta će ispasti.

Ono što sledi je bizarna kombinacija meditacije i pisanja. Ako je neko nov u meditaciji, ovo je živi primer kako to NE TREBA raditi.

- Jubavi moja.
(Da li sad da napišem "Tišina", da se vidi da mi je uspelo da se fokusiram na par sekundi, ili da samo pređem na prvu misao koja mi je došla?)
Tišina.

- Jubavi moja.
(Uf, kako je daleko sad more. Hoću li uspeti da ga zamisli kad kažem "Jubavi moja"?)

- Jubavi moja.
(Auh al sam anksiozna. Gle kako mi lupa srce. Možda nije trebalo da popijem kafu pre meditacije?)

- Jubavi moja.
Tišina.
(Evo je opet tišina. Dobro je.) (E sad stvarno dosta.)

- Jubavi moja.
Tišina.
(Ajde skloni taj kompjuter, kako ćeš meditirati s kompjuterom u krilu?) (Čekaj, moram prvo u WC.) (Čekaj, dobila sam mail, možda je nešto važno.) (Dobro je, od Davorke je, čekaj da joj odgovorim).

- Jubavi moja.

Prim. aut: od ovog mesta uključuje se i drugi unutrašnji glas, tako da je smetnja na vezi sada u vidu dijaloga između G(lasa)1 i G(glasa)2.

(G1: Ovo nisam dobro napisala, samo da popravim. G2: E nećeš! G1: Ali molim te, zaboraviću posle. G2: Grrrrrr.) (G1: OK, fibonacci. Tako mi je uvek lakše.) (G1: Hladno je, moram nešto da obučem.) (G1: Baš dobro, beli duks, meditiraću u belom. G2: A šta ako ti se uprlja? G1: Pa neću da jedem. G2: Nema veze, možda ti posive ivice rukava. G1: Pa dobro ne mogu sad da ne nosim nikad duks da se ne bi uprljao!) (G1: E sad dosta pisanja, malo ću da meditiram. G2: Ajde baš da vidim i to čudo.)

- Jubavi moja.
(G1: Čekaj, palo mi je na pamet nešto, ovo MORAM da zapišem! G2: Znala sam. G1: Ajde ćuti.) (G1: OK, sad stvarno, ko pisne – govno stisne. Sad. G2: Ala će da smrdi! G1: E stvarno si pokvarena. G2: Lol.) (G1: Dobro, odgovorila sam na sve poruke na Viberu, sad mogu konačno da počnem. G2: No comment. G1: Grrrrrrr. G2: Evo drhtim od straha. G1: Neću te više udostojiti ni reči. G2: Hahahhaha. G1: Prava si veštica. G2: Misliš, vešta žena? Čarobnica? G1: Ne, mislim rospija. G2: To na turskom znači prostitutka. G1: Ajde nemoj sad da se praviš pametna. G2: Ja jesam pametna. G1: Da si pametna, ti bi sad zaćutala. (Tajac.))

- Jubavi moja.
(G1: Šta misliš, hoću stići bar do treće čakre pre nego što mi dođe neka misao? G2: Mislim da nećeš stići ni do prve čakre. G1: E hvala na poverenju! Kad dobijem Andrićevu nagradu prvo ću tebe da spomenem. G2: Hahahaha, Andrićevu nagradu, dobra fora! G1: Jel' ti to sumnjaš u mene? G2: Ajde bolje ćuti i meditiraj. G1: I hoću. S tobom ne vredi razgovarati. G2: Jel' te neko pozvao na razgovor? G1: Aaaaaggghh, poludeću ako izgovoriš još jednu reč. G2: Reč.)

- Jubavi moja.
(G1: Mislim nesporno, ja više volim da pišem nego da meditiram. G2: To je dobro, pošto ti pisanje i ide mnogo bolje. G1: Bezobraznice. Sad sam toliko uzbuđena da ne vidim kako ću da se smirim i da se vratim sebi. G2: Ovo jesi ti. G1: Ne znam da li mi sad laskaš ili me zezaš. G2: I jedno i drugo? G1: Znala sam da tvoje pohvale neće biti iskrene. G2: Ali jesu, i to. G1: Dobro, dosta si se pravila pametna, jel možeš molim te sad da ćutiš 15 minuta? G2: Opa, 15 minuta, ambiciozno. Šta, imaš 15 godina? G1: Mora negde da se počne, a ja kako sam danas počela dobro će biti ako izdržim i 15. G2: Konačno si priznala.)

- Jubavi moja, lepo si i plavo i šljaštiš na suncu, presijava se tvoja zlatno-plava površina, volim te više od svega, ali ovo ne ide. Da vidim šta sam napisala, jer dok ne završim ovaj post neću imati mira, pa da gasim kompjuter, odnesem ga što dalje od sebe, zaboravim na svoju tek pronađenu svrhu i potražim ono što je tu i kad ne pišem, i kad ne mislim, i kad se ne svađam, i kad nisam pametna.

Tišina.

Osnovna premisa onoga što ću ovde nazvati dilemom pada u provaliju je ovo: žena i dete su na putu da padnu u provaliju, a muž/otac može spasiti samo jedno od njih. Ako se odluči za ženu, ona će ga doživotno mrzeti jer joj nije spasao dete. Ako se odluči za dete, on će zauvek mrzeti dete jer je zbog njega izgubio ženu. Šta da radi?

Prva misao koja mi se u vezi sa ovim nameće je da je veliko čudo da je uopšte moguć suživot između dva bića sa ovako različitim agendama. On voli nju, ona voli dete? Ako ne voli nju, on neće voleti ni dete, koje je njegovo? Ako on ne voli njeno dete, ona neće voleti njega? Okreni obrni, ovo je kompleksna situacija.

Možda najteži deo ove zagonetke jeste okolnost da dete voli i njega i nju. Želi i živeti, i biti spaseno od pada u provaliju, i imati oba roditelja. No, pita li ga ko šta želi, od rođenja pa do punoletstva? Rađa se, živi, pada u provaliju ili biva spaseno, a sve nezavisno od svoje volje. Pogotovo kada dođe do razvoda, koji je i sam svojevrstan pad u provaliju.

Moji baka i deda razveli su se kada je njihov sin (moj tata) imao deset godina. Njihov brak bio je jasan primer privlačenja suprotnosti, želje da se kroz rupu na plotu proviri kod suseda. Baka, razmažena bogataška ćerka, zaljubila se u dedu, siromaha iz alkoholičarske porodice koji je izabrao karijeru u (predratnoj kraljevskoj) vojsci da pobegne iz svog ličnog pakla. Srećom, dobro mu je stajala oficirska uniforma, pa je zahvaljujući njoj izgleda imao uspeha i kod žena, konkretno moje bake, inače prave lepotice.

Ubrzo posle početne zaljubljenosti, baka i deda, i njihov tek rođeni sin, ukrcali su se na rolerkoster nesuglasica, svađa i fundamentalnog nerazumevanja. Virenje kroz plot je zamišljeno kao kratkotrajna razbibriga; niko u stvari ne želi da živi u susedovom dvorištu. Da nevolja bude veća, ubrzo je počeo Drugi svetski rat; kraljeva vojska odmah se predala, a moj deda završio u zarobljeništvu, iz kojeg se vratio tek negde pred kraj rata, bez uniforme i većeg dela svog nekadašnjeg glamura.

Kada ga je baka videla kako izlazi iz voza u pumphoznama, sa klipom kukuruza u ruci, njena prva, grešna misao bila je: "Zar sam se za ovog udala?" Nadam se da je nije izgovorila i naglas. Taj trenutak u priči može se smatrati početkom kraja njihovog braka.

Neću ulaziti u detaljan opis košmara zvanog razvod; ključne činjenice mogu se podvesti pod sledeće tačke:

• postoji drugi muškarac
• muž je MNOGO besan
• dete je prisiljeno da svedoči na sudu i da se izjasni kod kojeg će roditelja živeti
• dete odlazi da živi sa ocem.
  
• 
  

Ovih par tačaka dovoljno je da se oseti neizreciva teskoba i bol tog deteta.

Dilema je rešena na najgori mogući način. Majka je bačena u provaliju (živa je, ali kome treba život bez deteta, koje sada živi na drugom kraju države? Ima novog muža, ali kome treba novi muž kad ju je i onaj stari dovoljno mrzeo da je baci u provaliju?). Dete je spaseno (od čega? Života sa majkom-preljubnicom i kršiteljkom bračnog zaveta?). Muž (podsvesno) mrzi dete, jer više ne voli njegovu majku. Nuklearna porodica je razorena.

A sad nešto o drugom muškarcu: zove se Dušan Lenhart i bio je prva ljubav moja bake. Upoznali su se u francuskom internatu u Beogradu kada je imala 16 godina. Pošto u to vreme nije bilo moguće zabavljati se bez dozvole roditelja, moj pradeda poziva Dušana Lenharta na ručak da vidi ko je to osvojio srce njegove mezimice. Ne znamo kako je protekao taj ručak, da li se Dušan dopao pradedi, da li je atmosfera bila prijatna ili neprijatna, šta je bilo na meniju, kako je izgledao stolnjak na kojem su jeli i da li je ručku prisustvovala i moja prababa Valerija.

Ono što znamo je da, ubrzo posle ovog porodičnog događaja, moj pradeda naprasno umire. Moja baka ulazi u duboku žalost i saopštava Dušanu Lenhartu svoju nameru da ne izađe iz kuće narednih godinu dana. On njenu odluku prihvata i odgovara da će je čekati. Čeka je.

Posle godinu dana, moja baka izlazi iz kuće i odlazi na oficirski bal, gde upoznaje mog dedu. Ostavlja Dušana Lenharta. Udaje se za mog dedu, uprkos upozorenjima svoje majke da on nije čovek za nju, i glasinama koje šire zli jezici, da je čovek nezgodne naravi i preke ćudi. Dušan Lenhart, posle nekoliko godina tugovanja, upoznaje svoju buduću ženu, ženi se sa njom i dobija ćerku. Ergo, u malo pre opisanom događaju deset godina kasnije, razorene su dve nuklearne porodice.

Dušana Lenharta spominjem zato što mu dugujem svoj život. Da ga moja baka nije ostavila, ja se nikada ne bih rodila. Nikada ga nisam upoznala, ali imam dve njegove slike (nemam više koga da pitam da li je to zaista on, ali ZNAM da jeste). Na drugoj, koja je snimljena početkom šezdesetih, ima uredno zalizanu frizuru, odelo sa kravatom i cigaretu u ruci. Gleda u fotoaparat nekako sa strane. Čelo mu je izbrazdano borama i deluje umorno.
Mora da je umoran od čekanja. Dušan Lenhart je čekao moju baku ceo život. Ona ga je ostavila ne jednom, nego tri puta: prvi put kada je upoznala mog dedu; drugi put – kad je završio u zatvoru zbog privrednog kriminala (iako je bila sigurna da je nevin); treći put – kad je emigrirala u Ameriku.

Porodične konstelacije nas uče nekoliko stvari: 1) da ni jedan član sistema ne sme biti isključen i zaboravljen; 2) da kada nekoga isključimo iz sistema, drugi članovi sistema (najčešće deca) preuzimaju njegovu sudbinu na sebe; 3) da član sistema koji je život dobio zahvaljujući nečijoj nesreći ponekad taj život ne želi; 4) da najbolji način da se nekom odužimo za život koji smo zahvaljujući njemu dobili jeste da ga živimo u svoj njegovoj punoći, u slavu i u znak sećanja na onog kojem ga dugujemo.

Indirektne posledice opisanog događaja su sledeće:

Moj tata, koji je takođe dugovao svoj život Dušanu Lenhartu, u jednom trenutku je odlučio da taj poklon više ne želi.

Ja sam ponovila iskustvo svoje bake i razvela se, pod nešto izmenjenim okolnostima:

• postoji drugi muškarac
• muž je MNOGO besan
• deca nisu prisiljena da svedoče na sudu ni da se izjasne kod kojeg će roditelja živeti
• deca žive između dva roditelja.
  
• 
  

Iako je najgore izbegnuto, bol oboje dece je opipljiva i neprolazna.

Formalno, niko nije bačen u provaliju, ali (već treća) nuklearna porodica je (ipak) razorena.

Zamislite ovo:
Muškarac, žena i dete stoje na ivici provalije. Drže se za ruke. Dete je u sredini. Muškarac i žena se okreću jedno prema drugom i poslednji put se gledaju, preko detetove glave. Onda okreću pogled prema provaliji i skaču. I dete pada sa njima, jer ga oboje, svako sa svoje strane, čvrsto drže za ruku. Nema preživelih.
Scena kojoj ste upravo svedočili je razvod.

Iz perspektive ne-preživele pada u provaliju, rekla bih sledeće:

Muškarcu: Ako vidiš da ti žena i dete padaju u provaliju, spasi ih oboje. Imaš dve ruke.
Ženi: Gledaj gde ideš. Šta tražiš na ivici provalije?
Detetu: Ti ćeš bolje od njih.
 
Ovu priču posvećujem Dušanu Lenhartu, koji je odavno napustio ovaj svet. Ako ona pomogne makar jednom muškarcu ili jednoj ženi na svetu da donese najbolju moguću odluku u teškoj situaciji, njegova žrtva neće biti uzaludna. Njegov poklon prihvatam s ljubavlju i zahvalnošću.

Disclaimer: Ovaj tekst je neka vrsta leksikološke igre, pa ako niste zaljubljenici u reč greza, nemojte nastaviti sa čitanjem.

Na retreatu u Splitu pod nazivom "Posljednji sud", na kojem se kao jedna od dominantnih tema pojavio i odnos između muškog i ženskog principa, prvi put sam čula reč greza. Od tad mi se non stop vrti po glavi, ležem i budim se sa njom, njeno misteriozno značenje mi se čas ukaže kao himera, čas opet nestane, kao pustinjska fatamorgana. Vrtim je po glavi i po ustima, zamišljam sebe u situacijama u kojima bih mogla da je upotrebim u konverzaciji i napravim se pametna, jedva čekam da se vratim u Beograd da svim prijateljima ispričam o ovom novootkrivenom leksičkom blagu, delu nematerijalne kulturne baštine Dalmacije. Smišljam kako da je uvrstim u svoj redovni rečnik, a da to ne bude shvaćeno kao kulturna aproprijacija.

Moja potraga za značenjem počinje na konvencionalan način: raspitivanjem kod prijatelja i traženjem u online rečnicima. Saznajem da grez znači grub, primitivan, prost; sirov, neuglađen, neotesan; nedotjeran, nedorađen, priprost; ružan. Greza može biti žbuka, šalša, pjesma, ili žena. Grez može biti čovjek ili težak, a grež (istog korena) je sirova svila. Tu su zatim grezun (primitivac, prostak) i grezulja.

Kod ovog poslednjeg oblika, međutim, značenje se raslojava i komplikuje, baš kao što je kod nas na Balkanu komplikovan i odnos prema ženama koje taj izraz opisuje. U nastavku navodim primere sa neta koje sam uspela da iskopam, a svaki je praćen pokušajem prevoda na srpski, za potrebe čitatelja koji, kao i ja, nisu upućeni u leksikološke tajne Dalmacije. Sve ispravke su više nego dobrodošle, pošto je većina prevoda čisto nagađanje. Sve slovne greške sam ostavila tamo gde su i bile, da ne narušavam autentičnost citata.

U nekim slučajevima, intencija je prilično jasna ("Grezulja: Beyonce na crvenom tepihu s dlakavim pazuhom"). (Aljkavuša?) U drugim primerima, reč se koristi u pozitivnom kontekstu, kada žena galantno internalizuje uvredu koja joj je mnogo puta upućena, pa počinje da je smatra komplimentom: ("Ljudi koji me znaju vole reći da sam prava splitska grezulja, što je vjerojatno točno". (Ludača?)

Naišla sam, međutim, i na upotrebe čije mi je značenje delimično ili potpuno skriveno, pa moram baš da upotrebim maštu: "Btw, raža mi je totalna grezulja od izraza". (Cringe, što bi rekla deca?) Ili: "Ova mala Slavonka je slatka, scenarij joj je užasno dosadan, al slatka je masu, biće brije na hipstere koji misle da su umjetnici jel se drže tako. A možda je grezulja?" (Fuksa?) Ili: "Grezulja Sonja Mariju pokušala "prdnuti pod nos". (Seljančura?) Ili pak: "Koja si ti grezulja, odma na mjere prelaziš!" (No clue.) I još: "Elegantna haljina s potpisom Dolce&Gabanna i skupocjeni Chopardov nakit nisu pomogli Lily da ne ispadne grezulja". (Prostakuša?) Ima i ovo: "Jesi se najavila da ces doc u krcmu? Bas si grezulja aj kad si tu pocisti malo." (Opajdara?) Pa ovo: "Showbiz grezulja Karleuša gledateljima čestitala Novu pogledom na svoje međunožje". (Profuknjača?) TBF: "Ništa mi neće ovi dan pokvarit... pa ni kiša grezulja". (Smaračica?) Ili rodno ambivalentno: "sad Alexxx ispada grezulja" (Prostačina? Primitivuša?). Ili kao modna kvalifikacija: "Torbica kupljena u ChinaTownu. Stara koje 3 ipo godine. A onako, ne nosim je nikako, ali zao mi je baciti. Malkice mi je draga, ali znam da je cijela greza. Bas je kao da je kupljena u Terranove. Grezulja skroz. (Raspad?)

A evo i novog trenda, koji ipak svedoči o određenom pomaku rodnih odnosa u nas, da se osoba muškog pola opisuje pridevom ženskog: "ljudi,sta radite??evo malo je dosadno pa sam trazio neke slike i slucajno naletio na jednu! silka je zakon!!!!ovo vam je jedan,lud,moj prijatelj,zovemo ga V. grezulja". (Ludača?) Narod se, međutim, brzo vraća svojim uvreženim običajima vređanja žena, a polje mogućnosti se nad novim trendovima zatvara kao Crveno more nad Egipćanima u poteri za Mojsijevim sledbenicima: "Umišljena, nametljiva, iritantna, priprosta jezičava grezulja. Dok ju život ne opameti treba je izbjegavati u širokom luku!" (Gadura?) I konačno, konstruktivna samokritika, da ne daj Bože ne zafali zdravog osvrta na svoje (ženske) mane: "Bila sam mamurna ko zadnja grezulja, i povraćala žuč koja, usljed nikotinskog šoka, iskače iz kesice svakih 15 minuta." (Raspadnjikuša?)

Koliko bogatstvo značenja! Za samo jednu, kratku ali jezgrovitu reč, morala sam na drugom jeziku da smislim tačno 16 različitih izraza da bi iole verno dočarala šta ona znači! Respect.

Grezulja je, konačno, i vrsta zeljaste višegodišnje biljke odomaćena u hladnim područjima Severne hemisfere. Iako, kao i mnogi drugi stanovnici kontinentalnih regija, volim da romantizujem život u toplim krajevima i da zamišljam da su tzv. severnjaci, zbog surovih uslova u kojima žive, greziji od tzv. južnjaka, činjenice pobijaju ovu teoriju jer je sam izraz nastao upravo u toplim, osunčanim prostranstvima mediteranske Dalmacije. A nazivati nekoga grezim (pa još tako izdašno i maštovito) je, već samo po sebi, prilično grezo. Jer kamen neka baci samo onaj ko je bez greha. Isto tako, ni imati 16 različitih (uvredljivih) izraza za grezost ne može se nazvati naročito … ne-grezim? Anti-grezim? Bez-grezim? Da li da se usudim da primetim pojstojanje određenih deljenih obrazaca, da ne kažem sličnosti? Bežim, pre nego što me neko proglasi grezom, ili ne daj Bože grezuljom!

I dok ja prevrćem po glavi razna značenja i implikacije grezosti i pitam se jesam li greza i trebam li još raditi na sebi, da smanjim nivo grezosti, moj dragi, sa kojim delim svoje nedoumice novopečene leksikološkinje, pošto mu je objašnjeno značenje reči grez, lakonski presuđuje: "Dobro, tu ja ne bi imao šta da pišem."

Blago grezima duhom, njihovo je carstvo nebesko.

1981. godine preselila sam se iz Rijeke u Beograd. Bilo bi preciznije reći da su me preselili, kao vreću krompira, pošto me niko nije pitao za mišljenje o tome gde želim da živim.

U Rijeci sam učila isto što i sva riječka deca: da je moja šira domovina SFR Jugoslavija, moja uža domovina R Hrvatska, a moja najuža domovina – Kvarner. Hrvatsku zastavu sam učila da crtam zajedno sa jugoslovenskom, a Lijepa naša domovino pevala paralelno sa Hej Sloveni.

Moj tata (po narodnosti Srbin) je često citirao Jezuite, koji su navodno govorili da im je dovoljno da im se dete poveri na čuvanje do sedme godine; sve što se posle toga sa njim radi više nije važno – dete je zauvek njihovo. Ja sam, sa devet godina, već bila debelo u sigurnim rukama Jezuita. Kasnije sam se često pitala da li je video paralelu.

U osamdesetim su ljudi iz Beograda u Rijeku putovali samo leti, na more, a međugradski pozivi su valjda bili besprizorno skupi, pa niko nije ni pomišljao da telefonira. Kad sam jednom otišla iz Rijeke, nje jednostavno više nije bilo. Selidba u inostranstvo (Beograd), koja je generalno uvek jednaka emocionalnom samoubistvu (u mom slučaju ubistvu), desila se kao brz hirurški rez. Kad sam se probudila iz narkoze, govorila sam srpski, jela pogačice sa čvarcima i davala sve od sebe da se asimiliram. Jedine vidljive anomalije u mom izgledu i ponašanju bile su deset kilograma viška i odbijanje da se približim moru, koje je trajalo više od decenije.

O razlikama između hrvatskog i srpskog mentaliteta mogle bi se napisati strane i strane (i to ću sigurno nekad i uraditi, da olakšam dušu), ali to nije predmet ovog posta. Spomenuću samo jednu, sa kojom sam u Beogradu doživela vatreno krštenje. Hrvati, naime, ne kažu uvek sve što im je na umu, pa mi tako za svih osam godina u Rijeci nikada nije upućen ni jedan nacionalistički komentar. Srbi bi, avaj, pukli da odmah ne izgovore baš sve što im padne na pamet, pa sam tako svoj prvi nacionalistički komentar u Srbiji dobila u prvih pet minuta. Kad sam se nekoj bakinoj prijateljici požalila kako mi nedostaje Rijeka, odgovorila je kao iz topa: "Šta ćeš tamo? Tamo su Hrvati." To je ujedno bila i naša poslednja konverzacija, jer nikada više nisam sa njom progovorila ni reč.

1991. godine počeo je rat. Da bih napisala ovu rečenicu, morala sam da pitam ChatGPT za datum, jer nikad nisam sigurna koja je tačno od onih košmarnih godina (1989? 1990? 1991?) bila godina u kojoj se prolomilo nebo. Te 1991. godine, dok su na ona dva postojeća kanala u Beogradu besneli Miloševićevi govori u Hitlerovom stilu, a ulicama Beograda se kotrljali tenkovi na putu za Hrvatsku, zauvek sam ugasila televizor (ni danas ga nemam). To mi je sačuvalo zdrav razum, ali mi je zato uskratilo neka esencijalna istorijska saznanja i učinilo me, kako je tvrdila moja pokojna tetka, političkim idiotom.

Na televiziji, iz moje perspektive, nije imalo šta da se čuje, jer su vredne glave naših domaćih Goebbelsa marljivo spinovale. Tako u Hrvatskoj (a ni u Sloveniji, pa zacelo ni u ostalim bivšim republikama – iako o tome nemam dovoljno informacija) većina ljudi nikada nije saznala da je Milošević 9. marta 1991. godine poslao tenkove na sopstvene građane zbog građanskog neposluha i odbijanja da ga priznaju za svog zakonski izabranog predsednika i vođu. S druge strane, većina Srba je i danas uverena da su se ratna dejstva tzv. JNA zaustavila negde kod Vukovara, te da su drugi delovi Hrvatske ostali neoštećeni ratom (kojeg u stvari nikada nije ni bilo). Glava našeg Goebbelsa i dalje spinuje. Ja sam, pak, sa debelim zakašnjenjem saznala da je moj tetak Karel, po nacionalnosti Hrvat a po opredeljenju Jugosloven i pacifista, protiv svoje volje mobilisan i poslat na front u Slavoniju. Nikada se od toga nisu oporavili ni on ni njegova obitelj.

Ja sam od 1981. naučila da vešto krijem svoj identitet. U tome mi je pomogao urođeni talent za jezike. Posle šest meseci u Beogradu, više niko nije znao da nisam odatle. Kada sam, pak, 1998, ponovo počela da dolazim u Hrvatsku, govorila sam hrvatski tako uverljivo da niko nije znao da sam iz Srbije. Taj trend se u narednim godinama nastavio i u drugim državama: glumila sam Amerikanku u Francuskoj i Sloveniji, Francuskinju – u Americi, Slovenku – u Hrvatskoj i tako dalje. Pošto sam, učeći sve ove jezike, spoznala i dušu naroda koji ih govore, nije bilo šanse da me prepoznaju ni po mojim pogrešnim stavovima. Ja u svakoj kulturi imam ispravan stav, jer istinski vidim svačiju perspektivu. Jednom rečju, ljudski kameleon. U svoju odbranu mogu da kažem to da je svaka moja transformacija potpuno iskrena. Ja istinski jesam sve to: i Hrvatica, i Srpkinja, i Amerikanka, i Slovenka, a pomalo čak i Francuskinja. Ako naučim još neki jezik (što planiram), postaću i to.

Ipak, jedna je majka, a jedna i domovina, a moja je bila SFR Jugoslavija. Otkad je nema, ja sam, više od svega drugog, a stateless person, osoba bez državljanstva (premda ih imam dva, a zamalo da dobijem i treće). Jer iako mogu da se identifikujem sa mnogim narodima, ne mogu ni sa jednom trenutno postojećom državom.

Zašto baš sad o svemu ovom pišem? Na retreatu u Splitu smo imali i jedan konstelacijski rad na temu simboličnog umiranja i ponovnog rađanja. Za precizan opis okolnosti dovoljna su dva elementa: kod majke i ćerke postoji veoma jaka anksioznost razdvajanja. Ćerka je rođena 1990. godine.

Informaciju o ćerkinoj godini rođenja osetila sam kao ubod nožem. Kao i uvek kad pomislim na rat (a na šta drugo da pomislim, 1990?), obuzeo me jak osećaj kolektivne krivice i još jači osećaj gubitka – izgubljenih života, domovine, decenije, rodbine, prijatelja, života koji sam mogla imati, nestalog smisla, ugašenih i zaboravljenih ambicija.

Ko je uopšte rađao decu u devedesetima? Izvesno je da su neka deca rođena. Nemam komparativne statističke podatke o stopi nataliteta u bivšim jugoslovenskim republikama u toj,  u odnosu na prethodnu i narednu deceniju (možda će se time pozabaviti neko kome je draga statistika). Ono što znam je da među prijateljicama Beograđankama iz moje generacije nemam ni jednu koja je rodila dete u devedesetima. To znači da smo sve mi (koje smo blagoslovene roditeljstvom) postale majke u srednjim ili kasnim tridesetim godinama. Kao nepokorena dubrovačka vlastela, bile smo odlučile da izumremo. Koliko je to nerođene dece? Koliko izgubljenog vremena?

Na jednom putovanju, u Vijetnamu, čula sam ovu neverovatnu priču o nacionalnoj rezilijenciji: Kada je počeo Vijetnamski rat, država je imala oko 27 miliona stanovnika. Na kraju rata, koji je trajao čitavih 20 godina, bilo ih je 47 (o užasima tog rata i tome kako se u to vreme tamo živelo, takođe u nekom drugom postu). Danas, Vijetnam ima preko 100 miliona stanovnika. Evo nacije rešene da opstane.

Bojim se da je ovde u Evropi pomalo oslabio taj instinkt preživljavanja, te da nam je rešenost da se plodimo i množimo ponešto opala. I baš zato, skidam kapu svim ženama koje su u tom mračnom razdoblju imale hrabrosti, snage i volje da donesu dete na svet. Kraljice ste i ratnice, roditeljice sveta i vidarice. Nikada ne sumnjajte da, ako ste to uspele, možete sve.

Jedna od tema koje su se na retreatu u Splitu spontano, same od sebe, pojavile (a takvih je kod Ivana uvek mnoštvo) bila je ljubav i komunikacija, komunikacija o ljubavi, u partnerskom odnosu. Imamo neotuđivo pravo, ispostavilo se, partneru dati do znanja tačno na koji način želimo da nas se voli. Pa evo šta je na tu temu izašlo iz mog pera:

Želim da me se voli baš onako kako me ti voliš: strasno i postojano, istrajno i čulno, očima i rukama, utrobom i srcem, dodirom i uzdahom, spolja i iznutra. Želim da me se, baš kao što ti radiš, uspava zagrljajem i probudi poljupcem i mirisom sveže skuhane kave. Da mi se, baš kao ti, vraća s osmehom punim radosti koji greje našu kuću i od nje čini dom. Da se zbog mene čine junački podvizi, savlađuju nemani i pobeđuju stihije i oluje. Da se, u moju čast, neustrašivo povede borba sa svojim unutrašnjim demonima. Želim da me se voli kao u bajci sa srećnim krajem, koji je u stvari tek početak.

Ali želim da me se voli i onako kako me ti ne voliš: da se vidi ono što je, iza svih mojih transformacija, uvek isto i uvek tu. Da se prihvati i štuje mesec u meni, da se na moje méne gleda kao na blagoslov i seme novog života; da se u mom besu uživa kao u letnjoj oluji, koja je lepa isto koliko i prolazna; da se mojim suzama dâ sloboda da teku dok same ne presuše; da se od mojih hiljadu želja ispuni, bez pogovora, bar sto; da se sa mnom i leti i hoda kroz život; da me se ne podseća rečima na prevaru zvanu "stvarnost"; da se predano služi ženskom principu u meni i da mu se pruži dom; da me se vodi mudro i pažljivo, hrabro i uzbudljivo; da se od mene ne traži da izgovaram zakletve – brzoplete reči koje se začas pretvore u okove duše i tela, već da se svaki dan, zajedno sa mnom, počne novom i svežom zakletvom srca na večnu ljubav u slobodi i radosti.

Nije to sve! Da me se sluša, da me se ČUJE. Da se moje reči ne uzimaju olako, da se čitaju moji neizgovoreni signali, da se registruje moja vibracija; da se primeti kad počnem da venem! Da me se zalije fluidom poštovanja i viđenosti. Da se od mojih zahteva ne odustaje zato što su teški: zar ih nisam vredna? I zar nagrade koje te čekaju uz mene ne vrede truda?

Dalje: da me se voli i kad sam bolja, jača, pametnija, mudrija i hrabrija od tebe! Lako je voleti kućnog ljubimca; ali ja to nisam. Vratiću ti stostruko: voleću i ja tebe i kad si bolji, jači, pametniji, mudriji i hrabriji od mene. Ne tražim kućnog ljubimca.

I još: kad si pored mene, izgledaj kao da se spremaš za najveću, najsvetiju, najuzvišeniju svetkovinu, na koju se dolazi odeven u svoje najlepše praznično ruho. Ponašaj se dostojanstveno, uglađeno i galantno kao da je pored tebe kraljica. Sijaj. Svojim sjajem pokaži celom svetu kakva je tvoja ljubav prema meni. Zauzvrat, zasijaću i ja. Biću tvoj ponos, tvoj ukras, tvoja zvezda, tvoj par.

Želim, konačno, da me se voli kao što me voli Bog: kao deo kreacije stvoren savršen i vredan ljubavi baš takav kakav jeste, jer nikakav drugačiji nije ni mogao biti. Kao deo sebe. Kao neizostavni delić svemira, bez kojeg svemir ne bi bio isti. Kao sve što jeste, sve što je moglo biti i sve što može biti. Kao svemogućnost, sveprisutnost, svegasvesnost, sveljubav. Kao Sve.

Ako sam previše zahtevna, ako je nemoguće ispuniti sve moje želje, barem pokušaj. Daj sve od sebe, bori se do poslednjeg daha; pođi iza straha, iza sumnje, iza malodušnosti, iza konformizma i želje da se dokažeš pred drugima, iza neljubavi i nepoverenja prema sebi, iza smisla i razuma, iza svega što si uvek nosio ispred sebe kao štit, i probaj. Probaj zato da bi znao da si, čak i ako nisi baš sasvim dotakao nebo, bojno polje napustio kao heroj, a ne kao begunac.

A kada me tako budeš voleo:
​
Pratiću te.

Sve ću svoje darove staviti na tvoj oltar, da nam budu hrana.

Između nas više neće biti pitanja; samo mir međusobne spoznaje u Bogu.

Neće biti kraja; samo beskrajni niz novih početaka.

Pa šta čekaš? Love me, if you dare.